Ruševine i temelji – o jednoj imanentnoj kritici Zapada

Aleksa Đilas je u knjizi Ruševine i zidovi sabrao eseje, polemike i intervjue u kojim se lako, kao po atlasu, prati strma ivica po kojoj se naše društvo kretalo, i lomilo, u deceniji za nama.

Oštrina tog ruba u jakom je kontrastu s mekim tragom koji je autor ove knjige ostavio tamo gde su se drugi saplitali i padali. Osećaj za ravnotežu je taj koji ovom londonskom doktoru nauka, naučnom saradniku Harvardskog univerziteta i beogradskom eruditi, nije dao da siđe u arenu u kojoj se drugi javni intelektualci nadmeću za položaje, zvanja i privilegije.  

Možda mu zato bolje nego bilo kome na našoj javnoj sceni pristaje naziv nezavisnog mislioca u izvornom značenju te reči. Samo što je Aleksa Đilas prototip liberalnog prozapadnog intelektualca potpuno različitog od onog što se pod tim rečima u Beogradu obično podrazumeva. Ovo je model koji je, kako bi Amerikanci rekli, izašao u samo jednoj veličini. 

Otkako se 1990. godine vratio u zemlju iz političke emigracije, Đilas se nije povezao ni s jednom političkom partijom ili neformalnom grupom, institutom ili časopisom. On je „angažovani posmatrač” čiji ugao osmatranja podrazumeva značajnu distancu od političke i finansijske moći. Ne savetuje političare niti nudi programe za politički preporod nacije.

Pa ipak ćete u Ruševinama i zidovima naći okvir, a možda čak i temelj na kome bi trebalo graditi naš politički život, posebno onaj njegov aspekt koji se odnosi na naš put ka Evropi, i Zapadu uopšte.

Zašto baš kod Alekse Đilasa, pre nego kod tolikih izvikanih javnih intelektualaca koje mediji citiraju, političari preferiraju, a Brisel i Vašington obasipaju donacijama?

Pitanje svih pitanja za Srbiju opet je, i u ovom veku, odnos sa Zapadom. Nevolja je u tome što nas je Zapad porazio u bombardovanju Jugoslavije koje je simbolički označilo kraj dvadesetog veka. Posle toga, naš odnos sa Zapadom ne može biti isti kao kod suseda, sa čije su teritorije NATO bombarderi poletali, ili su je sa njihovom dozvolom preletali, pa makar Aleksa Đilas i bio u pravu kada kaže da „naš jedini strateški cilj treba da bude Evropa”. Jer, veli on, jeste da nas je „razočarala, povredila, uvredila”, ali je ipak, citiram, „najmirnije, najdemokratskije i najhumanije područje sveta”. 

Vrednost ove knjige je u tome što ne moramo da se slažemo sa autorom da bismo od njega veoma mnogo naučili. On nam pokazuje kako da razgovaramo sa Zapadom, a da Zapad ne odbaci naše argumente kao balkansku emotivnost, neznanje ili neprosvećeni nacionalizam.

Ironija je u tome što je ovu knjigu polemički intoniranih eseja napisao najveći kritičar zapadne politike kod nas, a u isto vreme neko ko je ovde jedini u stanju da kritikuje Zapad po zapadnim standardima, na ravnoj nozi, mereći zapadnu politiku njenim vlastitim aršinima, prihvaćenim u najelitnijim zapadnim akademskim i drugim ustanovama. On se ne trudi da bude veći zapadnjak od zapadnjaka, već brani našu nacionalnu stvar. I to tako da ni u jednom trenutku ne dolazi u iskušenje da ugrožava druge, pogotovo ne nama susedne narode. 

I samo on uviđa vrhunac ironije: da je upravo nacionalizam iskonski greh zapadne politike prema nama. U eseju „Vajmarska Srbija?”, objavljenom u NIN-u od 15. januara 2004, čitalac će naći njegovu tvrdnju da politika Zapada prema Srbiji više podseća na onu prema Nemačkoj posle Prvog svetskog rata, kada su pobedničke zapadne sile prema poraženim Nemcima postupale nepravedno, surovo i ponižavajuće, nego na onu iz vremena Maršalovog plana.

Ovaj esej nastao je kao odgovor na uzbunu koju je digla „druga Srbija” posle neočekivanog uspeha Srpske radikalne stranke na vanrednim republičkim izborima u decembru 2003. Uzbunjivači su tvrdili da je Srbija puna gneva, mržnje i želje za osvetom, kao Nemačka posle Prvog svetskog rata, umesto da bude kao Nemačka posle Drugog svetskog rata: da prihvati svoj poraz kao zaslužen i da se suoči sa zločinima počinjenim u njeno ime…Đilas njihovu tezu okreće naopačke, upotpunjavajući raspravu istorijskim činjenicama koje tobožnji liberali izostavljaju, nespremni da vide odgovornost Zapada. On tu odgovornost uočava.

U burnoj polemici sa američkim profesorima Sabrinom Ramet i DŽonom Lempijem, Đilas će 2007.godine ustvrditi da je i prema Titovom režimu politika Zapada bila nacionalistička: zapadne vlade su otvoreno laskale Josipu Brozu a nisu ohrabrivale ni naše kritičke intelektualce i disidente, ni reformski nastrojene jugoslovenske komuniste. Đilas s pravom zaključuje da, za razliku od intelektualaca na Balkanu, Amerikanci nemaju čak ni svest o sopstvenom nacionalizmu. 

Slične Đilasove opaske o politici Velike Britanije izazvale su 2002. nezadovoljstvo britanskog ambasadora u Beogradu Čarlsa Kroforda, koje je ovaj podelio sa čitaocima Večernjih novosti. Polemika s Krofordom jedan je od najzabavnijih pasaža u Đilasovoj novoj knjizi. Počelo je tako što je autor kritikovao naše vođe „koji svojim ponašanjem u samoj zemlji kao da pozivaju Zapad da nas sve jače pritiskuje”, te uporedio komentare britanskog ministra spoljnih poslova DŽeka Stroua o našim unutrašnjim problemima s ponašanjem Sovjetskog Saveza prema istočnoevropskim satelitima.

Kroford je poređenje ocenio „neprikladnim”, što je Đilasu dalo priliku da primeti kako je Sovjetski Savez morao da snosi posledice svoje politike prema istočnoevropskim satelitima pa je vodio računa da ne pretera u pritiscima da ne bi izbile pobune slične onoj u Mađarskoj. I da poentira, citiram: „Britanija, međutim, ni na koji način neće snositi posledice ako kod nas bude još više bede, nezadovoljstva, političke nestabilnosti. I zato ne mora da ima nikakvih obzira”. 

Kada je Kroford britansko mešanje u naše unutrašnje poslove nazvao prijateljstvom Srbije i Velike Britanije, Đilas je odgovorio: „Teško mi je da suzbijem gorčinu. Jer nisu prošle ni tri godine od NATO bombardovanja, od proterivanja gotovo svih nealbanaca s Kosova, pod nosom NATO trupa u kojima su bili i Britanci. Ako to današnji Britanci čine prijateljima, strah me je i da pomislim kako postupaju s neprijateljima”.

Kako je britanski ambasador ostao pri tvrdnji da se nikako ne mogu porediti nekadašnji nedemokratski Varšavski pakt i današnja demokratska Evropska unija, u kojoj, kako reče, „svaka zemlja mora da preuzme odgovornost za dobrobit svojih članova”, Đilas je retorički uzvratio: „EU je protiv napada na Irak koji upravo pripremaju SAD, a Britanija ne samo što podržava Amerikance već će i ratovati na njihovoj strani. Na koji način onda Britanija vodi računa o dobrobiti Evropske unije?”

Lako je zaključiti ko je odneo prevagu u ovim polemikama, i kakav kontrast one predstavljaju u odnosu na snishodljivost naših političara i njihove „dvorske inteligencije” prema Zapadu. Ali snaga Alekse Đilasa nije samo u ispravnosti njegove osnovne teze: da usvajanje evropskih vrednosti nije isto što i prihvatanje tuđih spoljnopolitičkih ultimatuma, jer, citiram, „nema strane države kojoj njeni vlastiti spoljnopolitički interesi nisu važniji od demokratije u nekoj drugoj zemlji”.

Prednost Đilasovoj knjizi, u kontekstu savremene publicistike, donose ton i stil, u kojima je nadvisio protivnike. U njegovim tekstovima gotovo da nema oštrine, gorčine ili grubosti, a ton mu je u celini humanistički i blag. Takav je i kada polemiše, a i kada se brani od grubih i bezobzirnih napada, na primer profesorke Sabrine Ramet. Ovde se očito radi o dubljem opredeljenju za jednu vrstu više političke civilizacije. Ni u jednoj od četiri polemike na stranicama ove knjige, koje čine živo, čak i uzbudljivo štivo, Đilas ne koristi argumente ad hominem. A ne ustručava se da kaže ono što misli, i sve kaže do kraja, kao da se vlada po onom latinskom diktumu „u načinu blago, u delu jako” (suaviter in modo, fortiter in re).

I kada najžešće kritikuje Sabrinu Ramet, čini to akademski učtivim tonom. „Rametova”, primećuje Đilas, „veruje da je čak Žan Boden na njenoj strani kada ona napada Srbiju kao nelegitimnu državu budući da je francuski pravnik iz šesnaestog veka smatrao da ‚nema toga što bi se moglo nazvati suverenitetom osim gde vlast postupa u skladu sa prirodnim pravom i božanskim zakonom’.”

A na vrhuncu neslaganja sa Lampeom, autor veli: „Zapanjen sam koliko se ne slažem sa ove dve kratke rečenice”.  

Đilas piše jezikom koji skoro da nema tuđica, pokazujući da je i najapstraktnije ideje moguće tako izraziti. Jedan je od retkih savremenih nastavljača takozvanog „beogradskog stila”, onoga koji su zasnovali Jovan Skerlić, Bogdan Popović i Slobodan Jovanović.

Ova je knjiga značajna ne samo za našu političku publicistiku, već i kulturu u širem smislu, jer pokazuje da se i o najsloženijim temama može pisati stilom koji se lako prati i ništa ne uprošćava, toliko jasnim da je gotovo proziran. 

Nevolja je što ni taj stil, ni ovaj autor nisu u javnom životu prisutni koliko bi trebalo. Đilas je pre dve godine primetio da se prostor slobodnog informisanja i kritike kod nas poslednjih godina sužava: američke i evropske diplomatije i druge službe, njihov kapital i mediji, podržavaju guranje na marginu svih onih koji ozbiljno kritikuju njihovu politiku. Na žalost, sam je izabrao da se u javnosti pojavljuje tek svakih nekoliko godina, kada objavi knjigu. Kao što je sam odlučio da posle NATO bombardovanja više ne odlazi na susrete i prijeme u ambasade vodećih NATO država, pa je tako jedina domaća ličnost koja je u jesen 2003. odbila poziv na večeru u američkoj rezidenciji u čast prve postpetooktobarske posete Ričarda Holbruka i Bernara Kušnera Beogradu.

Naš javni prostor u međuvremenu zauzimaju propagatori zapadnih vrednosti koji jedino na Zapadu nikad ništa ne nalaze da kritikuju, centri za antiratnu akciju kojim jedino najveća oružana sila u istoriji sveta ne bode oči, centri za ljudska prava koji brane ljudska prava jedino onih kojima Zapad drži stranu. To je ta „meka moć Zapada” koju javnost oseća kao neku vrstu prethodnice Šeste flote.

Možda bi liberalne vrednosti ovde imale bolju prođu da je Zapad bio manje pristrasan, da je NATO bio manje brutalan, i da su zapadne vrednosti zastupali ljudi iskrenih uverenja kojima niko ne bi mogao da prigovori da su „antiratni profiteri”?

Verovatno nikad nećemo znati. Ali sasvim je izvesno da kod Alekse Đilasa nema ni traga one patologije intelektualca koju DŽordž Orvel označava kao sklonost da se „sagne pred trenutnim pobednikom, da postojeći trend prihvati kao nepovratan”. Razlika između Đilasa i tog tipa mislioca velika je kao i razlika između srpskih političara kojima savremeni srpski intelektualci laskaju da podsećaju na De Gola, i stvarne istorijske ličnosti, generala i državnika Šarla de Gola koji je vratio slavu Francuskoj, jačao suverenitet nacionalne države i sanjao o Evropi od Atlantika do Urala koja će se suprotstavljati hegemoniji američke velesile.

Đilas kaže da bi taj vizionar, o kome je pre tri godine na Univerzitetu u Bazelu držao predavanje koje je uvrstio u ovu knjigu, bio veliki protivnik francuskog priznanja nezavisnosti Kosova. De Golu bi namah bilo jasno da će, citiram, „nezavisno Kosovo postati američki satelit i poslušni saveznik američke imperijalne politike, ako treba i protiv Evrope”. Đilas za De Gola kaže da bi mu, citiram, „njegov talenat za razlikovanje trajnih od prolaznih fenomena pomogao da shvati da Srbi nikada neće zaboraviti Kosovo i da se kosovski problem ne može dugoročno rešiti samo pritiscima na Srbe i pretnjama”. Autorova je poenta da bi autentična evropska politika insistirala na istinskom kompromisu između Srba i Albanaca. I da to može, da mora da bude i naša politika.   

U knjizi Ruševine i zidovi Aleksa Đilas čini jednu od najtežih stvari na svetu: ukazuje na očigledno. Njegov je stil jasan jer ume jasno da misli, ali je njegov glas čoveka koji kaže šta misli, i koji misli sve što kaže, u današnjem Beogradu usamljen. No zato su njegovi čitaoci na dobitku.

Predavanje održano na promociji knjige: Aleksa Đilas, Ruševine i zidovi – Eseji, portreti, polemike, intervjui, Albatros Plus, Beograd 2013. Promocija je održana 11. juna 2013. u Press Centru Udruženja novinara Srbije, Beograd.