Anders Brejvik i Srbi

Smrt jednog čoveka je tragedija, smrt miliona je statistika

(Josif Staljin)

Uvod

Nedavni masakr u Norveškoj[1][2] je pokrenuo lavinu komentara, reakcija i analiza, kako u inostranstvu, tako i kod nas. Taj čin je, po sopstvenom priznanju, kao i trenutno raspoloživim dokazima počinio Norvežanin Anders Bering Brejvik[3]. Ono što ovaj čin obeležava je pre svega motivacija masovnog ubice, koja izlazi iz okvira uobičajenog stereotipa koji obeležava takve osobe.

Naime, koliko se vidi iz svedočanstava koji su dati na uvid, za Brejvika se tvrdi da je „hrišćanski fundamentalista“[4], dok neki drugi izvori tvrde da se radi o klasičnom nacionalisti, ali takođe i masonu[5]. Svakako, ovde imamo prilično neobičnu situaciju.

Ne treba zanemariti činjenicu, da je po zvaničnim tvrdnjama, Brejvik odgovoran za dva napada koji uključuju bombaški napad u Oslu, kao i likvidaciju omladine vladajuće Radničke partije na ostrvu Utoja u blizini Osla.[6] Po zvanično raspoloživim tvrdnjama je radio sam[7], ali neki drugi izvori tvrde da je priznao da je imao pomagače[8][9][10]. U svakom slučaju, imamo na raspolaganju prilično protivrečne informacije iz raznih medija, što dovodi u pitanje istinitost podataka koje dobijamo o tom slučaju.

Ne treba zanemariti ni podatak (sada zaboravljen), da je odgovornost za napade u Oslu prvobitno preuzela grupa „Pomagači globalnog džihada“, a kao razlog je navedena osveta zbog karikatura proroka Muhameda.[11][12]

Brejvik je, po takođe raspoloživim podacima, pobio oko 76 ljudi u dva odvojena napada, što je neverovatan „podvig“ za navodno jednog pojedinca. Mediji su takođe objavili da je on bio prilično aktivan u desničarskim krugovima i da je iza sebe ostavio manifest na oko 1.500. strana, pod nazivom „2083 - Evropska deklaracija nezavisnosti“, u kojoj izlaže svoje poglede na svet[13].

Iako je iz dokaza jasno da su pogledi koje Brejvik zastupa i motivi njegovog delovanja prilično složeni, mediji su ga velikom brzinom, pojednostavljeno, proglasili za „hrišćanskog fundamentalistu i teroristu“[14][15], „fašistu“[16] i „ludaka“[17]. Te etikete mogu biti jako korisne za medijsku eksploataciju, ali su jednostavno netačne, što će biti dokazano u ovom tekstu.

Glavno nadahnuće za ovaj tekst su pre svega stavovi eminentih domaćih psihologa, sociologa i analitičara povodom Brejvika i njegove simpatije za stradanja Srba[18]. Takođe, u domaćim medijima je stvorena atmosfera da je Brejvik, praktično počinio taj zločin nadahnut Srbima i da su događanja na Balkanu bili inicijalna kapisla za masakr. Nažalost, ideološka ostrašćenost i pristrasnost takvih ljudi onemogućava da se vidi prava istina, niti da se čak shvati zašto je mlad, inteligentan i očigledno obrazovan čovek (a nije Srbin) počinio tako užasan zločin u jednoj od najrazvijenijih zemalja Evrope. Sama ova činjenica, verovatno stvara ideološku zbrku u glavama tih istih domaćih analitičara, koju kriju stereotipima o Brejvikovom „ludilu“ i „fašizmu“.

Cilj ovog teksta je sistematsko opovrgavanje tvrdnji da je Brejvik ludak, fašista, kao i da je bio nadahnut Srbima za svoj zločin. Takođe će se pokušati da se utvrdi pravi razlog za to užasno masovno ubistvo. Kao osnovu za argumente će poslužiti postojeći podaci o zločinu, kao i misli samog Brejvika. Pretpostaviću da su podaci o zločinu tačni, a Brejvikova dela autentična, i iz njih ću izvoditi zaključke. Naravno, sa obzirom da se masakr dogodio nedavno postoji mogućnost da se pojave novi dokazi, koji bi opovrgnuli prethodne pretpostavke, na osnovu kojih pišem ovaj tekst. U svakom slučaju tekst će se baviti trenutnim reakcijama i raspoloživim podacima.

Ludak ili terorista?

U svom intervjuu za domaće medije, psiholog Žarko Trebješanin je za Brejvika rekao: „To je jedan poremećen um, nema to nikakve veze sa predrasudama o srpskom narodu“[19]. Zanimljivo da jedan tako ozbiljan sud izriče psiholog. Istina, za mnoge ljude tako užasan masakr može biti delo samo ludaka, ali da li je masovno ubistvo nužno obeležje mentalnog poremećaja? Teroristi, gledano uopšteno, takođe čine masovna ubistva, što uključuje žene i decu, ali niko njih ne proglašava ludacima ili mentalno poremećenima. Razni islamistički pokreti, IRA, ETA, Crvene brigade, razne anarhističke grupe, imaju iza sebe istorijat surovih masovnih i pojedinačnih ubistava, ali nikom ne pada na pamet da ih proglašava ludacima.

Razlog leži u tome što sve te grupacije iza sebe imaju smišljenu ideologiju, jasno i svesno postavljene ciljeve, kao i metode da se ti ciljevi ostvare. Oni te metode ostvaruju racionalnim i svesnim planiranjem, ne trenutnim izlivima emocija i nasumičnim pokoljima. Dakle, iza njih leži uračunljivost i predumišljaj. Niko nikad neće reći da su levičarski teroristi Andreas Bader i Ulrike Majnhof bili ludaci, ili mentalno poremećeni. Teroristi mogu da delaju takođe pojedinačno, što se vidi na primeru nekih anarhista iz prošlosti[20], kao i na primeru Baruha Goldštajna[21], koji je 1994. pobio 29 ljudi u Hebronskoj džamiji.

Oni jesu zločinci i teroristi, ali ne i mentalno poremećeni. Ma šta neko mislio, ubistvo iz političko - ideoloških pobuda nije znak poremećenosti ili ludila, ali jeste zločin.

Anders Brejvik je iza sebe ostavio opsežan ideološki manifest[22] u kojem izlaže svoje stavove. Tu se jasno vidi da je autor prilično obrazovan, da je sam manifest veoma velik, podržan brojnim referencama i logički povezan. Takav manifest je očigledno delo čoveka koji je to radio pri punoj svesti i sa jasnim rasuđivanjem. Druga stvar je da li se taj manifest nekom dopada ili ne, ali je jasno da se radi o osobi koja je u stanju da logički rasuđuje i pravi argumente sebi u prilog. Na strani 761, on čak pravi kratku retrospektivu svog ideološkog razvoja sa samokritikom. Takođe se iz celokupnog dela vidi da je on do svojih stavova došao svesnim rasuđivanjem, a ne emotivnim izlivima. Potpuno je jasno da iza svega toga ne stoji mentalno poremećena ličnost, nego prilično proračunat i svestan um.

Znatan broj ljudi bi mogao da ukaže na činjenicu da najveći broj Brejvikovih žrtava čine deca i omladinci, što bi trebalo da ukaže da se radi o poremećenoj ličnosti. Problem u svemu ovome je što je ta omladina bila podmladak vladajuće levičarske partije, iste one koju Brejvik doživljavao kao ideološkog neprijatelja, podrivača tradicije svoje zemlje i jednim od uzroka islamske najezde na Evropu. Već u svom manifestu on ukazuje na levičarski „kulturni Marksizam“, koji ima glavnu ulogu u podrivanju tradicionalnih osnova evropskih društava i slabljenju društvenih veza. Jasno je da su pripadnici vladajuće levičarske partije legitimna meta za Brejvika, naročito „mlade snage“.

Neko može da ukaže na monstruoznost napada na tako mlade ljude, ali da bi se shvatilo zašto je on bio sposoban za takav zločin, možda se može navesti sledeći primer. Naime, zamislimo nemačkog levičara u doba Hitlera, koji je upao na skup Hitlerove omladine i pobio većinu njih, radi solidarnosti sa stradanjima Jevreja. Složićemo se da je ovaj čin istovetan po užasnosti sa Brejvikovim, ali moramo se složiti da bi ovde imali veliko razumevanje za ubicu, pa čak i izvesne simpatije. Znači, nije toliko užasan sam čin, koliko užas zavisi od toga nad kim se čini. Nacisti se uopšteno gledano u svetu smatraju zlotvorima, ali za Brejvika levica je podjednako zločinačka kao i nacisti za znatan broj ljudi, što mu je i dalo motivaciju. Dakle, on nije nasumice ubijao omladinu, nego je planski odabrao grupu koja je pripadala suprotnom ideološkom taboru, pripremio masakr i izvršio ga. To je smišljeno delo uračunljivog čoveka, politički motivisano i racionalno razrađeno, ne delo mentalno poremećene osobe.

Pored toga, tvrdi se da je Brejvik sam spremio eksploziv za napad u Oslu od hemijskog đubriva[23], uspešno ga postavio i detonirao, vršeći masakr i veliku materijalnu štetu. Istovremeno, iskrcava se na ostrvo Utoja maskiran u pripadnika policije, masakrirajući ogroman broj ljudi. Posle svega toga se predaje policiji, a da nije bio likvidiran od iste. Na kraju traži da da izjavu za javnost, što mu je uskraćeno. Naravno, pre toga je napisao ideološki manifest od 1.500. strana, sa oko stotinu referenci i citata. Ovo sve ne ukazuje da se radi o ludaku i poremećenom čoveku, već o potpuno uračunljivoj, izuzetno organizovanoj osobi, veoma visoke inteligencije koja se skoro graniči sa genijalnošću. Sama volja da se takav čin sprovede u delo i efikasnost njegovog izvođenja govori da se radi o vanredno sposobnom čoveku, koji je svoj talenat uložio u terorizam.

Nema nikakve bitnije razlike u tom činu, od ranijih terorističkih napada od strane levičarskih terorista. Jedina razlika ovde je što se radi o desničaru.

Fašista, verski fanatik  ili desničar?

Za mnoge naše eminentne „akademske građane“ i medijske ličnosti ne postoji bitnija razlika između pojma fašiste, zagriženog vernika i desničara. Kod nas, u medijski stvorenoj stvarnosti, ti pojmovi predstavljaju sinonime i ne postoji nikakav način da se taj stav promeni. To ne može da čudi, jer većina tih istih stručnjaka je odrastala u komunizmu, i bila obrazovana uz levičarsko obrazovanje i stavove, koji su bili jedini mogući za napredovanje u karijeri. Za takve ljude svako ko nije levičar je automatski „fašista“, naročito onaj koji je neprijateljski raspoložen prema levici.

Tako se i ovde Brejvik ubacuje u taj stereotip, i proglašava za „fašistu“[24]. Naravno, pošto je desničar, automastki mora da je i „fašista“. To je jako čudno, jer Brejvik smatra Islam neprijateljem demokratije i netolerantnim. Na strani 535. svog manifesta on poredi Islam i fašizam, kao i bitne osobine koje vezuju oba. Sam Brejvik je protivnik centralizacije i kontrole društva. Očigledno je da on nema nikakve simpatije prema fašizmu, čak naprotiv.

Takođe, ima veoma pozitivan stav prema Izraelu i Jevrejima, što je jako neobično za nekoga ko je „fašista“. On čak nije ni rasista, pa čak nije ni eurocentričan (iako voli Evropu), već jako podržava bliskoistočne narode koji nisu Muslimani, što se vidi pri kraju manifesta. Zastupa asimilaciju muslimana u evropsko društvo, kroz njihovo odbacivanje Islama i prihvatanje kulture domaćina. Čak insistira da ih ne mrzi[25]. Složićemo se da svakako ovo nisu stavovi nekoga koji je fašistički ekstremista ili rasista.

Iako Brejvik gaji velike simpatije prema hrišćanstvu i hrišćanima, nema nikakvih naznaka da se radi o zagriženom verniku ili fanatiku. Iz manifesta se vidi da on hrišćanstvo doživljava kao osnovu evropske tradicije, i kao izvor identiteta većine evropskih (ali i drugih naroda). Za njega je dehristijanizacija Evrope, isto što i uništenje osnove evropskih naroda i njihove samobitnosti (str. 1352). Takođe navodi (veoma dokumentovano) progone hrišćana u islamskim zemljama, i njihovo postupno uništenje. Njegova platforma nije zasnovana na hrišćanstvu, nego na kulturnom konzervativizmu, što se lepo može videti u manifestu. Hrišćanstvo je deo te platforme, ali ona sama nije zasnovana na hrišćanstvu.

Što je zanimljivo, iako su ga mediji veoma lako optužili da je „hrišćanski terorista“, samo zato što ima simpatije prema Hrišćanstvu, zašto ga isto tako nisu optužili da je „masonski terorista“, sa obzirom da je takođe Mason?

Argumentacija koju on koristi, nije verska, nego čisto politička i konzervativna. Jasno stavlja do znanja da je protivnik totalitarizma i levicu mrzi baš zbog toga što je totalitarna. Svakako da takav čovek nije „fašista“, kao što nije „hrišćanski fundamentalista“. Dakle, radi se o desničaru konzervativnog usmerenja, koji gaji veliku netrpeljivost prema levici i globalizaciji, što ga je najverovatnije motivisalo na nasilje. Da li možda to nasilje ima veze i sa nama?

Srbofil ili Evropejac?

Naviknutost određenih intelektualnih krugova u Srbiji na ideološke mantre i parole povodom događanja u Srbiji je postalo toliko ukorenjeno, da su isti počeli da ih primenjuju i na situacije koje suštinski sa Srbijom nemaju veze. Već smo videli da se za skoro svaki, pa i najminorniji incident u Srbiji povezuje sa „nasleđem 90-ih“, „Miloševićevom politikom“, „klerofašizmom“, „akademijom“, „ratnim zločinima“, „nemogućnošću putovanja“, „poseljačenjem“...itd.

Kada se dogodio teroristički napad, koji je izveo Norvežanin, eto nama novog izgovora da sve te razloge navedemo kao nadahnuće norveškom teroristi. Naime, Brejvik zaista ima simpatije prema Srbima i razumevanje prema srpskom stradanju (između ostalog), kao velik broj desničara i tradicionalista u Evropi, što njega ne čini usamljenog u tome. Već sama ta činjenica je dovoljna da pojedinci i mediji kod nas stvore atmosferu kako je sve to on radi samo zbog Srba i radi osvete zbog stradanja Srba.

Tako Vojin Dimitrijević tvrdi: „da je, na neki paradoksalan i tužan način, ovo u stvari uspeh medijskog rata vođenog za vreme Miloševića.“[26] Drugi, poput Derete i Milivojevića pričaju sličnu priču, govoreći kako to može da šteti „ugledu“ naše zemlje. Mediji su takođe napravili sliku, kao da je Brejvik bio opsednut Srbima i da se radi samo o nama[27]. Naravno, takve stvari su potpune gluposti i neistine. Naime, svako ko je barem malo bacio pogled na njegov manifest može videti da su Srbi samo jedan od mnoštva naroda za koje on ima simpatije, i da pored nas takođe spominje Jevreje (pozitivno), Asirce, Jermene i dr. Pored toga ima i visoko mišljenje o Japanu[28], kao ideološkom uzoru. Nisam primetio da Japanci lametiraju što norveški terorista u njima vidi uzor.

Takođe strani mediji skoro uopšte ne spominju Srbe, kao Brejvikove uzore, već Vlada Cepeša (poznatijeg kao Drakula)[29] i Šarla Martela, srednjevekovnog borca protiv arapske invazije. Dakle, Brejvik svakako ima simpatija prema Srbima i spominjao ih je mnoštvo puta, ali takođe i mnoge druge narode i ličnosti. Divio se nekim našim ljudima, kao i mnogim drugim iz Evrope.

Što je najzanimljivije, Brejvik čak suštinski nije norveški nacionalista, već Evropejac po sopstvenom priznanju. Jasno se ograđuje od skinheda, fašističkih grupacija i ideologija (str.1354.). Stvari uglavnom ne gleda iz strogo nacionalne, nego iz univerzalne evropske tradicionalističke perspektive, i sam kaže da „voli Evropu“. Jasno je da ne spada u kreirani stereotip neobrazovanog, siromašnog, primitivnog rasiste i naciste, ali takođe ne spada u stereotip klasičnog nacionaliste ili verskog fundamentaliste. Ono što takođe ne spada u te stereotipe je što se radi o obrazovanom, inteligentnom i dobrostojećem čoveku, iz jedne od najbolje uređenih zemalja Evrope. Takođe, kao što se vidi sa fotografija, očigledno je video sebe kao uglađenog i kulturnog čoveka, evropske orijentacije. Pored svega toga, on je bio sposoban i voljan da učini težak zločin.

Sama činjenica da ne spada u već stvoreni stereotip, kako desničarski ekstremista treba da izgleda, izaziva želju kod levičarskih intelktualaca da ga proglase za ludaka i verskog fanatika. Začuđuje arogancija tih intelektualaca, koje Brejvika ubacuju u već kreirane stereotipe ludaka i fašiste, potpuno ignorišući šta je on sam govorio o sebi i svojim stavovima. Mi imamo „eksperte“ koje uopšte ne zanimaju stavovi osobe kojom se bave i koju analiziraju, pripisujući joj stavove koje ne zastupa.

Kod nas je to dobar izgovor za obračun sa „silama mraka i haosa“, već poznatim protivnicima srpske elite. Sama činjenica da se toliko ukazuje na to da je on desničar i „hrišćanski fundamentalista“, ukazuje na to da najveći broj medija i elita u svetu i kod nas nisu desničarski, a još manje hrišćanski orijentisani. Naime, većinu sadašnjih institucija u SAD, EU i u Srbiji, kao i većinu medija kontrolišu i na njih utiču ljudi koji dolaze iz levičarskog i marksističkog miljea. Ovo nas vodi ka pravim uzrocima tog užasnog masakra, i objašnjava zašto mlad, inteligentan, uračunljiv i situiran čovek može da počini takav užas.

Naši teroristi su bolji od vaših

Da se primetiti, da žestoka osuda na koju nailazi desničarski ekstremizam, uopšte se ne čuje kad je u pitanju levičarski ekstremizam. Zanimljivo je videti koliki broj levičarskih ekstremista čini pomodne kulturne ikone sadašnjice (Če, Lenjin, Mao, Marks). Levičarski ekstremizam je „kul“, „šik“ i „in“, a što je najzanimljivije sa njim se najviše poistovećuju pripadnici buržoazije i urbanih slojeva, dok su proletarijat i seljaštvo uglavnom usmereni nacionalno i tradicionalistički.

Ovo nam govori da levica čini vladajuću i višu klasu. Naravno, pod „levicom“ se ovde ne misli na domen ekonomije, jer je vladajuća levičarska elita uglavnom usmerena ka globalnom liberalnom kapitalizmu. Ovde se pre svega misli na „kulturnu levicu“, tj. na snage koje su antitradicionalne, antinacionalne globalističke, antireligiozne i koje ideološki uglavnom proizilaze iz učenja i sinteze tzv. „frankfurtske škole marksizma“, neoliberalizma i utilitarizma. Takva škola mišljenja ima uglavnom nihilistički stav prema svemu tradicionalnom i nasleđenom, počevši od porodice, preko umetnosti i religije, do samog smisla države, nacije i društva.

Dvostruki standardi koje takva elita primenjuje može se videti kako u svetu, tako i kod nas. Tako, na redovna anarhistička divljanja po Evropi i svetu[30][31][32], skoro niko ne obraća pažnju od eminentih i zabrinutih „psihologa“. Takvo nasilje se toleriše, čak i kad rezultira smrću, kao u Atini.[33] Pored toga, otvoreno propagiraju nasilje i terorizam. Niko ne ukazuje na opasnost od levičarske ideologije zbog toga. Da ne govorimo da je militantna levica praktično stvorila terorizam[34].

Zanimljivo je videti kako su levičarski teroristi tokom 70 – ih godina prošlog veka takođe činili veoma brutalna dela, poput masakra u Lodu, Izrael[35] 1972. od strane „Japanske crvene armije“, pri čemu je pobijeno 26 civila. Ne treba zaboraviti ni već spominjane Ulrike Majnhof i Andreasa Badera, koji su predvodili „Frankciju crvene armije“, što je uključivalo bombaške napade i likvidacije. Da ne govorimo o drugim levičarskim ekstremistima koji su delovali u istom periodu, naročito „crvene kmere“. Iako sam siguran da Brejvika kao „opasnog ludaka“ niko neće intervjuisati, već spomenuta Ulrike Majnhof je bila tretirana veoma saosećajno i mogla je da lepo priča o sebi[36], a isto važi i za Badera[37].

Zašto nikom nije palo na pamet da se njihova ideologija proglasi opasnom, ili da se levičarska ideologija podvrgne istoj analizi i „dekonstrukciji“ kojom oni tretiraju desnicu, kad je jasno da je levica itekako sposobna za nasilje i genocid?

Stvar je u tome što te levičarske ekstremiste ništa nije ideološki razdvajalo, od većine njihove generacije. Ulrike Majnhof i drugi su se obrazovali uz dela Markuzea, Rajha, Froma, Hane Arent, Horkhajmera, Sartra i drugih levičarskih mislilaca, koji su u najvećoj meri oblikovali svest čitave posleratne generacije, koja sad dominira SAD, Evropskom unijom, ali i Srbijom. Filozofija tih mislilaca su sad „zapadne i evropske vrednosti“, a način razmišljanja vladajućih elita je prožeta tom filozofijom kojom su vaspitani u mladosti.

Sada ti ljudi imaju skoro potpunu kontrolu kako nad medijima, kulturom, tako i politikom, gde su skoro potpuno eliminisali ideološku konkurenciju. Ne treba se čuditi da sad u Evropskom parlamentu sedi levičarski ekstremista i vođa studentske pobune u Parizu 1968, Danijel Kon-Bendit[38], kao da su mnogi političari u Evropi i svetu bili učesnici tog pokreta i vaspitani na tim vrednostima koje simpatišu. Jasno je da za njih levičarski terorizam ne može biti tako strašan kao desničarski, jer su oni sami levičari, ili kako ih je Brejvik nazvao „kultur Marksisti“, iako se ovde ne radi o izvornom Marksizmu. Takva levica se ne bavi pravima radnika ili većine, već je njihov „proleterijat“ gej populacija i ugrožene manjine.

U tako stvorenom medijskom, društvenom i kulturnom okruženju, na tradicionalne vrednosti i nacionalni duh se vrši neprekidna hajka, u kojem je sve teže zastupati takve ideje. Osobama koje ih zastupaju je znatno otežan napredak na društvenoj lestvici, jer samo društvo kontrolišu protivnici desničarskih ideja. Iako formalno postoji tolerancija i različitost mišljenja, ta tolerancija se de fakto svodi na toleranciju spektra mišljenja koje pripada međunarodnoj levici, dok su ostali potpuno sputani i onemogućeni da iznose i brane svoja mišljenja u ravnopravnoj političkoj borbi. Takva situacija je čak izraženija na Zapadu, nego kod nas. Desnica je praktično pežorativan termin, iako spada u potpuno legitiman društveni spektar. U takvoj situaciji, desnica je prinuđena da se prilagođava stavovima levice, i da pravda svoje stavove, što samoj levici ne pada na pamet u odnosu na desnicu. Takva desnica više liči na ublaženu levicu, nego na izvornu desnicu.

Tu nemoć, farsu i sputanost može da oseti svaki Srbin, kojem je iole stalo do svoje zemlje i naroda povodom nedavnih događaja na Kosmetu. Jedina sloboda i „ventil“ koje je takvim ljudima ostalo je razmenjivanje poruka na internetu. U stvarnosti oni mogu samo da bespomoćno posmatraju šta se tamo dole radi, bez ikakve mogućnosti da bilo šta realno učine, jer su sputani kako organima svoje države, tako i opštom situacijom. Takvu nemoćnost, ideološku represiju, sputanost i licemerje osećaju i ljudi na Zapadu, koji misle slično. U nemogućnosti da svoja prava realno ostvare legalnim sredstvima, neki od njih potežu za ilegalnim. Stvarna zatvorenost, licemerje i netolerantnost društva koje se poziva na otvorenost, iskrenost i tolerantnost je razlog što nekima padaju na pamet monstruozne ubilačke ideje. To se lepo može videti i iz manifesta samog Brejvika, koji je očigledno prilično uračunljiv.

Zaključak

Namera ovog teksta nije bila da u bilo kojem obliku opravdava zločinački pokolj koji je učinio Anders Brejvik, koji je za svaku osudu; već da se shvate uzroci takvog ponašanja i da se shvati činjenica, da mediji rade sa njim upravo ono što je njega i nateralo na takvu vrstu delanja. Uporno ponavljanje ideoloških mantri i odbijanja da se shvati njegov način razmišljanja i šta je imao da poruči upravo dovodi do ovakve vrste nasilja.

Dok zemlje NATO pakta, u koje spada Norveška, redovno ubijaju civile u Libiji, što se smatra nečim normalnim i „kolateralnom štetom“, dotle se masakr norveških civila smatra „užasnom tragedijom“ i delom ludaka. Zanimljivo što sam Brejvik ubistvo civila naziva „kolateralnom štetom“, u nameri da skrene pažnju svetske javnosti na svoje stavove. Možda ubijanje Norvežana radi spasenja Norveške i Evrope jeste besmisleno, ali zar ubijanje libijskog naroda radi navodne „slobode“ tog istog libijskog naroda nije još besmislenije i monstruoznije? Da li je etnička represija Srba na Kosmetu, radi stvaranja „multietničkog društva“ koje vodi samo jedna etnička grupa takođe neviđena monstruoznost?

Kada jedan pojedinac počini masakr, on je zločinac, ali kada to čine države i vojni blokovi, naročito oni koji dominiraju svetom, onda to je samo statistika. Ono što zapadni mediji i političari koji Brejvika osuđuju ne shvataju je, da su upravo oni njegovi tvorci i njihovo neviđeno licemerje.