Početna strana > Rubrike > Savremeni svet > Bugarski kontrasti
Savremeni svet

Bugarski kontrasti

PDF Štampa El. pošta
Miroslav Svirčević   
petak, 13. mart 2009.

Ni dve godine nakon ulaska u punopravno članstvo Evropske Unije svakodnevni život u Bugarskoj se nije bitnije poboljšao. Političke reforme, koje su u ovoj zemlji sprovođene u tranzicionom periodu 1989-2007. nisu dale očekivane rezultate. Brojne kritike na račun bugarskih političara i stranaka gotovo neprekidno stižu kako od briselske birokratije, tako i od razočaranih građana. Stiče se utisak da su političke i ekonomske reforme samo „okrznule“ okoštalu, korumpiranu i kriminalizovanu državnu strukturu, nasleđenu iz vremena Todora Živkova, koja neokrnjena i dalje guši svaki pokušaj primene načela vladavine prava i konkurencije na slobodnom tržištu. Bugarska je formalno demokratska država: ona ima demokratski izabranog predsednika i vladu, koja uživa parlamentarnu većinu u demokratski izabranom Sobranju. Pa ipak, načelo narodne suverenosti nije dosledno primenjeno. Najvažnije bugarske političke institucije (centralne i lokalne) se manje-više nalaze pod kontrolom nove klase „biznismena“, regrutovanih iz komunističke Službe državne bezbednosti, koji brutalno i bez pardona onemogućavaju konstituisanje modernog državno-pravnog koncepta, zasnovanog na vladavini prava i političkoj odgovornosti. To se najbolje može videti na primeru pravosuđa i uprave grada Sofije, koji se guše u korupciji, neefikasnosti i tromosti. Gradonačelnik Sofije Bojko Borisov je čovek sumnjive prošlosti. Nekada je bio karatista i šef obezbeđenja Todora Živkova i prestolonaslednika Simeona II. Nakon toga, okrenuo se „biznisu“ osnivajući razna preduzeća sa ljudima iz sveta podzemlja poput Mladena Mihaleva i Rumena Nikolova. Pretpostavlja se da je u mnogim „poslovnim poduhvatima“ Borisov zaradio ogroman novac, služeći se podmićivanjem i političkim vezama. U periodu 2001-2005. služio je kao državni sekretar u Ministarstvu unutrašnjih poslova u rangu generala. Godine 2006. osnovao je konzervatinu stranku GERB, koja je naredne godine osvojila najviše glasova na izborima za Evropski parlament. Međutim, Borisov nije njen predsednik. On više deluje kao čovek iz senke, dok je njen formalni vođ Cvetan Cvetanov, inače zamenik gradonačelnika Sofije. Ono što je najvažnije je činjenica da je Bojko Borisov najozbiljniji kandidat za premijera nove bugarske vlade, koja bi nakon sledećih izbora trebalo da zameni aktuelnu socijalističku vladu Sergeja Staniševa. Ovaj primer najbolje pokazuje koliko je sprega između politike i podzemlja u Bugarskoj i dalje jaka.

Stiče se utisak da je svakodnevni život u Bugarskoj mnogo bolje funkcionisao pre tri godine, tačnije 2006, kada se Evropska komisija još uvek obziljno dvoumila da li da u svoje punopravno članstvo primi Rumuniju i Bugarsku 2007. Bugarske političke institucije su nastojale da dokažu kako je njihova zemlja ispunila sve neophodne političke i ekonomske uslove da bi konačno ušla kroz rajska vrata u „čokoladno carstvo“. I zaista, Sofija je tada bila mnogo čistija nego danas (bar njen centralni deo), gradski prevoz je mnogo bolje funkcionisao, a obični Bugari su zračili nekom posebnom vrstom optimizma. Sve njihove aktivnosti, sav njihov trud bio je usmeren samo na jedan cilj: na ulazak Bugarske u Evropsku Uniju. I stvarno mnogi bugarski građani su bili maksimalno aktivni. Ostvarivali su nadljudske napore, kako bi se ostvarila ta toliko velika želja. Vodeći političari su ih hrabrili, podsticali i ulivali im nadu. Obećavali su im da će članstvo u Evropskoj Uniji samo po sebi rešiti sve probleme. Danas, dve godine kasnije, Bugarska je sumorna i tužna zemlja. Sofija više nije toliko čista, gradski prevoz je neuporedivo lošiji, na licima Bugara nema više onog optimizma. Nema više ni one energije koja se pre dve godine na svakom koraku mogla primetiti. Kao da je s formalnim ulaskom u Evropsku Uniju Bugarska zavšrila sav svoj posao, pa može malo i da odahne. Utisak je da je digla ruke od nastavka modernizacije i da se posle napornog „tranzicionog takmičenja“ s drugim bivšim komunističkim državama, „vratila sebi“, svojim dobrim starim navikama i manirima.

Fenomen zvani „Ataka“

Poseban fenomen na bugarskoj političkoj sceni predstavlja stranka „Ataka“ („Napad“). Reč je o ultranacionalističkoj i rasističkoj stranci koja promoviše ideju o obnovi „Sanstefanske Bugarske“, raspirujući istovremeno mržnju prema Turcima i Romima. Njen predsednik je populistički vođ Volen Siderov, inače vešt političar i demagog, koji je stekao ogromnu popularnost na talasu ogromnog nezadovoljstva „malog“ čoveka, zbog tranzicionog haosa, bahatosti nedodirljivih političara, sistemske korupcije u državnim organima, privatizacione pljačke i dominantnog osećaja opšte pravne nesigurnosti. „Ataka“ uglavnom privlači slabo obrazovane ljude, zapravo lumperproletarijat kao najvećeg gubitnika tranzicije. Njeni glasači su pretežno otpušteni radnici iz nekadašnjih giganata teške i hemijske industrije, koji su – mimo svake ekonomske logike – nicali u Bugarskoj za vreme komunizma po sovjetskom uzoru. U suštini beznadežni gubitaši, ovi industrijski kompleksi nisu uspeli da prežive ekonomsku transformaciju preduzeća, prelazak na tržišnu privredu i privatizaciju, pretežno „burazersko-klanovskog“ tipa. Otud se ogroman broj industrijskih radnika - nekadašnjih uzdanica Komunističke partije Bugarske - odjednom našao na ulici, postajući lak plen za lukavog populistu Siderova. Svojom ultranacionalističkom ideologijom i izlivima rasističke mržnje prema turskom i romskom stanovništvu u Bugarskoj, Siderov je privukao mase ovih očajnika koji su izgubivši sve, smisao svog života još samo mogli da pronađu u beskonačnom ispijanju dvolitarskih pivskih boca i u mitu o istorijskoj veličini i izrazitoj superiornosti bugarske nad ostalim evropskim nacijama. O tome postoje brojne knjige i brošure, uglavnom napisane od strane pseudoistoričara, koje predstavljaju veoma popularnu i traženu literaturu. Jedan od njih, Božidar Dimitrov, proslavio se po „naučno zasnovanoj“ knjizi o Bugarima kao najstarijem evropskom narodu u izdanju sofijskog univerziteta „Sveti Kliment ohridski“. Reč je o knjizi „Bugari prvi Evropljani“, koju je autor pompezno predstavljao i pred TV kamerama (očigledno je u pitanju bugarski pandan Olgi Pjanović-Luković i njenoj knjizi „Srbi narod najstariji“).

U takvoj socijalno-ekonomskoj, političkoj i intelekutalnoj klimi nastala je „Ataka“, koja ima sva obeležja jedne poluvojne organizacije sa jasnom hijearhijskom strukturom i gvozednom disciplinom. To se na najbolji način može videti na njenim političkim mitinzima, koji deluju zastrašujuće. Oni podsećaju na srednjovekovne španske inkvizicije u kojima masa oduševljeno likuje dok sveštenik osuđuje jeretika na smrt spaljivanjem. Tako je na nacionalni praznik Bugarske 3. marta 2006. održan veliki miting „Atake“ na trgu ispred velelepne crkve Aleksandra Neveskog, na koji su došli članovi i simpatizeri ove stranke iz čitave Bugarske. Najpre je Volen Siderov održao „javni čas“ iz bugarske istorije, da bi potom predstavio sve svoje saradnike. Tokom mitinga otvoreno se pozivalo na linč i smrt pripadnika turske i romske nacionalnosti („Smrъt na Turcite!“, „Smrъt na Ciganite!“, „Turcite pod noža!“). U tome su posebno prednjačili šefovi mesnih odbora stranke onih gradova i sela, u kojima živi mešovito bugarsko, tursko i romsko stanovništvo. Naročito se „istakao“ šef odbora u Momčilgradu, koji je obećao da će proterati sve Turke iz svog grada. Dok je „svečano“ obećavao okupljenoj masi da će ispuniti ovu „misiju“, ona je oduševljeno sve to odobravala. Uticaj Volena Siderova i njegovih partijskih drugova na političkoj sceni je bio toliko snažan, da je i direktor Istorijskog instituta Bugarske akademije nauka Georgi Markov u jednoj TV emisiji apelovao na Bugare da ne podležu slatkorečivoj manipulaciji Volena Siderova, koja bi ih mogla odvesti pravo u katastrofu. Apel ovog uglednog bugarskog istoričara nije sasvim urodio plodom pošto je na poslednjim predsedničkim izborima oktobra 2006. Siderov ušao u drugi krug zajedno s aktuelnim predsednikom Georgi Prvanovim. Zahvaljujući kompletnoj mobilizaciji svih „evropskih“ političkih snaga, Siderov je bio poražen. Sve ovo mnogo više govori o slabosti bugarskih političkih i ekonomskih reformi nego o snazi jednog notornog demagoga i populiste. Ubrzo posle toga, Bugarska je ušla u punopravno članstvo Evropske Unije.

Još jedan miting „Atake“ održan je 19. februara ove godine na dan pogubljenja bugarskog revolucionara Vasila Levskog (1837-1873). Miting je održan u samom srcu Sofije, na trgu koji je nazvan po ovom istaknutom borcu za slobodu Bugarske. Ovoga puta miting nije bio toliko posećen kao pre tri godine ali to nije otupilo oštricu upućenih političkih poruka. I na ovom mitingu su dominirale poruke upućene turskom stanovništvu u Bugarskoj, ali i samoj Republici Turskoj. Volen Siderov je jasno poručio toj državi da nikada neće postati članica Evropske Unije pošto će je Bugarska u tome uvek odlučno sprečavati („Turciя nikoga v Evropeйskite Soюz“). Još je zatraženo zvanično izvinjenje turske vlade zbog „nasilnog pogubljenja bugarskog junaka Vasila Levskog“ kao i nadoknada celokupne štete koju je Turska nanela Bugarskoj u periodu od rata za oslobođenje i nezavisnost do međunarodnog priznanja Bugarske 1877-1908. Moglo se primetiti da su i obični prolaznici, koji su se tu slučajno zatekli, otvoreno ili pasivno pozdravljali gotovo sve izrečene poruke i zahteve. To su činili i malobrojni pripadnici policije, koji su nazgled nezainteresovano ćaskali i posmatrali miting. Na svako pominjanje „turske mafije“ (u značenju turskog stanovništva u Bugarskoj i same Republike Turske), što su okupljene pristalice gotovo uvek dočekivale sa snažnim koncertom zvižduka i negodovanja, prisutni policajci su se uglavnom ironično smeškali, stavljajući do znanja da se i oni slažu sa ovim zahtevima „Atake“. Ono što je značajno je da nijedan značajan politički faktor (stranka ili nevladina organizacija) nije javno osudio ovaj „govor mržnje“, kako se on pomodno naziva u tranzicionoj Srbiji.

 „Ponosite“ ulice Blagojevgrada

Stotinak kilometara južno od Sofije, u srcu Pirinske Makedonije leži Blagojevgrad, nekada Gornja DŽumaja. Ova živopisna varoš je današnji naziv dobila posle Drugog svetskog rata po vođu Bugarske radničke socijal-demokratske stranke (tačnije njene frakcije tzv. „tesnih socijalista“, koja se zalagala za doslednu primenu marksističke doktrine) Dimitru Blagojevu (1856-1924). Blagojevgrad kao urbana sredina nimalo ne zaostaje za Sofijom. Ima dva univerziteta: državni univerzitet „Neofit Rilski“ i „Američki univerzitet u Bugarskoj“, koji predstavlja obrazovno-naučnu jedinicu Centralno-evropskog univerziteta u Budimpešti. Drugim rečima, ovaj univerzitet, koji je smešten u impresivnu zgradu nekadašnjeg oblasnog komiteta Komunističke partije Bugarske za Pirinsku Makedoniju, jeste osnovan pod neposrednim pokroviteljstvom američkog poslovnog magnata DŽordža Sorosa. Na ovom univerzitetu osim bugarskih, studiraju i brojni strani studenti pretežno iz balkanskih ali i drugih zemalja (iz Kine, Vijetnama i sl). U starom delu Blagojevgrada u kojem je očuvan veći broj tradicionalnih bugarskih kuća, još se nalazi i centar Pirinske mitropolije Bugarske pravoslavne crkve. Nedaleko odatle uzdiže se veliki spomenik posvećen Gocetu Delčevu (1872-1903), „čuvenom bugarskom revolucionaru i patrioti“.

Još od pada komunizma najveći politički uticaj u Blagojevgradu ima stranka VMRO – SMD (Savez makedonskih društava). Formalno gledano, ona nema nikakve veze sa istoimenom vladajućom strankom premijera Nikole Grujevskog u BJRM. Ova bugarska VMRO je 1990. otvoreno naglasila da ona samo nastavlja rad predratne političke organizacije istog imena i da baštini njenu političku ideologiju a posebno ideje i aktivnosti njenog vođa Ivana Vanče Mihailova (1896-1990), koji je ostao zapamćen po organizovanju brojnih terorističkih akcija na području nekadašnje vardarske banovine u Kraljevini Jugoslaviji. Prvi predsednik obnovljene VMRO je bio makedonski emigrant Dimitar Gocev, koji se sa svojom porodicom naselio u Blagojevgradu 1961. U Sofiji je diplomirao istoriju na Filozofskom fakultetu Univerziteta „Sveti Kliment ohridski“. Zahvaljujući svojim člancima i knjigama o bugarskom karakteru vardarske Makedonije, vrlo brzo je postao miljenik još jednog makedonskog emigranta Venka Markovskog, koji ga je u vreme Todora Živkova uveo u visoke bugarske naučne krugove. Tada je Gocev postao član Istorijske sekcije Bugarske akademije nauka. Po obnavljanju rada bugarske VMRO, Gocev je uspostavio tesne veze sa sestrinskom strankom VMRO-DPMNE u Skoplju, te sa vođom HDZ i predsednikom Hrvatske Franjom Tuđmanom. Tako je početkom devedesetih godina XX veka obnovljeno tradicionalno političko savezništvo između VMRO i ideologa tzv. Hrvatskog državnog prava, započeto još 1929. Temelje ove saradnje udarili su vođ frankovaca i ustaškog pokreta Ante Pavelić i vođ terorističke VMRO Vančo Mihailov, u cilju rušenja Kraljevine Jugoslavije i formiranja nezavisne Hrvatske (u njenim tzv. prirodnim i istorijskim granicama) i pripajanja vardarske Makedonije i delova južne Srbije (okolina Vranja) Bugarskoj. Obojica su bili veliki simpatizeri sila „Osovine“ (glavne potpisnice Trojnog pakta) i njihovog političkog ustrojstva. U svojim meomarima Vančo Mihailov odaje počast Paveliću kao svom bliskom prijatelju i „državniku“ i veliča 10. april, dan kada je „hrvatski narod stekao slobodu“, proglasivši NDH (I. Mihaйlov, „VMRO“. Makedoniя – Švaйcariя na Balkanite, Sofiя, 1993). Mihailov je bio organizator brojnih naoružanih grupa, koje su dolazile iz Bugarske i izvodile razne terorističke akcije i sabotaže, pretežno u vardarskoj Makedoniji ali i unutrašnjosti Jugoslavije. Na koncu, ustaše i VMRO su uz pomoć fašističkog bloka zemalja, organizovale atentat na kralja Aleksandra u Marselju 1934. kada je smrtno stradao i francuski ministar spoljnih poslova Luj Bartu. Atentator na suverena Jugoslavije je bio aktivista VMRO Vlado Černozemski (1897-1934) koga je na licu mesta pogubila francuska žandarmerija posle izvršenog zadatka. Ironijom sudbine, a zahvaljujući aktivnostima stranke VMRO – SMD u gradskoj skupštini Blagojevgrada, ova dva „ponosita borca za slobodu bugarskog naroda u Makedoniji“ Ivan Vančo Mihailov i Vlado Černozemski dobili su svoje ulice. Ali to nije sve. Svoje ulice su dobili i drugi bugarski „junaci“ i „nacionalni radnici“, uglavnom poznati po terorizmu ili zločinima nad Srbima. Jedna od najlepših ulica u Blagojevgradu, divna promenada koja svojim izgledom dosta podseća na Knez Mihailovu ulicu, pripala je vojvodi Todoru Aleksandrovu (1881-1924). U vreme Mladoturske revolucije 1910, Aleksandrov je ušao u CK VMRO, koji je organizovao brojne atentate u istočnom delu Vardarske Makedonije. Tokom balkanskih ratova aktivno je učestvovao u borbama, pozivajući komitske čete da uništavaju sve što je srpsko u Makedoniji, da bi na Uskrs 1915. učestvovao u zauzimanju Valandova (varošica u jugoistočnoj Makedoniji) u kojem je izvršen pokolj nad velikim brojem srpskih činovnika, vojnika i oficira. Konačno, kada je austro-ugarska vojska zauzela Srbiju, Todor Aleksandrov je u Nišu prisustvovao susretu bugarskog kralja (cara) i nemačkog kajzera, i tom prilikom primio visoko nemačko vojnao odlikovanje. Čuveni švajcarski kriminolog Arčibald Rajs je posle rata objavio spisak ratnih zločinaca, članova VMRO, među kojima je na prvom mestu (uz vojvodu Aleksandra Protogerova) bio i Todor Aleksandrov (Đ. Vasiljević, „VMRO“. Zavera protiv Srbije, Beograd, 1991). Dalje, ulicu je dobila i životna saputnica Vanče Mihailova Melpomena Menča Karničeva (1900-1965). I Karničeva je bila članica ekstremnog krila VMRO. Ostala je zapamćena po tome što je izvršila atentat na Todora Panicu (1876-1925) u Beču, inače vođe umerenog krila VMRO, zbog toga što se zalagao za sporazum sa vladom Kraljevine SHS o tzv. makedonskom pitanju, i zbog toga što se suviše približio Kominterni. Na kraju, ulicu u Blagojevgradu je dobila i članica VMRO Mara Buneva (1902-1928). I ona se pročula po terorizmu. Po nalogu centrale iz Sofije, Buneva je izvršila atentat na referenta skopske oblasti Velimira Prelića 1928, nakon čega je počinila samoubistvo. U svojim memoarima Vančo Mihailov joj je odao priznanje za ovaj „herojski“ akt, naglasivši kako je on duboko obezglavio „srpsku okupatorsku upravu“ u Makedoniji.

Čini se da je svaki komentar suvišan posle nabrajanja svih ovih činjenica. Niti Bugarskoj, niti Evropskoj Uniji, pa ni Sjedinjenim Američkim Državama ne služi na čast, što su svi ovi teroristi i zločnici dobili svoje ulice u „evropskom“ i „Sorosovom“ Blagojevgradu, gradu „otvorenog srca“ i „međunarodnih prijateljstava“. U gradu u kojem je otvoren Američki univerzitet, čiji se osnivač toliko poziva na principe liberalizma, ljudskih prava, demokratije i otvorenog društva, dokazani zločnici, simpatizeri Hitlerove ideologije i saradnici sila Osovine uživaju veliki ugled i počasti. Kakvog li paradoksa!? Da li Brisel i Vašington uopšte znaju za sve ove činjneice? Čak i ako ne znaju njihova odgovornost nije ništa manja nego odgovornost bugarskih vlasti. Ako Evropska Unija i SAD drže do svog ugleda kao političke zajednice čije su vrednosti utemeljene na borbi protiv nacifašizma i svakog oblika terorizma, morale bi da reaguju i upozore Bugarsku.

Bez obzira na to, jedna stvar se ne može zaobići. Mora se postaviti pitanje srpskoj diplomatiji da li je ona upoznata s ovim i šta zapravo ona radi. Mora se uputiti pitanje ambasadi Srbije u Sofiji zašto nije upućena makar protestna depeša zbog toga što se srpskim krvnicima, teroristima i neprijateljima Srbije ukazuje ovolika počast. Ovakav čin gradske skupštine Blagojevgrada duboko vređa osećanja Srba, a posebno onih koji znaju šta se sve događalo u južnoj Srbiji i Makedoniji za vreme Prvog svetskog rata, između dva svetska rata i tokom Drugog svetskog rata pod pokroviteljstvom terorističke VMRO. Tu ne bi trebalo da bude uzmicanja jer bi u tom slučaju Srbi stavili do znanja da im nije stalo do svog ljudskog dostojanstva. U pitanju je obraz i ugled države i zbog toga bi ovo pitanje trebalo raspraviti sa bugarskim vlastima. To je potrebno i zbog toga da bi se još više unapredili inače srdačni odnosi (čak i posle bugarskog priznanja nezavisnog Kosova) između Srbije i Bugarske i njihovih, po mnogo čemu bliskih naroda.

Pouke za Srbiju iz bugarskog slučaja

Cilj ovog teksta nije da ocrni ili ponizi Bugarsku, niti da naudi njenom ugledu u Srbiji. On samo pokušava da dokaže da je Bugarska jedno veoma protivrečno društvo sa brojnim slabostima, ali i nekim dobrim stranama, i da njeno političko iskustvo može da bude od velike koristi za Srbiju. Prvo, Bugarska se nije suštinski promenila u odnosu na njen komunistički period. Njeno državno zdanje ima samo demokratsku fasadu, dok je društvo u suštini i dalje veoma totalitarno, uokvireno nereformisanom ili slabo reformisanom državnom administracijom, koja je u svom najvećem delu pod kontrolom korumpiranih političara, posredno ili neposredno povezanih s podzemljem. To znači da političke i ekonomske reforme u Bugarskoj nisu ostvarile svoj pravi cilj, a to je otvoreno, demokratsko društvo zasnovano na narodnoj suverenosti, ljudskim pravima, vladavini prava, podeli vlasti i tržišnoj privredi. Pa ipak, u Bugarskoj ne manjka nacionalne discipline. Kada su državni interesi u pitanju sve značajne stranke i nevladine organizacije redovno postižu konsenzus, što je za svaku pohvalu. Zahvaljujući tome, ali i geopolitičkim interesima zapadnih sila Bugarska je 2004. primljena u NATO alijansu, a tri godine kasnije i u Evropsku Uniju, iako po strogim merilima briselske birokratije ona to ne zaslužuje. Ova činjenica već predstavlja izvor političkih problema koji gotovo svakodnevno izbijaju na relaciji Brisel – Sofija. Evropska komisija je već uskratila Bugarskoj novčana sredstva iz podsticajnih fondova Evropske Unije zbog toga što bugarska vlada nije smanjila nivo korupcije u državnim organima niti je poboljšala stanje u pravosuđu, premda je svečano obećala da će to uraditi. I u svemu ovome se vidi neverovatna sličnost sa politikom koju manje-više vode sve srpske vlade od pada režima Slobodana Miloševića do danas. Čini se da svaka nova vlada želi da korača prema Briselu gazeći po utabanim bugarskim stopama, iako je to – kako se lepo vidi – „hod bosog po trnju“, koji može proizvesti nesagledive političke i ekonomske teškoće. Svedoci smo da u Srbiji nije čestito izvedena reforma nijednog javnog sektora. Poput Bugarske, ni Srbija se suštinski nije promenila posle tzv. „petooktobarske revolucije“. Iza demoratske fasade krije se nereformisana i korumpirana državna uprava, koja neprekidno arči narodne pare ne pitajući za cenu. S druge strane, pravosuđe praktično i ne postoji a sistem vrednosti je ostao isti kao u vreme raspadajućeg komunizma: hedonizam, bezidejnost, siledžijstvo, odsustvo solidarnosti, kič i neukus u javnom životu, želja za provodom, nerad, i težnja za postizanje uspešne političke karijere kao merila najprofitabilnije profesije i dalje predstavljaju osnovna obeležja srpskog društva. U isto vreme vladajuća koalicija i dalje ponavlja izanđalu parolu kako je glavni cilj njene politike ulazak Srbije u Evropsku Uniju, ne čineći ništa konkretno kako bi uverila srpsko građanstvo u svoje proklamovane namere. Trebalo bi postaviti pitanje Tadiću i njegovoj korumpiranoj ekipi, šta bi se dogodilo posle sa Srbijom ako bi ona zaista bila primljena u tu „Neokarolinšku Evropu“ po bugarskom modelu ovako neuređena, korumpirana, podeljena i dronjava. Hoće li doživeti sudbinu Bugarske pa da se svakodnevni život posle prijema u Evropsku Uniju nimalo ne poboljša u odnosu na život pre tog momenta? Politika vladajuće koalicije (ali i opozicionih stranaka) pokazuje da Srbija na žalost, na početku XXI veka, ima nezrelu, neobrazovanu, neodgovornu, neemancipovanu, nevaspitanu, bahatu, nesposobnu i kriminalu sklonu „političku elitu“, koja nije kadra da osmisli život Srbije ni za jedan mesec unapred, a kamo li da postavi temelje za izgled Srbije u narednih 10-20 godina. Sve ovo veoma dobro znaju zapadnoevropski i američki političari, te zato i tretiraju Srbiju kao trećerazrednu zemlju, nesposobnu da sopstvenim snagama bilo šta pozitivno ostvari. Zbog toga se briselska birokratija grubo i bahato ponaša i neprekidno ucenjuje srpske vlasti, postavljajući iz dana u dan sve teže uslove za članstvo Srbije u Evropskoj Uniji na koje nijedna demokratska država nikada ne bi pristala. Zbog toga je potrebno da Srbija u celosti redefiniše svoju unutrašnju i spoljnu politiku, naročito sada u jeku svetske ekonomske krize kada se recesija sve više preobražava u depresiju.

U pogledu unutrašnje politike, Tadić bi najpre morao prestati da infantilno pokazuje indeks uvek kada dobije desetku od Havijera Solane, Olija Rena, Doris Pak ili Jelka Kacina (ovaj poslednji je odavno morao da dobije status persone non grata u Srbiji zbog nečasne uloge koju je imao tokom kratkotrajnog rata u Sloveniji 1991.) iz ispita o primeni tzv. „evropskih vrednosti“ u Srbiji. Takođe, srpska vlada bi morala da se oslobodi balasta svih autoritarnih, korumpiranih i nestručnih „mangupa iz sopstvenih redova“ (zapravo vladajuće koalicije), koji su poput skakavaca bukvalno opustošili gotovo sva javna preduzeća, državne agencije i ostale institucije. Naposletku, bez odlaganja bi morao da se obustavi postupak izglasavanja novog neohabzburškog statuta Vojvodine, koji obnavlja temelje državnosti severne srpske pokrajine, stvarajući pretpostavke i za konstituisanje nove „vojvođanske nacije“.

Najvažniji zadatak na polju unutrašnje politike bi trebalo da bude istinska emancipacija srpskih građana, koji bi morali da nauče da žive od svog rada, da budu slobodni i odgovorni, a ne da stalno nešto traže od države. Biti slobodan znači preuzeti odgovornost za sopstvene postupke. Srbi konačno moraju da se oslobode svih naslaga pogubnih levičarskih i titoističkih zabluda, da čovek nije privezak države ili klase (kako je to bilo u vreme komunizma) i da im ona ne može da obezbediti posao, nego da to moraju oni sami da čine. Država je tu jedino da osigura stabilnu monetu, vladavinu prava (naročito zaštitu privatnog vlasništva) i opštu (spoljnu i unutrašnju) bezbednost. Dok se to ne uradi, neće biti ni istinske demokratije niti će biti slobodnih i od vlasti nezavisnih pojedinaca, koji misle svojom glavom i kažnjavaju političare na izborima za svaku laž ili neodgovorni potez. Neemancipovani čovek nije građanin u političkom smislu nego podanik. On nema svoje mišljenje i vazda je zavisan od države. Zbog toga on nije slobodan čovek i ne može uticati na političke procese. U takvoj situaciji od demokratije ostaje samo prazna ljuštura u koju se redovno prikupljaju raznovrsni elementi totalitarne političke kulture, kriminala i korupcije. Svedoci smo da se u Srbiji upravo to događa, i da istinskih demokratskih promena posle „5. oktobra“ nije ni bilo. „Petooktobarska revolucija“ je u suštini jedna velika obmana, koja je donela samo puku smenu vlasti a ne i novi pogled na društvene ustanove. Krajnje je vreme da se napravi pravi politički zaokret, ali to sa postojećom političkom sturkturom nije moguće.

U pogledu spoljne politike, Srbija mora da pokaže veliki oprez. Na našu nesreću i žalost, postojeća „politička elita“ nije dorasla zadatku da obezbedi Srbiji mesto pod suncem u ovakvom licmernom i pokvarenom svetu u kojem nema milosti i pravde. Ona je uglavnom okupirana poslovima obezbeđivanja svog ličnog i stranačkog materijalnog blagostanja o trošku poreskih obveznika, ne hajući za ugled i položaj Srbije u međunarodnim odnosima, što dodatno otežava našu situaciju. A činjenica je da Brisel i pojedine države samo Srbiji iznova postavljaju dodatne, sve teže i gotovo nemoguće uslove za članstvo u Evropskoj Uniji, te se može osnovano zaključiti da Brisel ne želi Srbiju u svom članstvu. Osim već standardnih (puna saradnja s Haškim tribunalom, tj. hapšenje i izručenje Mladića i Hadžića), polako se naziru i gomilaju novi uslovi: priznavanje nezavisnosti Kosova i Metohije, izglasavanje i primena predloženog statuta Vojvodine, usvajanje Rezolucije Evropskog parlamenta o tzv. srebreničkom genocidu, podržavanje svih rezolucija u Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija, koja Briselu i uticajnim članicama Evropske Unije padnu na pamet čak i ako se one kose sa nacionalnim i državnim interesima Srbije (kao npr. rezolucija o osudi Irana zbog kršenja ljudskih prava) itd. Sve ovo dokazuje da Evropska Unija primenjuje različite standarde prema pojedinim državama, među kojima Srbija redovno najgore prolazi. A videli smo da Bugarska nije ništa bolja i naprednija od Srbije u pogledu političke, ekonomske i socijalne strukture. Zbog toga bi i odgovor Srbije na ovakvo briselsko licemerje morao da bude odlučan. Beograd bi morao jasno da stavi do znanja Briselu da Srbija neće tražiti formalni prijem u Evropsku Uniju kako zbog pomenutih, inače ponižavajućih i nekorektnih uslova, tako i zbog rastuće ekonomske krize koja će sasvim sigurno ojačati nacionalizam i protekcionizam unutar same Unije. To bi moglo da stvori veoma nepovoljnu političku klimu za prijem novih članova, čemu bi eventualno u naredne dve godine mogle da se nadaju samo Hrvatska i Island. Imajući u vidu prethodno iskustvo sa briselskim političarima kao i nezrelost i duboku inferiornost „srpske političke elite“ u odnosu na njih, Srbiji bi verovatno bio natovaren novi „kontigent“ političkih uslova za članstvo. Na koncu, ni Evropska Unija nema više toliko privlačnu snagu niti ugled kao posle pada Berlinskog zida. Bez obzira na to, Srbija bi morala da ostane trezvena i hladna. Ona mora da nastavi saradnju s Briselom i Vašingtonom iz sopstvenog računa. Nije preporučljivo biti u lošim odnosima s ovim centrima svetske političke moći jer od toga može nastati samo šteta a nikako korist. Ali Srbija ima pravo da redefiniše svoju politiku, kako prema NATO alijansi, tako i prema Evropskoj Uniji. Ukratko, nova politika bi podrazumevala sledeće: 1) Srbija ostaje u aranžmanu „Partnerstvo za mir“ ali neće tražiti prijem u NATO, i 2) Srbija neće tražiti prijem u punopravno članstvo Evropske Unije nego samo zaključivanje ugovora o privilegovanom partnerstvu s njom što može doneti mnogo više političke i ekonomske koristi od formalnog članstva. S druge strane, Srbija mora već sada da razvija i unapređuje odnose sa državama koje će u doglednoj budućnosti (posle pada sistema Pax Americana) zauzeti položaj velikih, ako ne i globalnih sila (zemlje BRIK-a), kako ne bi opet bila zatečena i nespremna u nekom novom deljenju globalnih političkih karata. Postoji samo jedna sitnica: potrebno je da postojeća „politička elita“ konačno siđe sa scene i da dođu novi, odgovorniji ljudi, kojima će nacionalni i državni interesi Srbije biti na prvom mestu, a ne korupcija, marketing i lično bogaćenje.

 

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li podržavate formiranje „malog Šengena“ između Srbije, Makedonije i Albanije?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner