HRONIKA:
MILORAD DODIK: DEŠAVA SE OZBILjAN UDARAC NA SRPSKI NAROD. SRPSKA NEĆE PRIHVATITI TZV. „REZOLUCIJU O SREBRENICI“, JER JE SVE ŠTO JE U NjOJ NAPISANO LAŽ. DRUGOG MAJA ĆE BITI POTPISANA SMRTNA PRESUDA BIH
BORIS PISTORIJUS: RUSIJA TRENUTNO PROIZVODI VIŠE NAORUŽANjA NEGO ŠTO JOJ JE POTREBNO ZA NASTAVAK RATA U UKRAJINI. VEĆI DEO ONOGA ŠTO SE PROIZVODI NIJE NAMENjENO ZA SLANjE NA FRONT, NEGO ZA POPUNU SKLADIŠTA
NASLOVNE STRANE SRPSKE ŠTAMPE 25. APRILA 2024. GODINE
ĐORĐE VUKADINOVIĆ: OSTAJE PITANjE ZAŠTO SE SAVO MANOJLOVIĆ U IZBORU TRKU NIJE UKLjUČIO U DECEMBRU, KADA JE POSTOJALA VELIKA ŠANSA ZA POBEDU, NEGO TEK SADA
BRITANSKI ANALITIČAR ALEKSANDAR MERKURIS: NEKOLIKO BRIGADA ORUŽANIH SNAGA UKRAJINE ODBILO JE DA IZVRŠI NAREĐENjE ZA ODBRANU SELA OČERETINO I NAPUSTILA SVOJE POLOŽAJE POD MASOVNOM RUSKOM ARTILjERIJSKOM VATROM
NOVA.RS: VUČIĆEV DEBAKL U NjUJORKU OGOLIO SVU NESPOSOBNOST NAPREDNjAČKE DIPLOMATIJE
MILOŠ JOVANOVIĆ: NA BEOGRADSKIM IZBORIMA 2. JUNA ZAKAZANA JE KRAĐA. ONI KOJI IZLAZE POSTAJU SAUČESNICI U KRAĐI VUČIĆEVIH I HILOVIH IZBORA. BORIĆU SE DA SE SMANjI IZLAZNOST
ZLATKO LAGUMDŽIJA: ODLOŽENO GLASANjE O REZOLUCIJI O SREBRENICI U GENERALNOJ SKUPŠTINI UN
BORISLAV ANTONIJEVIĆ (MI - SNAGA NARODA): NEĆEMO ZAJEDNIČKI FORMIRATI VLAST NA SA KIM U BEOGRADU. TRAŽIĆEMO DA NAS PODRŽE
SRBIJA SA 16 ZEMALjA, MEĐU KOJIMA SU I SAD I VELIKA BRITANIJA, POZVALA NA HITNO OSLOBAĐANjE TALACA U GAZI
DR DRAGAN MILIĆ NAJAVIO IZLAZAK SA SVOJOM GRUPOM GRAĐANA NA IZBORE U NIŠU. SAVO MANOJLOVIĆ I KRENI-PROMENI SAMOSTALNO I NA IZBORIMA U NOVOM SADU
MATIJA BEĆKOVIĆ: NEMCI, KOJI ZAGOVARAJU DONOŠENjE REZOLUCIJE U UN KOJOM BI SRPSKI NAROD PROGLASILI GENOCIDNIM, SEBI SU OPROSTILI NAJSTRAŠNIJE ZLOČINE NAD SRBIMA
Početna strana > Rubrike > Savremeni svet > Defile 14. jula u senci pobune
Savremeni svet

Defile 14. jula u senci pobune

PDF Štampa El. pošta
Mila Alečković Nikolić   
subota, 19. jul 2008.
«ŠĆEPAN MALI», VOJNI KOMANDANT

Prvi put u istoriji Franuske, na dan istorijskog 14. jula 2008., uprkos prisustvu desetine državnika, premijer Fransoa Fijon nije prisutan pored predsednika Francuske Republike (pete po redu) i predsedničke svite na velikoj paradi u Jelisejskim poljima. Sarkozi je inicirao «Mediteransku Uniju», prema upućenima, kao deo američkog programa, kako bi država Izrael što pre pristupila Evropskoj Uniji (bez ikakvih ucena i zahteva za hapšenjem bilo kakvih ratnih zločinaca u ratu koji vodi više od trideset godina). Šefovi ostalih «nesvrstanih» država u ovom projektu trebalo bi da odigraju ulogu «korisnih idiota». Međutim, pukovnik Gadafi, kome redovni isposnički život i gladovanja razbistre mozak, izgleda «zna za jadac», pa se na ovaj poziv nije odazvao.

Okružen šefovima drugih mediteranskih država i svojom svitom, Sarkozi je za nacionalni praznik ipak usamljen. Njegov prvi ministar Fransoa Fijon mu se potpuno suprotstavlja u svim najvažnijim pitanjima formalnog vraćanja vojske u Nato pakt i u svim pitanjima odbrane. Na proslavi premijera Fijona nema, jer ne želi da sedi pored novog «predsednika». Anonimnim potpisom : «Genetal Surkuf» , prvi put u svim francuskim medijima, glasno je objavljeno neslaganje fracuske vojske sa «reformama», sa vraćanjem zemlje u atlantski formalni deo Nato pakta i sa kontingentima za američke ratove, odnosno, objavljen je razlaz francuske vojske sa predsednikom Sarkozijem. Oni koji su potcenjivali doktrinu degolizma, tvrdeći da čak i Francuska danas prihvata Nato pakt, u ovom trenutku su zanemeli.
 
Na Jelisejskim poljima pešadija broji 4.390 ljudi, na nebu je 65 aviona, avenijom kaska 241 konjanik, klizi 229 vozila, prate ih 83 motocikla i 30 helikoptera, ali na proslavi, prvi put do sada, nema elitnih vojnih francuskih padobranskih jedinica. Sarkozi je iz straha od velikog nezadovoljstva u vojsci , naložio da 14. juli 2008. prođe bez najelitnijih jedinica francuske vojske. Iako ove jedinice novog predsednika verovatno ne bi ni udostojile parade, strah od vojske kod francuskog «Šćepana malog» sve je jači i sve vidljiviji. 

Nikola Sarkozi, o kome se danas zna gotovo sve od opšteg značaja, osim da je američku političku karijeru porodično počeo uz Frenka Viznera Mlađeg koji je oženio njegovu maćehu (a zbog koje je nekada njegov otac bio ostavio majku Andreju Malah) sprovodi dalje svoj, odnosno zadati «američki program». Odbija da pomiluje osuđenike i time sahranjuje tekovinu Pete republike, predsedničku milost 14. jula, ili bolje reći, zadaje Petoj republici Brutovski nož u leđa; sve više oko sebe diže «kineski zid» zaštite, simulirajući veštačku spontanost površnim medijskim slikanjem; smanjuje vojsku, povećavajući policiju i pokazuje strah ne samo od vojske, nego i od naroda. Još mu samo ovog 14. jula nedostaje pobuna po zatvorima, u kojima nikoga nije amnestirao. 
Prvi put , jedan francuski predsednik Republike zaštićen je na paradi Dana Revolucije tako što na 4.100 defilujućih vojnika stoji 8.500 policajaca, koji ga «čuvaju» od atentata. 
Jadan li je taj predsednik Pete Francuske Republike , koji se od atentata čuva 14. jula! 

Šta više, da bi bio izbegnut svaki «opasni incident», defilujućoj vojsci prvi put su iz paradnog oružja izvučeni svi «reperkutori». Nijedan dosadašnji francuski predsednik 14. jula nikada se nije bojao smrti. Ali, Sarkoziju, očigledno, savest nije čista.

Uoči dana proslave, 13. jula, čovek koga u Francuskoj poštuje i levica i desnica, jedan od retkih autentičnih socijalista i bivši ministar odbrane , Žan Pjer Ševenman, videvši manevre i strah novog predsednika, izgovara: «Kao bivši ministar odbrane, diprineo sam trajnom vezivanju francuskih socijalista za Degolističku tradiciju... Francuska danas napušta kontrolu svoje sudbine i svoje spoljne politike, i sve se tragičnije udaljava od našeg istorijskog Degolističkog koncepta odbrane».

KO BEŠE DANTON?

Praznik ili komemorativni dan svih Francuza sveta, bilo da slave ili da oplakuju Revoluciju, dan svih ljudi planete koji je pokrenuo istoriju Evrope i istoriju drugih revolucija, inspirisao sve pobune, sve Montanjare, Žirondince i Jakobince, dan koji je rodio Dantone i Robespjere po čitavom svetu, istovremeno minimizuje američka vulgarna propaganda. 

 

Tačno je da je upadom u Bastilju iz tamnice izvučeno par kriminalaca i par prostitutki, kao i patološki opsednut Markiz de Sad. Ali, oni koji minimizuju sam događaj, zaboravljaju da je 14. juli 1789. bio meteor koji je udario u istoriju svih zemalja sveta. Taj dan stvorio je Konvente, giljotine , diktature i osvete, ali stvorio je i parolu koja je ponovo pokrenula zamrznutu hrišćansku solidarnost čovečanstva. Da su kod nas, u Srbiji, « papagaji Unije» malo bolje poznavali istoriju Francuske, odnosno Zapadne Evrope, prepoznali bi srpski demokratski pohlepni Parlament kao francuski Konvent iz 1792., prepoznali bi samozvane «ministre Revolucije» («ja nisam ministar pravde, već ministar Revolucije», Žorž Danton), ugledali bi ponovo Robespjera koji giljotinira Dantona, a njegovi sledbenici osvećuju samog Robespjera...i sve ono što nam se do danas neumitno i beskrajno ponavlja...

 Jer, francuska revolucija bila je suprotnost američkoj, čiji je najveći očuvani nusprodukt ostala zaštita privatne imovine koja će ubrzo, što ni Medison nije očekivao, prerasti u hipostazu. Kako god da se izvitoperila, francuska revolucija izbacila je u kosmos parolu «Sloboda-jednakost-bratstvo», a ta će stara hrišćanska duboka želja i norma, u liku Marijane, ponovo postati laička zastava čitavog sveta. 

Prosta liberalna jednakost pred zakonom (bez želje da se menja nepravedni zakon) i «apstraktna sloboda bez pravedne jednakosti» , pobijene su duhovnim zaključkom da samo jednakost šansi ljudi daje pravu slobodu ljudima. Umesto da se bavi prevashodno zaštitom imovine, francuska Revolucija je, uprkos svemu, vratila duh izvornog Hrišćanstva duh deontologije starih Grka i duh Rusoizma.

KAKO DA ME NIKO NE UBIJE? 

Iako je u Srbiji ove godine, u francuskoj ambasadi, gostovao folklor iz Bretanje, a bučni rok ritam su zamenile šansone Žilbera Bekoa i Adamo-a (koji su u ono doba ipak umeli da pevaju kako ni danas ne ume profesionalna pevačica «prva dama Francuske»), bašta ambasade u Beogradu brujala je od «Evropejaca bez duše». Vrtele su se u krug tehnokrate koje tvrde da su «francuski đaci» iako govoreći i svoj maternji srpski jezik prave gramatičke greške, MMF-ovski obrtači para , ili gugutke ljudskih prava koje od silne angažovanosti još nisu stigle da pročitaju izvornu deklaraciju o pravima čoveka i građanina. Bilo je i širokih i visokih dama koje čepe noge sitnijih silueta, «tašna-mašna» partijskih lepotana i obaveznih anonimnih dekoltiranih , nakićenih pratilja trenutka. Sve je vrvelo od referenata brojnih ministarstava, čije delo je narodu nepoznato, ali koji su se nekim lukavstvom ubacili na diplomatske liste. I ovi moljci su svakako profitirali od 14. jula: mogli su da popiju dobar šampanjac koji na svojoj zemlji pravi francuski seljak, isti onaj koga Brisel danas sputava, namećući mu svoje ukaze i neuke norme. Probali su i sir kojeg će uskoro u EU sve manje biti, jer je Francuskoj izvoz već ograničen, a Nemačka uveliko pravi neku vrstu žvakaće gume sa čuvenom apelacijom francuskog sira. To je Nemačkoj njena Unija dala. 

Za one duhovnije, 14. jula nije bilo Bog zna čega. Retko ko je uopšte čavrljao o Revoluciji te večeri, jer naši tranzicioni trgovački revolucionari i Jakobinci nisu u ravni francuskih istorijskih figura. Nema više ni rasprava o slobodi kojih je bilo ‘68. godine. Koga u svetu profi-mana još interesuje sloboda ? Uostalom, ove burgundijske zvanice od pre vremena Jovanke Orleanke, čak i na toj francuskoj teritoriji ambasade 14. jula pričaju engleskim jezikom, čudeći se što se neki narodi bore da sačuvaju svoje jezike i kulture. Šta će im revolucija, šta će im jezici, šta će im kultura? Za njih je jedino pitanje revolucije, jedino pitanje tranzicije i jedino pitanje reforme u talasima atlantizma, ono staro pitanje postavljeno pesimizmom Tomasa Hobsa: kako da me niko ne ubije i kako da od drugih lopova zaštitim svoju (ukradenu) imovinu ?