G20 bi trebalo da evrozoni kaže "Ne"

(Fajnenšel tajms, 2.4.2012)

Onaj ko je prošlog petka iščekivao "veliku bazuku" ostao je razočaran. Ministri finansija evrozone sporazumeli su se oko jednog od umanjenih planova za povećanje zida odbrane od požara. Taj sporazum odmah izaziva tri pitanja. Koliko je, u stvari, taj zid visok? Da li će to biti dovoljno? I – da li bi onda grupacija 20 vodećih ekonomija sveta (G20) trebalo da povisi svoju obavezu Međunarodnom monetarnom fondu?

Ne obraćajte pažnju na naslove u štampi. Nije reč, u stvari  o povećanju onog fonda za spasavanje u evrozoni na 700 milijardi €. U stvarnosti, novi fond evrozone, Evropski stabilizacioni mehanizam (European Stability Mechanism – ESM), raspolagaće sa svega 500 milijardi € za buduće krizne programe. Tih 700 milijardi € imaju samo neki značaj za parlamente država-članica i određuju granice njihovih rizika, a ne predstavljaju meru kojom se nešto predviđa.

Najbolja crta prošlonedeljnog sporazuma jeste da on potvrđuje da će 500 milijardi € biti na raspolaganju praktično od prvog dana sledeće krize. Ali – iza ove jednostavne izjave se skriva komplikovana konstrukcija shodno kojoj će neiskorišćena sredstva iz starog plana biti upotrebljena za nadoknade manjaka usled (pre)sporog prikupljanja kapitala za ESM.

Ipak, srž tog novog sporazuma je, na neki način, osvežavajuće jednostavna. Njegovih 500 milijardi moraju platiti za sve. Postojeći programi se nastavljaju, ali kada im dođe kraj – ili ako budu preinačeni – sva nova sredstva moraju dolaziti unutar pomenutog plafona. Moglo bi se, u stvari, reći da ESM nije povišen sa 500 na 700 milijardi €, nego – u stvari sa 300 na 500 milijardi €. 

Koliko će tih 500 milijardi € moći da "kupe"? Ako se pretpostavi da će MMF proporcionalno povećati svoj udeo, celokupna svota na raspolaganju za nove programe iznosila bi 750 milijardi €. Sa tim bi trebalo platiti drugi program za Portugaliju, drugi program za Grčku, a verovatno i prvi i drugi program za Španiju (prvi je uzanog delokruga i zasnovan uglavnom na dokapitalizaciji njenog bankarskog sektora).

Povećani ESM bi trebalo da bude u stanju da izađe na kraj sa delom ovoga, ali će tako i sam dospeti do svog plafona. Ako bi Španija upala u neku duboku i dugotrajnu recesiju, kao što i očekujem da hoće, onda će se visina dugova povećati, a uz nju i eventualna mogućnost da bude potreban kompletan program. Uz to, jednom, kada Španija dospe u taj položaj, povećaće se i pritisak na Italiju i Belgiju.

Povećanje ESM-a, ako baš hoćete da to tako nazovete, dovoljno je samo za neposredne i jasno predvidive probleme – ono ipak nije dovoljno veliko da bi se moglo uhvatiti u koštac sa nešto daljim i nepredviđenim događajima – ali, njegova sva svrha i jeste da to može da učini.

Jens Vajdman (Jens Weidmann), predsednik Bundesbanke, bio je u pravu kada je kazao da se evropska kriza ne može razrešiti pomoću nekog fonda za spasavanje. Pa ipak, [dovoljno] povećani ESM bi svetu pružio uverenje da evrozona ozbiljno namerava da reši taj problem. Ali, sada to nije slučaj.

Svrha tog sporazuma ministara finansija evrozone bila je da ubede G20 da i on odobri MMF-ovo proporcionalno povećanje podrške evrozoni. Da li bi tih 20 država trebalo da pristanu na ono što su lideri evrozone u petak "na brzaka" zahtevali? Ja mislim da ne bi trebalo. SAD i ostale države članice G20 su zatražile da evrozona udvostruči kapacitet ESM-a, i da povisi njegov fond sa 500 milijardi € na 1 bilion € (1.000 milijardi €). Ovo bi otvorilo put tome da doprinos MMF-a bude 500 milijardi €. Zajedno uzeto, to bi dovelo do toga da veličina "kišobrana" bude 1,5 bilion € (otprilike 2 biliona US$). Sada do toga neće doći.

Naravno, možeš i sabirati cifre koje se ne smeju sabirati... Tako, ako uzmeš onih 500 milijardi €  iz ESM-a, pa tome dodaš još i onih 200 milijardi € iz već postojećih programa Evropskog mehanizma finansijske stabilnosti (European Financial Stability Facility programmes), pa na to dodaš i 49 milijardi € iz drugog programa na nivou EU, pa još 53 milijardi € iz bilateralne podrške, zaista se dokoprcaš do 800 milijardi €, odnosno do "više od 1 biliona US$" kako je to i uslužno objašnjeno u zvaničnom saopštenju od prošlog petka sa sastanka ministara finansija evrozone. Ali – taj zbir je besmislen.

Vođi Kine, Indije, Rusije, Brazila i Južne Afrike su prošle nedelje izrazili svoja nezadovoljstva politikom reagovanja evrozone. Prošlonedeljni sporazum ih neće umiriti. Uz to – ova dupla računica evrozone ostavlja u ustima neprijatnu gorčinu. To me podseća na onaj prošlogodišnji sramni pokušaj povećavanja kapaciteta za pozajmljivanja uz pomoć sistema finansijskih poluga – a to je najblesavija ideja u okviru politike rešavanja krize. Onaj sporazum od prošlog petka nije bio blesav, ali je jednostavno premali. Treba ga posmatrati i shvatati jedino kao takav.  

Istina je u tome da prestonice evrozone u celini uzev, a posebno Berlin, nisu politički spremne da tome posvete veće fondove. To bi mogao znati svaki posmatrač nemačke politike. Kancelar Angela Merkel jednostavno nema većinu za takvu jednu "veliku bazuku". Možda bi joj čak trebala i dvotrećinska većina kako bi progurala u Bundestagu taj sporazum.

G20 treba da kaže evrozoni da je njen sporazum od petka neprihvatljiv. Istinska ideja povećanja ESM-a je bila da se i pod najnepovoljnijim okolnostima pruži minimalna sigurnost za očuvanje integriteta evrozone. ESM od 500 milijardi € to nije u stanju da učini. Nerazumno je očekivati da će ostatak sveta tu svotu dopuniti do potrebne – naročito ako se uzme u obzir negativno dejstvo oštrih mera štednje u evrozoni na ostali deo sveta.

G 20 treba da naloži evrozoni da se vrati za pregovarački sto.

Sa engleskog posrbio: Vasilije Kleftakis