Iznuđena pobeda

O prožimanju Rusa i Gruzijaca govori istorija Rusije i Sovjetskog Saveza. Na čelu crvene imperije dugo godina bio je Staljin, najslavniji Gruzijac, verovatno osetskog porekla, zajedno sa Berijom (takođe Gruzijac) igrao je aktivnu ulogu u upravljanju autonomijama na Kavkazu. Pod njegovom vlašću uspostavljena je južnoosetijska autonomija koju je Gruzija želela da asimiluje. Čini se da je Staljin dobro uočio da Gruzija, Osetija i Abhazija ne mogu zajedno, jer su udaljene jezicima i kulturom. Knez Bagration, slavni general gruzijskog porekla, ovekovečen istorijom velikih bitaka (Austerlic, Borodino) imao je kontakte sa Karađorđevim ustanicima, a njegov lik ušao je u lepu književnost zahvaljujući Tolstoju.

Snishodljiv odnos Gruzijaca prema SAD, sličan onom prema Rusiji u vreme Katarine povodom Turske pretnje, stoji u pozadini ruske vojne intervencije iz avgusta 2008. Vojnu operaciju u južnoj Osetiji izveli su delovi i sastavi 58. armije (severnokavkaski vojni okrug) koji su za šest časova izveli marš od oko 200 kilometara kroz težak teren i ušli u Chinvali. Verovatno su pripreme trajale nekoliko meseci pošto je izveden niz predradnji: obrazovanje borbene grupe, priprema naoružanja, tehnička i pozadinska podrška, obaveštajna i kontraobaveštajna dejstva i druge neophodne mere, koje su omogućile uspeh operacije usmerene na jedinice gruzijske vojske. Izgleda da su komandosi gruzijske armije (obučavani u SAD) neutralisani dejstvom grupa obaveštajne službe (22. gardijska brigada GRU) koja je učestvovala u gušenju čečenskih pobuna. Artiljerija je odigrala svoj zadatak, a avijacija je, posle početnog zastoja, dala doprinos uništavanju PVO i drugih gruzijskih ciljeva. Uspeh je veći ako se ima u vidu relativno zastarela ruska tehnika i naoružanje. Izgleda da su trupe bile sastavljene od redovnih vojnika, a ne vojnika po ugovoru. Rusija je izgubila četiri aviona (dva Su-25, jedan su oborili Rusi, jedan Su-24 i Tu-22M3), što govori o početnoj efikasnosti gruzijske protivvazdušne odbrane koju su verovatno opsluživali iskusni specijalisti. 

Relativno laka i brza pobeda Rusa podstiče neoumice i osudu Gruzije zbog neuspeha. Budući da Amerikanci u Gruziji imaju vojne savetnike, oni su dobro znali namere gruzijske vojske, ali i ruskih trupa. Verovatno su želeli, po cenu stradanja svog saveznika, da testiraju rusku bojevu gotovost, da učvrste položaj u istočnoj Evropi i ubrzaju rasplet ukrajinskog pitanja, dok je Rusija još uvek slabija strana.

Tumačenje situacije

Srpska interpretacija istine o ratu u Gruziji uglavnom se poklapa sa partijskom podelom na prijatelje Rusa i Amerikanaca. Prvi odobravaju intervenciju Rusije u Gruziji i podržavaju njeno priznanje otcepljenih oblasti – Abhazije i Južne Osetije. Sa druge strane je većina medija u Srbiji koji tumače i razrađuju stanovište Vašingtona i osudu zle Rusije. Budući da su mediji i stranački analitičari obuzeti partijaškom strašću teško ih je oceniti, ali ovakva podela, u jednom klasičnom spoljnopolitičkom pitanju, stranim vladama ukazuju da se Srbija još uvek ne bavi problemima međunarodnih odnosa, što je odavno belodano.
Zato su zanimljivija tumačenja istine ruske i američke strane. Na ruskoj strani najviši predstavnici – predsednik, premijer i ministar spoljnih poslova dosledno i nepogrešivo tumače interes Rusije kao bivše imperije koja želi da se vrati na svetsku pozornicu. Čini se da je Putin bio najodređeniji pošto je ustvrdio da se poređenjem Kosova i Abhazije dolazi do zakona jačeg koji mora važiti u svim delovima sveta. Medvedev se nadovezuje na Putinovu argumentaciju i lagano razvija imperijalnu tezu na maloj stvari – posmatračkoj misiji tzv. Euleksa na Kosovu i Metohiji. On uočava da je arbanaška strana odbacila učešće mirovnih snaga po mandatu UN i da je tražila zamenu Euleksom čemu je Zapad izašao u susret. To Rusu omogućava da za Abhaze i Osetine na Kavkazu zatraži isto pravo koje imaju Šiptari na Balkanu. Pošto Abhazi i Osetini jedino veruju Rusima, onda će ruske trupe čuvati mir. Ali, nešto ranije pre nemilog gruzijskog događaja, Medvedev je poručio da postojeće organizacije, uključujući NATO i OEBS ne mogu osigurati mir u Evropi, te je potreban novi helsinški sporazum. Ovaj sporazum, koji traži Rusija, verovatno ne bi vraćao granice u pređašnje stanje, već bi sankcionisao nove. A da je Rusija čvrsta u namerama da se uključi u crtanje novih granica, koje je započeo trijumfalno Zapad, pre svih SAD, Britanija i Nemačka, svedoči i pozicija ruskog predstavnika u NATO paktu koji jasno saopštava da su integritet Srbije i Gruzije pitanja iste klase i naznačava osnovu za promenu granica u Evroaziji. 
Dok je Rusija u ofanzivi na terenu, a u odbrani u etru, Amerikanci su na terenu u defanzivi, ali imaju inicijativu u etru. Američki predsednik Buš oštro je osudio i žigosao ponašanje Moskve kao nasilničko, a Kondoliza Rajs je ljutito primetila da su se vremena promenila i da Rusija ne može da interveniše u Gruziji 2008. kao 1968. u Čehoslovačkoj. Ranije američko tumačenje kosovskog `unique case` demantuje realnost na terenu. Najbolji i najjasniji tumač američke politike prema ruskom prostoru jeste osvedočeni američki patriota Zbignjev Bžežinski. Iz vrha štaba imperije, koju doživljava kao čedo sopstvene misije, pan Bžežinski nepogrešivo pogađa slabe tačke Rusije, kao i mere koje valja učiniti da se ona više nikada ne oporavi. On rusko nezadovoljstvo američkim zaposedanjem istočne Evrope vidi kao gest ljutitog i slabog partnera.  

Slično i različno

Ni jedna zemlja bišeg SSSR-a, kao ni one na evropskom Balkanu, ma šta zvanično saopštavala, ne oseća se lagodno dok posmatra ruske tenkove na teritoriji Gruzije, bez obzira što je gruzijska vlada pokušala da istrebi Osetine. Estonija, Letonija, Kazahstan, Ukrajina, Azerbejdžan i drugi ruski susedi sa manjinskim problemom zebu dok sebe zamišljaju u ulozi vlade u Tbilisiju. Zato euforični prikazi ruske pobede nisu blizu istine, kao ni tvrdnje da su Rusi pokazali svoje pravo (zlikovačko) lice. Pored svega, izgleda da su Putin i Medvedev, a pre svega ruski generali, pokazali najveći realizam i takt. Niti su prekomerno slavili, niti su se pravdali. Oni su jasno poručili Zapadu: vi ste nas naterali da pobedimo našeg nejakog suseda koji se izgubio u novom svetskom poretku i nećemo dozvoliti da mirno i bez prolivanja krvi miliona zaposednete našu zemlju Rusiju. Ova poruka izazvali je bes i zato Amerika šalje mornaricu u Crno more preteć Rusiji novim Krimskim ratom.

Poređenje Osetije i Kosova temelji se na načelnoj primeni međunarodnog prava i nepovredivosti granica, a prenebregava se da su narodi nosioci određene volje koja ustanovljava moć i politiku vlade. Sukobi na Balkanu i Kavkazu nisu podstaknuti radikalnom promenom međunarodnog prava, već nasilnom izmenom granica. Otuda je umesnije poređenje Južne Osetije i Republike Srpske ili Koreje i Osetije. Uz to, srpska i gruzijska vlada razlikuju se i po odnosu prema prijatelju i neprijatelju. Naime, srpska prozapadna elita, i pored uvrežene podozrivosti prema Rusiji, nije sklona da javno vređa Rusiju, ali ni američke okupacione snage. U isto vreme, gruzijske vlasti otvoreno provociraju Rusiju i pokazuju lojalnost prema Vašingtonu koji uzvraća moralnom i vojnom podrškom. Dakle, srpska vlast u međunarodnim pitanjima izbegava da povuče šmitovsku granicu između prijatelja i neprijatelja, dok gruzijska to čini samouverneo, jasno i nedvosmisleno. Gruzijci se bučno sude sa Rusijom i traže naknadu štete, a Srbi stidljivo mole za mišljenje o ilegalnom priznanju Kosova, premda su pretrpeli neuporedivo više materijalne i biološke gubitke u ratu sa Amerikom 1999.

Zato situacija nastala 2008. na evropskom i azijskom Balkanu navodi na pomisao da postoje značajne sličnosti između Gruzijaca i Arbanasa, dva kavkaska naroda skoro jednake brojnosti. Doduše, Arbanasi već nekoliko vekova ne žive na Kavkazu, već evropskom Balkanu. Savremeni Gruzijci i Arbansi, pored zajeničke postojbine, dele istog saveznika i protivnika – Ameriku i Rusiju. Oba naroda su pokazala sklonost ka etničkim čišćenjima, pri čemu su samouverni Arbanasi skoro potpuno istrebili ili asimilovali slovensko stanovništvo, dok u Gruziji još uvek ima Jermena, Azera i Rusa. 

I Srbija i Gruzija ponete emocijama i nadom ignorišu istorijsko iskustvo pri ustanovljavanju saveza i kontrasaveza. Ipak, izgleda da je srpska vlast trezvenija, pošto je stega SFRJ bila slabija od one u Sovjetskom Savezu. Gruzijska vlast više je želela da nanese štetu Rusiji nego što se plašila sopstvene propasti. Draže joj je bilo da pomogne Pentagonu nego da pridobije Kremlj. Sa druge strane, srpska vlast je više želela da ugodi Zapadu nego da sarađuje sa Rusijom na kosovskom pitanju. Gruzijci, stari kavkaski narod, želeli su da se pred Zapadom dokažu kao neprijatelji Rusa, a Srbi, glavni Balkanci, kao prijatelji Zapada, kako bi njihove elite postale omiljene u evropskim salonima. Ali, to se nije dogodilo, jer je Kavkaz bliži Balkanu nego ovaj Evropi. Ratorečivi Srbi su se, posle nestanka unipolarnog sveta, pokazali kao malograđanski mekušci, a gostoljubivi Gruzijci kao ratnici-kamikaze. Oba naroda smetnula su sa uma da Amerikanci sa dovoljno komfora i bez posledica mogu da zanemare staro pravilo da se velike sile nikada ne povlače zauvek sa prostora na kojima su imali poslove.

Sličnosti i razlike između srpskog i gruzijskog slučaja mogu se posmatrati i kroz vrednovanje sopstvenih interesa. Izgleda da je gruzijska politika pogubnija od srpske pošto se otcepljene teritorije mogu direktno ujedniti sa Rusijom i tako uspostaviti ustavno-pravno jedinstvo sa imperijom, dok se otcepljeni delovi Srbije i BJR Makedonije, u najboljem slučaju, uz odobrenje SAD, mogu ujediniti sa Albanijom, koja se u proleće 1997. raspala, a potom ujedinila uz pomoć 7000 vojnika NATO pakta. Otuda je, nakon priznanja Kosova i Abhazije, paralela između Gruzije i Albanije umesnija pošto su se one, mimo evropskih kontinentalnih sila, u potpunosti podale hirovima Pentagona. I ne samo to, samozvanoj vladi Kosova, Amerika verovatno nikada neće dati nezavisnost, potpunu slobodu i samostalnu unutrašnju i spoljnu politiku. Za razliku od potencijalne narkofederacije pod nazivom Velika Alabanija, Abhazija i Osetija pored brzog priznanja (meri se danima) za nekoliko meseci biće integrisane u Rusku federaciju i, samim tim, osloboditi se problema priznanja sa kojim kubure arbanaški pobunjenici. Nadalje, ruska vojna intervencija i kasnije priznanje nisu konačni cilj Kremlja, već uzgredna stanica na putu zaokruživanja kontinentalne imperije, koja baštini tradiciju prožimanja i preplitanja različitih naroda. Na drugoj strani, Arbanasi i Gruzijci nisu dovoljno razumeli prirodu atlantske imperije koja na talasima mora osvaja svet lišena želje da sa saveznicima, osim vojnih i ekonomskih, uspostavi dublje odnose. Uostalom, u političkoj tradiciji Amerike nema mesta saživljavanju i prožimanju sa udaljenim narodima izvan zapadnoevropskog kulturnog kruga. Prepreka nije samo kultura, već i geografija. Budući da su Gruzija i Ukrajina tek puko sredstvo u borbi protiv Rusije, a Abhazija i Osetija deo mozaika ruskog imperijalnog bića, broj priznanja nezavisnosti Abhazije i Južne Osetije skoro je zanemarljiv. Kada budu ustavno-pravno integrisane u sastav imperije, one će dobiti priznanje na nekoj novoj međunarodnoj konferenciji kao sastavni deo Rusije. 

Međunarodno priznanje Južne Osetije i Abhazije za Kremlj ima moralnu dimenziju zbog uspomene na moć sovjetskog hartlanda. Prvo priznanje Abhaziji i Južnoj Osetiji stiglo je od sandinističkog pobunjenika Danijela Ortege. Poruka iz Nikaragve toplo je primljena u Moskvi kojoj je ovo priznanje skoro sasvim dovoljno. I pored devetogodišnjeg taktiziranja Amerike da prizna Kosovo, Arbanasi istrajavaju i javno se deklarišu kao američki sateliti u interesnoj zoni Rusije i Nemačke. Gruzijci posle izgubljenog rata ne pokazuju spremnost da učine zaokret u svojoj politici kao što je to bezuspešno pokušala Srbija 2000. Tako su gruzijska i albanska vlada, delimično i srpska, svoje narode osudile na spoljnopolitičku monokulturu. Ali, posle konsolidacije Abhazije i Osetije nejasna je sudbina Adžarije i ponašanje Jermenije koja pamti progone ne samo iz Turske već i Gruzije. Rusija ima dovoljno instrumenata da postepeno slabi Gruziju i dovoljne demografske potencijale da potpuno apsorbuje deo gruzijskog stanovništva, kao što SAD mogu da prihvate, kako su to i do sada činile, arbanaške emigrante. Ali, između udruživanja i prožimanja Rusa sa susedima i američke integracije useljenika postoji značajna razlika koja odražava prirodu ovih imperija. Dok su Amerikanci, ograđeni morima, bili sami na kontinentu koji su postepeno osvajali krčeći šume, korov i domorodce (koji sada postoje u rezervatima ili muzejima) Rusi su ratovali, ginuli i ubijali, rušili i gradili simbiozu i prožimali prostor i narode koje su sretali na putu ka Vladivostoku. Susret sa Amerikancima na Aljasci nije ih podstako na dalja osvajanja, već su se povukli i prodali je. Upravo je ovde velika prednost američke imperije zeca nad ruskom imperijom lišaja, te kavkasku simbiozu naroda bezobzirno koristi radi kratkoročnih ciljeva protiv gospodara hartlanda. Kao i Gruzijci, Arbanasi nemaju mnogo razloga za optimizam. Njihovi savezi su pirova pobeda te će obe, za razliku od Abhazije ili Osetije, morati više da misle o svojoj budućnosti. Jer, ruska ispravka granica u reonu Abhazije i Osetije više je priznanje neuspelog sovjetskog pokušaja da graničnim inženjerstvom stvori svetsku imperiju, a manje izraz istorijske nepravde Gruzijcima i narušavanje kavkaske simbioze. U slučaju prostornog i demografskog umanjivanja srpskog prostora na Balkanu uspostavljena je neravnoteža koja se na duži rok uspešno može održati novim ratovima i konačnim neutralisanjem srpske države. 

Zato je zanimljiv zahtev domaćih političara da Srbija prizna Abhaziju i Osetiju i suspenduje nepostojeće načelo međunarodnog prava, a prizna načelo razumnog realpolitičkog razloga. U ovom slučaju slomljena zemlja bi, u trenutku sopstvenog pada, prizvala načelo volje i moći naroda bez ikakvih ekonomskih i političkih uporišta. Ovaj predlog ima diplomatsku oštrinu, ali je pitanje da li ima smisla pošto još uvek nije na vidiku novi helsinški sporazum. Sadašnje srpsko priznanje bilo bi preuranjeno, a posle nove međunarodne konferencije o miru u Evropi odocnelo i bespredmetno. 

Bilans uspeha

Posle odbijanja Rusije da prihvati otcepljenje Kosova i Metohije i izjave da neće priznati Abhaziju i Osetiju Rusija je najavila oštar kurs. Time je ostavila Gruziji dovoljno vremena da se predomisli i nagodi sa Moskvom, ali gruzijska vlada je pošto poto želela da postane platforma Pentagona. Proširenjem opsega diplomatskog delovanja zasnovanog na starom poretku i primenom sredstava tajne diplomatije i tajnih operacija, Rusija dobija veliki manevarski prostor bez mnogo obaveza. Samo pod posebnim okolnostima, a one su nastupile u avgustu 2008, Moskva je mogla razmatrati priznanje Abhazije i Osetije. Učinila je to odlučno i hitro.

Kina iz ovog sukoba izalazi ojačana, jer dobija dragoceno vreme za izgradnju ekonomskih i vojnih snaga, dok Amerikanci potiskuju Ruse. Ona daje neobavezujuću podršku Moskvi i smiruje ruske brige za daleki istok, dok je posvećena jačanju i izgradnji vojnog i ekonomskog sistema. Dalaj Lamu zamenio je Šalikašvili u udarnim vestima zapadnih medija. Bliski regionalni igrač Iran na tren je nestao sa ekrana vodećih zapadnih medija, a zaoštravanje u Crnom moru oslabilo je izglede da bude napadnut. Turska ovim sukobom dobija na značaju, jer je američkoj ratnoj mornarici omogućila ulaz u Crno more pošto je Rusija odbila Erdoganov predlog podele interesnih sfera na Kavkazu. Zapadnoevropske zemlje, takođe, pokušavaju da umanje američki politički i ekonomski pritisak podsticanjem sukoba Vašingtona i Moskve kako bi umanjili cenu ruskih sirovina. Putinova najava ograničenja uvoza američkih proizvoda preventivno je upozorenje EU i Americi da ne preteruju sa pretnjama Rusiji koja je spremna na kontrasankcije. 
SAD su na prvi pogled gubitnici, ali su dobile više nego što je mogao udaljeni umešač. Pre svega, učvršćeno je nepoverenje prema Rusiji i njenim namerama i data snaga oslabelom uticaju SAD i NATO pakta. Na Zapadu je očvrsla rusofobija, ali nisu jasno naznačene mere koje valja preduzeti protiv istočnih Slovena. Tvrodokorniji američki insajderi misle da bi Rusiji mogli zapretiti zamrzavanjem stotina milijardi dolara koje ruski tajkuni čuvaju u zapadnim bankama i bojkotom olimpijskih igara. Potajno prave kombinacije kako istopiti ruske devizne rezerve u nekoj novoj hipotekarnoj krizi. Pomažu im konsultanti iz epohe Jeljcinovih reformi i liberalni reformisti. Za razliku od Britanaca i Amerikanaca, Evropljani pomažu iz potaje i, zabrinuti za toplinu svojih domova, rusofobiju ograničavaju na javne izlive gneva i protesta. Ruske najave diversifikacije izvoza nafte na štetu EU ukazuju da jenjava rusko strpljenje. Medvedev i Putin žele da prošire akciju u Ukrajini posle avgusta 2008. Istovremeno, gruzijska kriza osigurala je pozicije Pentagona u istočnoj Evropi što je prvorazredni uspeh Amerike. Nezavisnost Abhazije i Osetije zanemarljive su u odnosu na značaj raketnog štita koji će biti postavljen u Poljsku. Pored toga, zemlje značajne za rusku politiku Amerike, pod prozapadnim režimima (napr. Ukrajina i Gruzija) još će se snažnije okrenuti NATO-u i Americi. Proamerički predsednik Ukrajine Juščenko sada nema izbora i punom snagom će pokušati da uvuče Zapad u sukob sa Rusima na prostoru Ukrajine gde se vodi odsudna bitka za opstanak Rusije. U nekoliko narednih godina SAD i NATO moraju doneti odluku da li će se upustiti u sukob sa Rusijom u Ukrajini pošto nemaju mnogo izbora – ili da organizuju novi Krimski rat ili da prepuste (podele) Ukrajinu. Uz sve, Gruzija je bespogovorni partner Amerike pošto je kratkotrajnim ratom učvršćena netrpeljivost pravoslavnih Rusa i Gruzijaca. Oslabljeni Amerikanci na velikom i malom Balkanu mogu se protiv Rusa i Nemaca boriti do poslednjeg Gruzijca i Arbanasa. Sukobi u Ingušetiji, nakon ruskog priznanja Abahazije i Južne Osetije, pouzdan su znak da SAD i Britanija čvrsto stoje na poziciji opkoljavanja i podele Rusije. Ali, Venecuela otvara prostor za prenošenje igre sa evroazijske table na neprikosnovenu anglosaksonsku interesnu sferu Latinsku Ameriku. Ovo potvrđuje namera Rusije da pošalje ratne brodove u Karibe. 

Rusija je na kratko povratila kuraž i u isti mah odredila granice svoje akcije spram nepokolebivog Zapada. Ova intervencija, posle dve decenije tihog propadanja armije, ruskom vojnom vrhu pokazala je kako slabosti protivnika tako i sopstvene nedostatke. Gruzijska intervencija važna je vežba pred rasplet koji će uslediti u Ukrajini. Kavkaz je za Rusiju važniji od Kosova, ali i za SAD, što govori u prilog mišljenja da su ovim potezom Rusi u svom dvorištu nadigrali Amerikance. Ako Amerika ostane na Bondstilu, bez Kavkaza i Ukrajine, sva njena nastojanja će istopiti vreme, a teret ovog beskorisnog prenaprezanja, u nekoj novoj krizi finansijskog sistema, pašće na pleća američkog naroda i malobrojnih saveznika. Ovaj idealni scenario urušavanja američke premoći priželjkuje Kremlj i zato svoje akcije pažljivo planira i izbegava zamke razmahane zapadnjačke retorike. Ako uspe, kavkaske zavade mogle bi biti zalečene, a Gruzija, Ukrajina, Azerbejdžan i Moldavija, umesto rusofobije, učvrstile bi dobrosusedske odnose sa Rusijom. Za pobedu Kremlja potrebno je vreme i nastavak američke bikovske hladnoratovske politike. 

Dražanje ruskog rukovodstva u vreme i posle napada na Gruziju govori da je cela operacija uspešno izvedena i da Rusija nije načinila ni jednu grešku. Ruska pobeda čista je kako na vojnom tako i na međunarodnom planu, a njena posledica su masovne antiruske demonstracije u Gruziji. Uspeh Rusije u Gruziji više je moralne, a manje političke prirode, pošto će Tbilisi primiti dodatnu američku vojnu pomoć da lakše štiti naftovod Baku-Čejhan. Neizostavno, Rusija može postati ravnopravan geopolitički partner Amerikanaca i Evropljana tek kada pridobije Ukrajinu i Kazahstan. Sve dotle ona je geopolitički ranjiva i ekonomski nejaka. Ni po jednom parametru u oblasti finansija, proizvodnje naoružanja, vođenju ratova, istraživanju, posebno u primenjenim naukama, Rusija nije ravna sa SAD i EU. Zemlja koja nema prehrambenu industriju spremnu da podmiri domaće potrebe i izvozi hranu ne može biti pretnja velikim svetskim igračima sa Zapada. Rusija je, iz položaja principijelne (slabije) strane, izašla iz jedne bitke kao pobednik prigrlivši načelo da će svaki spor u budućnosti rešavati u skladu sa sopstvenim interesima. 
Septembar, 2008.