Још један извештај из Њујорка, или две визије света и човека после короне

Катастрофичне прогнозе, паничне реакције, гробља на све стране и мртваци који ходају улицама мегалополиса… "The Walking Dead" сценарио? – не, Њујорк лета господњег 2020 по катастрофичарима.

На срећу, само у неком будућем научнофантастичном филму и то лошем.

Реалност је да епидемија из дана у дан драстично опада, да су многи болнички капацитети полупразни већ недељама (ово знам из прве руке, од „фирст респондера“, лекара који раде са зараженима), да је Трамп џабе довлачио онолики брод у хадсонску луку и мењао му намену, да гробље у Бронксу никада није сахрањивало умрле од короне већ бескућнике, што чини већ 160 година уназад… да сада остаје само једно питање: како сравнити стање на терену са представом о катаклизми која се сеје већ месец дана? Како оправдати мере које ће, уколико се продуже, имати теже последице од саме болести?

Пре неки дан, председник Трамп је дао препоруке за отварање земље, а гувернерима и градоначелницима је остало да их по свом нахођењу и темпу спроводе. Проблем је у томе што они то радије не би, из најмање два разлога: предизборне кампање која је све време у јеку и трансфера блама.

Светска пандемија, идеалан повод да се покаже недораслост америчког председника. Али, о томе већ довољно знате, и чули сте све већ преко Би-Би-Си-ја, Си-Ен-Ен-а, домаће жуте и нежуте штампе, разних наклапала и душебрижника који у сопственим земљама трпе највеће тиране док им упирање прста на „цара популизма“ служи као средство да се прикажу доследним демократама. Нечиста савест и фејк њуз. „Госн популиста“ ће – нарочито имајући у виду тужну алтернативу – изаћи још јачи.

Међутим, интересантнији је трансфер блама. Званичници и разноразни „стручњаци“, сејачи масовне хистерије толико су се уживели у улогу спаситеља да их је сада просто стид како да оправдају сву ту панику, сво то трошење ресурса, сво то затварање земље – када је већ сада јасно да ситуација ни изблиза није тако озбиљна као што су најављивали.

Конференције које свакодневно држе председник Трамп, „Billy the Covid“ („Били Корона“, како духовити њујорчани зову свог градоначелника Била Де Блазија јер је преко уста, уместо М95-ице, развукао плаво-белу каубојску мараму) и гувернер Куомо, постају несношљиво досадне. Вести су тако лепе да их је боље и не помињати. Унесимо зато мало драматизације и хумора. Били Корона се сетио старог стаљинистичког метода, потказивања – народе, потказујте једни друге! Тако ће све савршено функционисати. Док вицкасти Куомо дели савете како млади парови треба да се понашају, да ли да се држе за руке или не. Симпатично, али глупо. Било би боље да уместо тога отворе град, крајње је време.

Као неко коме северњачки менталитет никада није био превише привлачан, морам да признам да су Швеђани показали завидан ниво разборитости. Усвојили су исправну логику да су људи довољно интелигентни да се брину о сопственим животима када постоји реална опасност, власт која их на то сталожено упозори и када се шире праве, а не лажне информације.

То се показује и овде, у Њујорку. Људи носе маске и држе дистанцу, оног ко не носи маску у пролазу опсују (ово говорим из личног искуства). Реч је о социјалној стигми, али и друштвеној одговорности. Када обичан човек поштује правила, онда и систем функционише, чак и када су правила погрешна.

Људи би се пазили и рационално понашали и без најстрожих мера. Зашто је то толико тешко схватити?

Поента је ипак трагикомична. Људи би се пазили и рационално понашали и без најстрожих мера. Зашто је то толико тешко схватити? Бити рационалан значи проценити добро ситуацију, одмерити ваљано, гледати дугорочне последице, укупне последице – не само последице једне болести током једне пандемије. На том тесту пао је и чувени др Фаучи, као доктор гледао је врло уско своју специјалност и хранио потребу за паником, али као доктор дужан је био да холистички приступи здрављу популације о којој брине.

Да ли је и у Србији морало да се заведе тако жестоко затварање земље, потпуно укидање слободе кретања за оне које то највише погађа (знате већ, за старог човека кретање је најважнија ствар) и беспризорно понижавање становништва?

Закључак је једноставан, а питање сувишно. Комбинација праве информације, опреза и локализовања угрожених група – то је рецепт који домаћи политиканти и њихови трабанти и естрадни стручњаци нису имали храбрости ни знања да спроведу.

За разлику од Србије, од када су почеле рестрикције овде у „гротлу светске епидемије“, Њујорку, кретање није ограничавано – масовна окупљања су забрањена, мада, свако ко викендом прошета Централ парком, и ако је лепо време, видеће много разног света, чак и неке који играју крикет или фудбал, седе у групама на трави и праве пикник, и осетиће као да је све нормално.

Још мало па ће заиста и бити.

Цела ова светска ујдурма показала нам је неколико значајних ствари.

Схватили смо како човечанство може лако да потоне у амбис, брзо, скоро неприметно и сопственом кривицом. Али то није амбис заразе и болештине која човека физички уништава, то је амбис тоталне контроле и суноврата човековог достојанства. Схватили смо ко су прави а ко лажни браниоци слободе, видели смо да су ови први у великој мањини, и да ћемо их наћи тамо где не очекујемо: код „заосталих“, „обичних“ и „презрених“, код људи који инстиктивно осећају и бране слободу. Гледали смо како се кривац представља као победник и „праведник“ (Кина), како се шири сцијентистички култ омиљен сваком тоталитарном уму о „владавини стручњака“ који води у чиповање, снимање, махнито вакцинисање и тоталну контролу становништва. Ухватили смо на делу оне који само причају о напретку, а заправо сневају конц-логоре, оне који говоре о злим десничарима, а спремају најгори могући пакао на земљи.

Из таквог поларитета представа и становишта израстају супротстављене визије човека. Једног „савршеног“ и рационалног, верника научне догме, грађанина Орвелове дистопије, узорног али испразног, послушног али глупог, живог али преплашеног. Другог несавршеног и погрешивог, али достојанственог, бића коме је потенцијална смрт мање страшна од животарења у „врлом новом свету“.

Све то смо видели и свему томе треба да се одупремо, како код куће тако и шире. Барем нешто добро има од те проклете короне.

(talas.rs)