Kao da je reč samo o gasu

(Politika, 17.01.2009)

„Gospodine predsedniče, zašto vi, vaša porodica i vaši prijatelji jednostavno ne sednete u avion, odete iz zemlje i tako rešite sve naše probleme?“ Ovo pitanje je predsedniku Ukrajine direktno postavio jedan ukrajinski kolega na nedavnoj konferenciji za novinare u Kijevu. Viktor Juščenko je relativno mirno odgovorio: „Pa, nemojte tako radikalno, gospodine.“ Viktora Juščenka po nekim anketama danas podržava oko tri odsto javnosti Ukrajine. I zato je predsednik preko Interneta otkazao izbore koje je nešto ranije sam zakazao.

Kad sam pre dvadesetak dana šetao Kijevom jedna zgrada odmah mi je zapala za oko – ličila je na Univerzitet „Lomonosov”. Predsednička palata u kojoj radi oko 1.200 ljudi. Zapravo, paralelna vlada. I zgrada parlamenta je velika, ali nije tako visoka. Zlobnici koji ne vole narodne predstavnike kažu da mesto u parlamentu Ukrajine košta oko pet miliona evra. Isti dodaju da je to mala cena, jer je zarada za godinu dana oko 50 miliona evra. No, kako je proizvodnja čelika svuda u svetu sada u krizi, a čelik je jedan od strateških proizvoda ukrajinskog izvoza, to je privrednoj i političkoj eliti Ukrajine preostao još samo gas. A gas je najvećim delom stizao iz majčice Rusije. Koja je zaključila da više ne želi da bude majčica kada je već u Kijevu tretirana kao maćeha. Jer zvanični Kijev želi svoju posebnu ukrajinsku pravoslavnu crkvu, forsira ukrajinski jezik na račun ruskog, u Kijevu je sada samo jedna škola na ruskom jeziku, a problem je i sa gledanjem ruskog televizijskog programa.

„Ukrajina mora u NATO“, uzviknuo je pre nekoliko meseci upravo dosadašnji predsednik SAD DŽordž Buš. Jedan deo Evrope to je odmah, na samitu NATO-a u Bukureštu, zdušno podržao, drugi deo Evrope bio je vrlo skeptičan. Ovi prvi sada se smrzavaju, ovi drugi još imaju kakve-takve zalihe gasa. Nešto nisam čuo da ovima prvima Amerika planira da isporuči ili kupi gas.

No, da bude jasno, Ukrajina, kao i svaka druga zemlja, ima pravo da se pridruži svakom savezu kojem želi. Međutim, ponekad politička elita ima tendenciju da bude iracionalna, čak i suicidna. Jer, očito je da Ukrajina ne može dobijati gas iz Rusije po ceni ispod tržišne, po ceni koja je rezervisana za rusku interesnu sferu, ili za prijatelje, odnosno nazovimo to kako god hoćemo, a da istovremeno Kijev žuri u NATO, iako je svestan da se to u Moskvi doživljava kao nešto što nije prijateljski potez prema Rusiji. Drugim rečima, „koga moraš moliti, ne smeš ga ljutiti“.

Pronatovsku frakciju u Ukrajini danas čine ljudi koji mnogo ne veruju ni u ukrajinsku državnost niti imaju viziju o njoj, koji opet ne žele da se nadmeću sa robusnom, pa i često grubom Rusijom, a koji bi hteli da svoju državu kontrolišu uz pomoć vojnog i političkog saveza sa Vašingtonom. U Ukrajini je na sceni vrlo ozbiljan geopolitički sukob između Rusije i nekih zemalja NATO-a. Ukrajinu u važno geostrateško pitanje nije pretvorila Moskva nego Amerika, koja odbija da prekine sa hladnoratovskom politikom opkoljavanja Rusije nastojanjem da za sebe pridobije sve bivše sovjetske republike. Korišćenjem usavršenih tehnika „postmodernog državnog udara“ ide se na instaliranje američkih vazala u predvorju Moskve, što je čin imperijalne arogancije i glupe zaslepljenosti. To je igranje vatrom, jer Ukrajina je kao zemlja podeljena u geografskom i kulturnom pogledu, što je recept za građanski rat. Buđenje uspavanog duha sindroma podeljene nacije? Još jedna Jugoslavija? Vrlo moguće, mada u blažoj varijanti.

Većina Evropljana i Amerikanaca jednostavno i ne razmišlja o ozbiljnim posledicama eventualnog prijema Ukrajine u NATO. Jer tada bi novi veštački „luk nestabilnosti“ duž rusko-ukrajinske granice obnovio apsurdnu verziju starog blokovskog rivalstva, odbacujući samu ideju o zajednici velikih nacija koje odgovaraju na nove izazove, uključujući i radikalni islamski terorizam.

„Ukrajina ne želi da postane tampon-zona zbog toga što ljubav sa dve strane može da nas uguši“, izjavio je još pre 11 godina tadašnji predsednik Leonid Kučma i dodao: „Ukrajina isto tako ne želi da bude most, jer on može da se sruši ako po njemu ide previše ljudi.“ Posle toga je Ukrajina zapala u situaciju da svi imaju vlast i da je niko nema. Odnosno, da je imaju najviše oni koji su najbliže cevima sa gasom. Sve dok on ide.

Već treći put u poslednjem mesecu Evropa se bakće s dilemom ko je i gde zavrnuo gas. Kao da je reč samo o gasu. Ukrajinci nikako da shvate lekciju: onaj ko želi da bude evropski uzoran đak, ne sme da zabušava. Za Ruse ta lekcija i nije toliko važna, oni ne žure u EU. Ali ni potpuno potiskivanje ruskog medveda u severnu pećinu nikada u istoriji nije uspelo.

Iz svega ovoga Ukrajina može da pretrpi mnogo veće štete nego Rusija, gubeći partnera koji nije uvek bio sladak, ali koji nikada nije zaista igrao protiv Kijeva.