Libijski kraj tandema

Rusko ministarstvo inostranih poslova najzad je odlučilo da stvari nazove svojim imenom. U najmanju ruku, do tog stepena koji predviđa istančani jezik diplomatije. Prvi čovek spoljne politike Sergej Lavrov 29. 3. 2011. godine okvalifikovao je dejstva zapadne koalicije, koja štiti libijske pobunjenike, kao mešanje u građanski rat u Libiji, čime se izlazi iz okvira ovlašćenja koja je Savet bezbednosti UN ustanovio za učesnike operacije.

Što se tiče Rusije, ocena poslednjih događaja u Libiji, raspirila je, i bez njih, već postojeće suprotnosti u ruskoj političkoj eliti, uključujući i prve ljude države. Mada se stabilnost takozvanog tandema, ne jednom dovodila u pitanje, ranije, diskusija nije dolazila do takve polarizacije, kao što je to bio slučaj, kada je Vladimir Putin, povlađujući Muameru Gadafiju, nazvao dejstva zapadne koalicije “krstaškim pohodom”.

Nesumnjivo, svi su, s jedne strane shvatali da će se pre ili kasnije konflikt između premijera i predsednika svakako desiti, da je nerazrušivost duumvirata – pre privid, i da se pri svim željama, “koplje u vreći ne može sakriti”. S druge strane, bojali su se, jer čak i početak raskola u tandemu, faktički označava povratak politike u jalovu rusku stvarnost, a to ne odgovara svima.

Nesumnjivo, svi su, s jedne strane shvatali da će se pre ili kasnije konflikt između premijera i predsednika svakako desiti, da je nerazrušivost duumvirata – pre privid, i da se pri svim željama, “koplje u vreći ne može sakriti”. S druge strane, bojali su se, jer čak i početak raskola u tandemu, faktički označava povratak politike u jalovu rusku stvarnost, a to ne odgovara svima.

Bilo kako bilo, podela po principu – “za koga si ti” – postala je gotova činjenica. Situacija sa Libijom, kao nekada napad Gruzije na Južnu Osetiju, postala je indikator, koji omogućava da se odredi, ko u Rusiji kom taboru pripada. Ali, ako su tada, u avgustu 2008. godine, oba ruska lidera bili solidarni u gledištima, i ako je linija vododelnice prolazila kroz elite nižeg nivoa, danas su se strane omeđile od dna do vrha. Pri tome, kvantitativno, i po stepenu uticaja, dve strane nisu jednake.

Ako se govori o strani koju predstavljaju oni koji nisu saglasni sa pozicijom Medvedeva, reč je o donekle nepovezanoj i haotičnoj većini. Mnogi eksperti su saglasni u svojim mišljenjima po tom pitanju. “Nalazimo se u epicentru Trećeg svetskog rata, koji mi nismo počeli”, smatra direktor Centra za geopolitičku ekspertizu Valerij Korovin. “Mi smo, može biti, mogli da ga zaustavimo, da smo ranije odlučnije istupili u SB UN, ali je naša neodlučnost isprovocirala zapadnu koaliciju da počne da dejstvuje upravo u tom formatu, u kojem se to danas odvija”.

Saglasan sa tim gledištem je i ruski televizijski novinar, publicista i voditelj televizijskog programa “Odnako” (na srpskom jeziku “ipak” ili “međutim”, prim. N.V.), i glavni urednik istoimenog nedeljnika Mihail Leontjev. “U Libiji dejstvuje svojevoljno formirana koalicija država, na bazi mandata, koji niko nikada ne bi dao, da Rusija svojim odustajanjem od veta nije pružila legitimitet delovanju Saveta bezbednosti”, smatra on.

U to da je Rusija bila dužna da stavi veto na rezoluciju UN za Libiju takođe ne sumnja ni poznati ruski istoričar, ekspert Centra za problemsku analizu i državno-administrativno projektovanje Vardan Bagdasarjan. “Rusija kao stalni član Saveta bezbednosti bila je dužna da stavi veto na usvajanje te odluke”, izjavio je on u razgovoru sa dopisnikom portala “Evroazija”. “Ona nije iskoristila to pravo, i samim tim, prećutno je podržala i saglasila se sa onim što preduzima Zapad”.

Manjina je saglasna da je svesno odustajanje Rusije da stavi veto tokom glasanja o antilibijskoj rezoluciji UN, suštinski, dalo zapadnoj koaliciji legitimaciju za vojno mešanje. Istovremeno, uticaj te manjine u ruskoj politici i ekonomiji je neproporcionalno veliki. I njih, očigledno, zadovoljava ta činjenica da je Rusija na taj način faktički priznala svoju spremnost da se potčini unipolarnom svetu. E, a ko njega oličava, svi dobro znaju. I naravno, ne treba gajiti nikakve iluzije i oko toga kakva je sudbina pripremljena Rusiji u planovima glavnog scenariste svetske unipolarne realnosti. Značajno je i to, da je predsednik Rusije Dmitrij Medvedev pozicionirao sebe, pri tome sasvim otvoreno, na strani te postliberalne manjine...

“Pošto je Medvedev pravnik, nije mogao da ne zna da je ruska pozicija u SB UN legalizovala suprematiju evroatlantskog centra moći, pri čemu, ne samo po osnovu sile, kao 1999. i 2003. godine, već i na pravnoj bazi. Sada ta nadnacionalna sila može da se meša po svom nahođenju u stvari svih suverenih država”, smatra šef Katedre za sociologiju međunarodnih odnosa na Sociološkom fakultetu MGU (Moskovskog državnog univerziteta, prim. N.V.) profesor Aleksandar Dugin. Po njegovim rečima, upravo je o tome govorio Vladimir Putin: “Mene zabrinjava ne toliko činjenica oružanog mešanja – oružanih konflikata je mnogo, oni su se oduvek dešavali i dešavaće se – već me onespokojava ta lakoća sa kojom se danas usvajaju odluke o upotrebi sile u međunarodnim poslovima”.

Po svoj prilici, posle toga, možemo se zadovoljiti prostom konstatacijom da se od ovog momenta ne samo spoljna već i unutrašnja politika u Rusiji reguliše odlukama viših instancija, koje ako smatraju za potrebno, mogu primenjivati čak i vojnu silu. A suverenitet? O njemu će nam ostati samo maglovite, protivrečne uspomene. “Ta rezolucija Saveta bezbednosti, nesumnjivo, nije kvalitetna i štetna je”, zaključuje Putin. “Ako se pogleda šta je tamo napisano, odmah postaje jasno, da ona dozvoljava svakom da preduzima sve – bilo koja dejstva naspram suverene države. Faktički, ona dozvoljava invaziju u drugu državu”.

Eksperti podržavaju po ovom pitanju ruskog premijera, a u poziciji Medvedeva zapažaju početak tendencija koje ne mogu, a da ne izazovu zabrinutost. “Danas mi vidimo objedinjavanje zapadne civilizacije, civilizacije zapadnog sveta, koja dovodi u pitanje princip suverene nacionalne državnosti”, smatra Valerij Korovin. “Sada se nijedna država ne može osećati bezbednom, i nijedan politički režim, i nijedan narod ne može se osećati bezbednim, zato što su danas SAD sa svojim saveznicima pokazali, da više nema takvih koncepata kao što su suverenitet i međunarodna bezbednost. Postoje garancije Velikog brata, grupe zapadnih država – SAD i njihovih saveznika – oni su glavni autoritet, glavni izvor legitimacije i glavni izvor sile. Eto o čemu je reč. To je preuređenje sveta, revolucija u ustrojstvu sveta, to je Treći svetski rat”.

Neophodno je biti svestan da kada se govori o “krstaškom pohodu” Zapada, ne treba misliti da su u pitanju nekakvi lokalni događaji. Nije u pitanju samo Gadafi.

Privlači pažnju i činjenica da taj, grubo govoreći, “prestup” ili izdaja ruskih nacionalnih interesa, uporediva čak sa tim što je učinio prema Jugoslaviji Jeljcin, ne izlazi iz polja prava. I bivši ambasador Ruske Federacije u Libiji Vladimr Čamov, na brzinu smenjen s dužnosti, označivši ta dejstva kao “izdaju”, samo je nazvao stvari svojim imenom. Taj očigledni demarš Čamova, od kojeg se on malo kasnije oštro distancirao preko sredstava informisanja, jeste simptom raskola u političkim elitama Rusije. Sâm diplomata, komentarišući libijska događanja nakon svog povratka u Moskvu 22. 3. 2011. godine, rekao je da reči Putina o “krstaškim pohodima” nisu daleko od istine.

“Po mom mišljenju, mi ovde vidimo vrlo ozbiljno razmimoilaženje u elitama, i te nesuglasice, suštinski se ne tiču Libije kao takve, već celokupne orijentacije i pozicije Rusije u savremenom svetu”, izjavio je, komentarišući ostavku Čamova, u intervjuu dopisniku portala “Evroazija”, predsednik Nadzornog saveta Instituta za demografiju, migraciju i regionalni razvoj Jurij Krupnov. “Štaviše, mi vidimo da je taj dobrovoljni imperijalizam, ako se koristimo terminologijom Roberta Kupera, povezan ne samo sa geopolitičkim nasiljem i hegemonijom, već i sa ukidanjem, u suštini, svih socijalnih garancija od strane države svojim podanicima. Zato se to tako desilo sa ambasadorom, koji je očigledno načinio neki demarš, kakav tačno, to niko pouzdano ne zna, ali je taj demarš, to razmimoilaženje u pozicijama povezano sa opštim razilaženjem u pogledu daljeg razvoja države”.

Neophodno je biti svestan da kada se govori o “krstaškom pohodu” Zapada, ne treba misliti da su u pitanju nekakvi lokalni događaji. Nije u pitanju samo Gadafi. Zapad pokreće ratove usmerene ka svom ostalom nezapadnom čovečanstvu. I nije slučajno ključnim momentom, koji se pretvorio u kamen spoticanja u novoj ruskoj politici, postao iskaz Putina povodom zlosrećne rezolucije UN. “I uopšte, to mene podseća na srednjovekovni poziv na krstaški pohod, kada je neko pozivao nekoga da ide na određeno mesto i nešto oslobađa”, izjavio je ruski premijer.

Konkretnije se tim povodom izrazio direktor Centra za geopolitičku ekspertizu Valerij Korovin. “Ja sam na primer ubeđen, da je Rusija osnovni, krajnji cilj te agresije, da mi jednostavno stojimo na pragu velikog rata, globalnog sudara, a suštinski, moguće, i Trećeg svetskog rata”, rekao je u emisiji na radiju RSN. “Zato je danas Putin sasvim u pravu u svojim formulacijama – reč je o krstaškom pohodu, ali ne u religioznom smislu, ne krstaša-hrišćana, već o krstaškom pohodu Zapada protiv svog ostalog čovečanstva.

Ekspert je siguran, da je upravo Rusija bila dužna da predupredi vojno mešanje Zapada u unutrašnji libijski konflikt. Ali, rusko rukovodstvo ili to prenebregava, ili se plaši da se služi pravom veta i statusom nuklearne države – tim “adutima”, koji su sačuvani još od vremena SSSR-a, a koje treba uzimati u obzir.

“Rat izbija i tada, kada slabija država provocira jaču, demonstrirajući svoju slabost i nespremnost da vodi rat”, smatra Korovin. “Demonstrirajući svoju slabost i nespremnost za odlučno delovanje, mi smo isprovocirali zapadni blok da se ponaša tako agresivno i podmuklo”.

Još oštrije tim povodom, izražava svoje mišljenje Aleksandar Dugin. “Smatram, da je sada svojim delovanjem, sâm Dmitrij Medvedev poništio svoj legitimitet u očima većine građana države, i njegov realan, a ne namešten reizbor na funkciju predsednika, nemoguć je”, uveren je on.

Dugin ne sumnja u to da se u situaciji kada je Medvedev definitivno stao na stranu manjine, i našao se u “istom rovu” sa oligarsima, prozapadnim liberalima i nekim drugim snagama, želeći da vrati “1990-te”, Putin, kritikujući predsednika, automatski obreo na strani pristalica očuvanja, bez obzira na sve, nacionalnog suvereniteta. “Mi nameravamo i hoćemo da živimo u miru sa svima” – kaže ruski premijer – “ne želimo da se svađamo sa bilo kim, niti, Bože sačuvaj, da ratujemo. Ali, današnji događaji, uključujući i one u Libiji, još jednom potvrđuju ispravnost toga što mi činimo za jačanje odbrambene sposobnosti Rusije”.

Zajedno sa ovim, postoji i mišljenje da je Putin zakasnio, i da njegove reči malo šta mogu da izmene. “Upoređivati sa krstaškim pohodima dejstva SAD i njihovih satelita, nije sasvim ispravno”, misli pisac-futurolog Maksim Kalašnjikov. “A Jugoslaviju su šta, krstaškim pohodom uništili? I ostatke Jugoslavije 1999. godine, lomili? To nije bio krstaški pohod, već operacija SAD i njihovih tupavih satelita, đavo da ih nosi! Ja se uopšte ne bih usredsređivao na reči Putina. Posle tuče, ne maše se pesnicama. Rečima se ništa ne može popraviti, trebalo je delovati ranije”.

I tako, tandem se srušio. I nezgrapne izjave, sročene post faktum, u stilu “nisu nas dobro razumeli”, nemaju ni najmanjeg značaja. Suština je, naravno, ne u nesrećnoj Libiji, već u tome, kako će se dalje razvijati istorija Rusije, i kakvo će mesto zauzimati u svetu. Dakle, kako je primećeno ranije, to nije lokalna situacija, već deo procesa globalnog preuređenja sveta. U tom slučaju, ako po tom najvažnijem pitanju, predsednik i premijer imaju suprotstavljene poglede, onda oni nikako ne mogu biti politički istomišljenici.

S druge strane, kako je Putin mogao da postavi za naslednika svog oponenta, političkog antipoda? Kako je razlika u pozicijama postala tako očigledna baš sada, u predvečerje izbora?

“Smatram, da ta rezolucija u celini odražava i naše shvatanje onoga što se dešava u Libiji. Zato mi nismo koristili pravo veta, i kao što shvatate, to je bilo kvalifikovano odustajanje od upotrebe veta sa potpuno shvaćenim posledicama. Stoga, ako danas pokušavamo da se krilima udaramo po telu i govorimo, da tobože, nismo shvatili šta smo uradili, to bi bilo nepravilno: mi smo svesno to učinili, i takve su bile moje instrukcije Ministarstvu inostranih poslova”, izjavljuje Medvedev, označavajući svoju poziciju. Stvara se utisak, da sadašnji predsednik Rusije, u suštini, demonstrira ono što je ranije bilo sakriveno iza sedam kremaljskih pečata.

S druge strane, kako je Putin mogao da postavi za naslednika svog oponenta, političkog antipoda? Kako je razlika u pozicijama postala tako očigledna baš sada, u predvečerje izbora?

Izvesno pojašnjenje unosi u ovo pitanje, mišljenje dekana Fakulteta za televiziju (fakulьteta televideniя) MGU Vitalija Tretjakova. “Istup Medvedeva bio je baziran ne na jednoj, već na više tačaka, i bio je odgovor upravo Putinu”, uveren je on. “Očigledno je, da je sâm Medvedev inicirao svoj odgovor Putinu, a nije samo prosto odreagovao na provokativno pitanje novinara. Štaviše, Medvedev je odgovorio drugom članu vladajućeg tandema, ne zaobilazno ili posredno, već jasno, tačku po tačku, i kategorično. I čak je prekorio za neodgovornost zbog poređenja sa krstaškim pohodima. Tako nešto, ranije se nije dešavalo. U pogledu Libije sada je sve jasno. Preciznije govoreći, Libija je posle posrednog, ali ipak javnog spora, između Putina i Medvedeva, otišla za nas u treći plan. U prvom planu je raskol u tandemu. I njegove vrlo bliske posledice. Federalni televizijski kanali, tu će temu, naravno, sada zaobilaziti. Ali u štampanim medijima – praktično svim – ona će se provlačiti. Na internetu, biće nadohvat ruke. Stvaranje utiska, da se kao ništa nije dogodilo, već ne uspeva”.

Ne preterano upečatljivo pređašnje zaklinjanje, da je “tandem snažan kao nikada pre”, konačno je prestalo da deluje upravo posle prepirke u medijima predsednika i premijera. Približno isto može se reći i o ekspertskoj zajednici, blogosferi i tako dalje. Za koga si – ključno je pitanje, ko zna koji put deleći elitu.

Zajedno sa ovim, može se susresti i centristička pozicija. “Da, ja smatram da govoriti o krstaškom pohodu, i raspaljivati temu konflikta civilizacija, po svemu sudeći, takođe nije pravilno”, misli direktor Međunarodnog instituta za političku ekspertizu Jevgenij Minčenko. “Pored toga, javlja se pitanje subordinacije, pošto je kod nas spoljna politika u nadležnosti predsednika, dok premijer, čiju je kandidaturu predsednik predložio u Dumi, može da ima svoje privatno mišljenje, iako ga ne mora javno iznositi”.

Ima i onih koji sasvim poriču postojanje tandema kao takvog, smatrajući ga, ne bez osnova, jednim od mitova savremene ruske političke stvarnosti. “Ruski tandem jeste mit, on nikada nije postojao”, izjavio je dopisniku portala “Evroazija”, predsednik Islamskog komiteta Rusije Gejdar DŽemalj. “Realno, jedan od članova tog tandema orijentiše se prema Obami, a drugi, mislim na premijera, orijentiše se ka američkim republikancima, povezanim sa radikalnim, krajnje desnim establišmentom i prethodnim predsednikom. Oni imaju različite tačke orijentacije, različite gazde, i razgovori o tandemu jesu gluposti kojima se mogu vući za nos ruske babe, i o kojima se inače, ozbiljno ni ne rasuđuje. Ne može biti nikakvih tandema u zemlji koja nije suverena i samostalna. Imam u vidu našu Rusiju”.

U svakom slučaju, ako je tandem i postojao, što takođe izaziva sumnje, onda je on sada propao i više se ne može sklepati. Libijska događanja i njihova ocena konačno su stavili tačku na to pitanje. Ma šta predstavljalo sadašnje prepucavanje – suptilnu predizbornu igru ili realno suprotstavljanje – dotaknuti su isuviše ozbiljni problemi. Što se tiče izbora 2011-2012. godine, na njima neće biti ostvarena standardna, formalna izborna procedura predaje vlasti. Suštinski, u Rusiji se rešava sudbina sveta – kakav će on biti, kakva će biti njegova struktura i na kakvim će se osnovama odvijati saradnja u njemu. 

Izvor: http://www.evrazia.org/article/1616

Preveo: Nebojša Vuković