Početna strana > Rubrike > Savremeni svet > Novinari kao špijuni
Savremeni svet

Novinari kao špijuni

PDF Štampa El. pošta
Milan Vučković   
nedelja, 07. decembar 2008.

Kada je o ovoj temi reč za poznatog nemačkog publicistu i izvanrednog poznavaoca nemačkih obaveštajnih službi, Erich Scmidth Eenboom-a, uopšte nema dileme: upravo zbog velikog obaveštajnog upliva državnih agenata u sve pore nemačkih medija lično je i u više navrata postavio u pitanje nemačku demokratiju. Čitava serija njegovih knjiga na temu obaveštajnog rada, kao što su „Njuškala bez nosa – BND“, zatim „Prljavi poslovi ekonomske špijunaže“ pa „Ratnici iz senke - Klaus Kinkel i BND“ i, pogotovo „Undercover – BND i nemački novinari“ najboljeg poznavaoca obaveštajnih službi i najvećeg kritičara Nemačke Savezne obaveštajne službe (BND – Bundesnachrichtendienst) i nakon svih ovih godina od izlaska iz štampe i dalje predstavljaju predmet polemike – kako u nemačkoj javnosti tako i kompetentnim državnim resorima kojima se na pomen da Enbom ponovo sprema novu knjigu bukvalno diže kosa na glavi.

Enbom je svoju knjigu bazirao na tajnim aktima BND-a (od kojih je neke i publikovao u „Undercover-y“), velikom broju intervjua sa savremenicima određenih događaja kao i više stotina publikacija i arhivskih komada. Enbom je, ustvari, pokazao i dokazao koliki je stvarni uticaj BND-a na javno mišljenje u SR Nemačkoj.

„Jedna uža veza između žurnalističke struke sa aktivnostima obaveštajne službe ne sme da postoji!“ Ovo je pisao Frankfurter Allgemeine Zeitung (FAZ) u oktobru 1974. godine. Tada je javnost prvi put bila konfrontirana sa vestima da mnogi novinari - među kojima šefovi redakcija, izdavači, korespodenti mnogobrojnih listova, ilustrovanih magazina, radija i televizije - usko sarađuju sa BND-om. Horst Ehmke, svojevremeno u službi ministarstva kancelarske službe odškrinuo je vrata prvih dana vladavine Willy Brandt-a: „Na osnovu jedne vesti pitao sam da li su novinari dobijali novac od BND-a i ako da zašto. Potom sam dobio jednu listu sa imenima i sumama da je to izazvalo moje čuđenje. Opirao sam se iskušenju da otvorim ovu Pandorinu kutiju. Naredio sam uništenje te dokumentacije i prestanak ovakve prakse.“ Poznati novinar i šef redakcije nedeljnika Die Woche („Nedelja“) Manfred Bissinger, nakon što je i sam bio u prilici da vidi delove ove liste rekao je: „Meni su... oči preletele dokument. Tu su mogli da se nađu skoro svi od ranga i imena koji nešto znače u građanskom žurnalizmu, uredno poređani po alfabetskom redu.“ Ipak, ova dokumenta i pored Emkeovog naređenja nisu uništena a BND je nastavio sa svojom infiltracijom u medijima. Na kraju je Erih Šmit Enbom otvorio ovu pandorinu kutiju. Njegova istraživanja izbacuju na svetlo dana obaveštajno pilotiranje nemačkih medija i to još od nastanka i prvih početaka Službe pod komandom Reinharda Gehlena do najnovijeg vremena. Pokazalo se da BND već decenijama praktikuje unutarpolitičku opservaciju koja nema nikakve veze sa njihovim izvornim ustavnim zadatkom. I mnogi, zaista mnogi novinari su, svesno ili nesvesno, bili megafoni BND-a.

Takozvani „novinari od poverenja“ (stručni naziv u tajnim službama za saradnike iz medija) su od BND-a dobijali svoje tajno ime (prvo slovo uvek je bilo indentično sa prvim slovom prezimena), identifikacioni broj i klasifikaciju kontakata koji su polazili, na primer, od „punih“ do „slučajnih“ i „planskih“ kontakata. Na listama uvek stoji informacija o tome koji je novinar već jednom imao (ili još nije imao) kontakte sa BND-om i koji novinari su – viđeno iz ugla Službe – bili od velike i česte koristi. ‘Novinari od poverenja‘ uglavnom, dobijaju svoje neoporezovane mesečne honorare čija je vrednost varijabilna od kvaliteta informacija.

OBAVEŠTAJCI I NOVINARI NA ISTOM ZADATKU

Takođe je i Odeljenje IX obaveštajne službe za inostranstvo HVA – zaduženo za kontrašpijunažu često kontrolisalo nemačke novinare. Uostalom, njihovi zadaci su veoma slični, pogotovo za novinare koji su specijalizovani za određeno stručno polje. Novinarski rad je svestran i često zahteva snalažljivost i veštinu da bi se došlo do određenih informacija. Novinari su učili kako da istražuju, vode intervjue i koriste svoje blokove za notiranje. Penetrantna radoznalost kod reportera i korespodenata važi kao opraštajuća profesionalna bolest. Zbog toga BND pokazuje veliki interes naročito za novinarske dopisnike koji odlaze na zadatak u druge zemlje.

Vesti o otkrivanju (ređe hapšenju) nemačkog novinara u inostranstvu zbog špijunaže ne mora, međutim, uvek da znači da se radi o jednom novinaru ili korespodentu koji usput radi i za BND. Zato jer agenti, kaže autor, često koriste ovaj stručni naziv kao svoju masku. Uostalom i bivši rukovodilac III odeljenja, ministarski direktor Karl Hohmann koji je svojevremeno bio zadužen za organizaciju u BND-u držao je oba posla za veoma slične još 1968.: „Ljudi (iz tajne službe, prim.a.) rade isto to što i novinari - čitaju novine i istražuju.“

O Nemcima koji su bili involvirani u medijsku branžu odnosno koji su ‘dvostruko istraživali‘ – da li to bilo u ČSSR-u, Gani ili ondašnjoj Jugoslaviji – a koji su uhapšeni pod optužbom za špijunažu moglo je tek ponekad nešto da se dozna iz štampe. Tako je, na primer, bilo i 1974. kada je jedan Bečki novinar, koji je istovremeno fungirao i kao Generalni sekretar austrijskog saveza za inostranu štampu, u Pragu bio uhapšen zbog sumnje u umešanost ekonomske špijunaže i koji je istovremeno optužen od strane više istočnoevropskih država. Ili, drugi, za nas zanimljiviji primer, kada je član redakcije poznatog nedeljnika Der Spiegel, Peter Rullman1971. godine kao agent BND pao u mrežu jugoslovenske protivobaveštajne službe u Beogradu. Rullman je u to vreme bio osuđen na 6 godina zatvora ali je ubrzo izašao na slobodu kroz intervenciju tadašnjeg kancelara Willy Brandt-a. Potom je, i pored blamaže, ponovo mogao da nastavi svoju karijeru u Spiegel-y.

Obaveštajni termin „operacija u medijima“ označava širenje dezinformacija sa ciljem slabljenja protivničke pozicije. Kod obaveštajnih službi ovo predstavlja posebno izazovnu mogućnost (bilo da se radi o zbunjivanju neprijateljskih redova ili, jednostavno, prilikom borbe za bolje pozicioniranje određenih političkih ličnosti odnosno protiv određene politike) jer se na političke procese ovako može uticati bez velikih finansijskih troškova. Klasičan je najnoviji primer sa Kosova i Metohije gde su sadašnji politički lideri uz pomoć domaćih i inostranih medija na maestralan način plasirali vest o umešanosti BND agenata u teroristički napad na zgradu međunarodne institucije u Prištini.

Infiltracija BND agenata u listovima sa ogromnim tiražima odnosno putem medijskih imperija i njihovih uticajnih šefova, takođe se praktikuje već duže vreme. To je bio slučaj i sa medijskom imperijom velikog izdavača Aksela Cezara Špringera (Axel Caesar Springer) koji je još 50-ih godina vrbovan od strane američke CIA. Upravo bivši saradnici pomenute službe su u časopisu The Nation 1982. godine tvrdili da su ovi odnosi odlično funkcionisali i u vreme njihove aktivne službe 70-ih godina i da, najverovatnije, ni kasnije nisu prekidani. Nije ni čudo, ako je verovati Eenboom-oj informaciji da je veliki Špringer lično, još 50-ih godina od strane CIA zbog svoje spremnosti na saradnju kasirao punih 7 miliona dolara na osnovu kojih je proširio i utvrdio svoje medijsko carstvo.

BIVŠI NACISTI KAO VODEĆI OBAVEŠTAJCI

Poznato je da su se pripadnici desne ekstremističke scene i bivši visoki NS oficiri koji su u vreme rata imali visoke funkcije u propagandnim odeljenjima Trećeg Rajha i posle rata našli na veoma odgovornim i isto tako visokim funkcijama, i to ne samo u medijima.

Wehrmachtov general Rajnhard Gelen (Reinhard Gehlen) je 28. aprila 1945. godine deset dana pre kapitulacije Hitlerove Nemačke u tajnosti napustio svoje sedište komandanta obaveštajnog odeljenja Fremde Heere Ost ponudivši Amerikancima svoju obaveštajnu mrežu i sve svoje agente iz Sovjetskog Saveza kojima je rukovodio. Ponuda je oberučke prihvaćena. Tako je jedan bivši general Wehrmachta postao šef prve tajne obaveštajne službe Zapadne Nemačke koja će nešto kasnije prerasti u BND. Gehlen i danas važi kao veliki i izuzetno vešt organizator. Na svojoj poziciji prvog predsednika BND-a ostaje sve do 1968. kada ga je 1. maja nasledio Gerhard Wessel, Gehlenov uži saradnik iz srećnih vremena kada su zajedno nosili Wehrmachtovu uniformu. Još u Gehlenovo vreme Ginter Hejsing (Guenther Heusing) od svog šefa dobija zadatak da intenzivno observira hamburšku presse scenu. To je bio samo početak.

I Gehlenovi ostali bivši saborci veoma su se dobro snašli u novim postratnim vremenima sarađujući, usput, veoma uspešno sa sve moćnijom Gehlenovom Službom. Tako je, recimo, profesor Franz Alfred Six, raniji oficir pri službi sigurnosti Rajha u brzometnoj karijeri dogurao do šefa Spiegel-a za međunarodnu rubriku. Već 1960. postaje glavni urednik ilustrovanog Kristall-a koji je 1946. osnovao antifašistički publicist Axel Eggebrecht. Kristall je zahvaljujući Six-y i novim ljudima (od kojih su neki bili njegovi SS drugovi, poput Paula Schmidta) ubrzo postao organ nemačke desne radikalne scene. I Six i Schmidt su se kasnije vodili na platnoj listi BND-a. Tako je ex SS oficir i veliki antisemit Paul Schmidt alias Carel (tajno ime SCHAPER) smestio jednu od svojih vila na jugu Bavarske (jezero ‘Tegern‘) u neposrednoj blizini i susedstvu velikog Špringovog prijatelja i kasnijeg Bavarskog političkog boga Štrausa (Franz Josef Strauss). Sličan put uspeha imao je i Giselher Wirsing (tajno ime WIPPEL) koji je svojevremeno dogurao do šefa redakcije poznatog crkvenog nedeljnika Christ und Welt („Hrist i svet“) iz Štutgarta. U vreme rata Wirsing je bio šef redakcije Muenchner Neuesten Nachrichten („Minhenske najnovije vesti“). Po zadatku SS Hajnriha Himlera, Wirsing je dobio zadatak da ovaj, ranije monarhistički orijentisani list, dovede na NS kurs. Kao i toliko drugih vodećih ljudi iz obaveštajne službe Trećeg Rajha i Wirsing neposredno nakon rata završava 1945. u Camp King-y, Centru za saslušavanje američke obaveštajne službe CIC (prethodnica CIA) u pokrajini Hessen, da bi naredne godine bio isporučen Britancima. Nakon otpuštanja iz istražnog zatvora Wirsing dolazi pod krov crkve „Eugen Gerstenmeier“ gde počinje da piše svoje knjige. Nakon razumljive pauze ponovo postaje aktivan u žurnalizmu te već 1954. postaje šef redakcije pomenutog crkvenog nedeljnika i pored činjenice da je ranije bio Kanarisov agent i pripadnik jednog režima koji je često znao da koristi represivne mere i protiv crkve.

U SVAKOJ ČORBI MIROĐIJA

Kontakti BND-a sa novinarima su od 1970. godine prioritetno razvrstani prema određenim medijima. Pored javnih službi egzistiraju još kategorije radija i TV, ilustrovanih, regionalnih i vanregionalnih listova. Enbom tvrdi da samo pri regionalnim listovima BND održava stalne kontakte sa ukupno 230 „novinara od poverenja“. Cilj BND-a nisu bili samo novinari već i velike nemačke novinske agencije. Iako BND brojčano nije ‘potpuno‘ pokrivao agencije da bi moglo da se govori o jednoj totalnoj obaveštajnoj kontroli, informacije su konstantno dolazile od manjeg broja ljudi koji su, obično, zauzimali ključne pozicije. Tako je BND preko njih imao upliv u informativne službe inostranih novinskih agentura na čije usluge, zbog konspirativnih razloga, nije mogao otvoreno da se pretplati. Isti slučaj bio je i sa naučnim ustanovama i institutima, posebno onim koji su bili specijalizovani za jugoistočnu Evropu.

Enbom piše da je za „amortizaciju“ BND skandala do danas kao sinonim ostao list Die Welt („Svet“), „nezavisni dnevni list za Nemačku“. TV program WDR-a (West Deutsche Rundfunk) Monitor izveštavao je tada da je BND agent Christoph von Bezold (EBENBERG) u svojoj rukovodećoj funkciji pri Međunarodnoj monitornoj misiji boravio u Zagrebu (u Misiju je, naravno, ubačen preko veza BND-a) gde je kao obavezujuće neutralni predstavnik Evropske Unije bio umešan u veći broj obaveštajnih aktivnosti koje su se protezale sve do šverca municije za Bosnu.

BND se, pored do sada svega pomenutog, često pojavljuje i u izdavačkoj delatnosti. Ponekad kao cenzor određujući koje su knjige dobre ili loše ili čak kao moćna mecena iz senke. Izraziti interes BND-a nije čudan nakon Enbomovog citiranja jedne ranije publikacije autora Filipa Ejd-a („CIA: Masovni mediji kao transportno sredstvo za interese SAD“): „Knjige se razlikuju od ostalih propagandnih medija, pre svega, kroz činjenicu da jedna jedina knjiga toliko može da promeni držanje i stavove jednog čitaoca kako nije moguće kroz ijedan drugi pojedinačni medijum.“

Tako je BND još 60-ih godina sam osnovao neke izdavačke kuće koje su oficijelno vodili ‘uspešni biznismeni‘. HEROLD je bilo tajno ime Folkera Hansena šefa jedne takve izdavačke kuće „Hase & Koehler“ iz Mainca. Ovde je Rajnhard Gelen publikovao svoje tri knjige. Tu je 1986. objavljena i knjiga „U centru špijunaže“ bivšeg agenta Vernera Štilera koja je, razume se, prethodno redigovana u Pulahu. (Ko bi nakon ovoga izdavača dovodio u vezu sa BND-om?).

Slična konspirativna podrška publikacijama od koristi i torpedovanje knjiga koje bi po BND mogle biti opasne postala je bitna programska tačka BND-a. ‘Opasni naslovi‘ od kojih je tek poneki imao brizantno značenje pojavljivali su se, međutim, u vrlo retkim slučajevima. Zato javnost nikada nije upoznata ni sa prođom knjige Benjamina Beit-Hallahmi-ja o operativnoj spoljnoj politici Izraela (naslov: „Prljave alijanse. Tajni poslovi Izraela“, Minhen, 1985). Samo insajderima izdavačke kuće poznato je da je skoro čitav tiraž otišao jednom anonimnom kupcu. Pogađate, sa adresom u Pullachu.

AMERIČKA OBAVEŠTAJNA AKTIVNOST U EVROPSKOJ PUBLICISTICI

Zanimljiv je i opis američke publicističke ofanzive kroz CIA u Nemačkoj i Evropi. Sve je krenulo još u prvim posleratnim godinama kada je konfrontacija sa bivšim saveznikom Staljinom postajala sve očiglednija. Nacionalni savet sigurnosti je 18. juna 1948. u Vašingtonu izdao novu direktivu za osnivanjem jednog odeljenja za tajne operacije u mirnodopsko vreme. Šef ovog Biroa za političku koordinaciju (OPC) postao je 1. septembra 1948. Frank Visner koji je 1952. dogurao do zamenika CIA. Već do oktobra Visner je na svom stolu imao listu sa budućim projektima, među njima i planove za operacije u evropskim medijima. Budžet za ovaj projekt iznosio je u početku 4,7 miliona dolara a u realizaciji je pomagalo 302 saradnika. Već 1952. shodno sa razvojem događaja u međunarodnoj politici i finansijska sredstva podrške znatno su porasla (na 200 miliona dolara) dok je broj saradnika rapidno rastao i u pomenutoj godini dostigao broj od 2.812. Srce operacija činile su novoosnovane radio stanice „Radio Free Europe“ i „Radio Liberty“ smeštene u Minhenu koje su se uglavnom orijentisale prema slušaocima Istočne Evrope. Pored ovoga počelo se sa ubacivanjem agenata u međunarodnim medijima. Tako je, polako, došla na red i klasična publicistička aktivnost. CIA je počev od tada do najnovijeg vremena ‘gurala‘ mnoge naslove sa nemačkim prevodom na ovo i druga tržišta nemačkog govornog područja. Samo u vremenu od 1947. do 1977. godine CIA je štampala više od 1.000 naslova na raznim evropskim jezicima. Kada je Ronald Regan počeo da forsira svoju spoljnu političku ofanzivu poznatu kao „Project Democracy“ sa navodnim ciljem unapređivanja boljeg razumevanja Zapadne demokratije zahtevao je pred US Kongresom 65 miliona dolara od čega je samo 4.455.000 dolara bilo predviđeno za subvenciju publikacija novih knjiga. Međutim, „program knjiga“ pretvorio se ubrzo u jednu konzervativnu protivofanzivu spram rastućih uticaja mirovnih pokreta.

MODERNI „DOMAĆI ŠPIJUNI I STRANI PLAĆENICI“

U poslednje vreme sve je više mogućnosti dobijanja informacija od strane nezavisnih novinara i nezavisnih obaveštajnih analitičara putem interneta. U broju od 3. maja 2003. godine, list Politika je objavio članak o internetu kao izvoru vojnih obaveštajnih podataka u kome se kaže da su prestanak hladnog rata i nagli razvoj informatike uticali na rad i metodologiju rada obaveštajnih službi. U Velikoj Britaniji, na primer, oformljeno je pet grupa sa po tri novinara kojima je dat rok od 12 časova da, surfujući po Internetu, istraže političke, ekonomske i vojne mogućnosti Rusije i na osnovu tako dobijenih podataka naprave analizu. Jedna od tih grupa napravila je bolji izveštaj od britanske obaveštajne službe.

Jedan od domaćih tabloida duže vreme je u nastavcima pisao o operativnom radu protiv naše zemlje od strane stranih obaveštajnih službi koje, su, navodno, debelo umešane i u atentat na bivšeg premijera dr Zorana Đinđića. Dok je čitaocima ovo štivo izgledalo kao stranice nekog špijunskog romana punog fikcije jedan domaći narodni poslanik je u sred parlamenta otkrio o čemu je, u stvari, ovde reč: trudio se da upozori javnost da se radi o istinitim događajima jer je kompletan materijal tom tabloidu dostavio, po njegovim saznanjima, bivši šef domaće obaveštajne službe, našta NIKO nije reagovao. Ovde se postavlja pitanje parlamentarne kontrole domaćih službi i državne tajne. Takođe i kada je reč o javnom pranju veša nekadašnjih i aktuelnih političkih aktivista koji se po medijima međusobno optužuju za najneverovatnije stvari a da niko te tvrdnje uopšte ne proverava.

Zato, šta još možemo reći nakon svega? Ako je od strane ovako moćne tajne službe kao što je BND moguće ovakvo grubo kršenje Ustava jedne tehnološki visoko razvijene zemlje koja još pri tome kotira kao „demokratska“ i gde postoji poseban parlamentarni organ koji ozbiljno kontroliše njen rad, možemo samo da zamislimo kako tek funkcionišu tajne službe u zemljama koje svesno i neprikriveno ograničavaju rad svojih medija odnosno zloupotrebljavaju ih kroz neodgovorne novinare i vlasnike?

Kao uteha ostaje činjenica da istina garnirana kritičkom publicističkom formom zna da bude veoma bolna. Tabu poklopac koji preteći zatvara mračne ilegalne konspirativne poslove jedne države na kome stoji da kritike nema ili je, čak, uopšte ne sme ni biti, u realnosti, zapravo, uvek pokriva jednu gigantsku pandorinu kutiju. I bilo kada, uvek se nađe neki novinar od integriteta i morala da je otvori.

(*Autor je predsednik "Centra za dijasporu")