Obojene revolucije u vrtlogu prekomponovanja međunarodnih političkih odnosa

Sažetak: Naučno-istraživački rad[1] "Obojene revolucije u vrtlogu prekomponovanja međunarodnih političkih odnosa" odnosi se na teorijsku analizu uloge, značaja i efekata obojenih revolucija koje su se odigrale u jednom broju nekadašnjih sovjetskih republika, a danas suverenih i samostalnih država na postsovjetskom prostoru. Centralno pitanje ovog rada[2] je da li su složeni političko-bezbednosni procesi koji su bili sastavni deo ovih revolucionarnih kretanja doneli progres ili pak regres u državama koje je zahvatio talas obojenih revolucija. Ništa manje nisu važni ni politički i ekonomski dometi obojenih revolucija, zbog čega će poseban akcenat istraživačkih aktivnosti biti usmeren i u ovom pravcu. Naučni cilj ovoga rada je naučna deskripcija i teorijska analiza obojenih revolucija kao savremenih višedimenzionalnih političkih fenomena. Društveni cilj se svakako odnosi na nastojanje da se u što većoj meri izvrši istraživačko kritička valorizacija obojenih revolucija u aktuelnim/novonastalim međunarodnim odnosima.              

Ključne reči: obojena revolucija, politički prevrat, vlast, politička i bezbednosna kriza, međunarodni odnosi.     

Uvod

U savremenim međunarodnim kretanjima retko koji politički proces je bio tako intenzivan i snažan, a sa druge strane kratkoročan kao što su obojene revolucije na prostoru nekadašnjeg Sovjetskog Saveza. Za samo nešto više od deset godina, ovaj politički fenomen je doživeo određenu stagnaciju, uslovno rečeno i kolaps, iako su tadašnje okolnosti odavale utisak da će obojene revolucije trajati. To što se odigralo na prostoru bivšeg Sovjetskog Saveza u pogledu realizovanja različitih oblika političkih prevrata, efekti, dometi i posledice tih prevratničkih kretanja svakako predstavljaju jedno kompleksno istraživačko polje.

Podrška određenim režimima i političkim grupacijama unutar pojedinih zemalja bila je u prošlosti, a i sada je jedan od najznačajnijih metoda specijalnog rata pomoću koga su određenim snagama pokretani procesi "unutrašnjih preobražaja" društvenih i političkih sistema u željenom pravcu. To je u stvari jedan od najuspešnijih načina ostvarivanja koncepcije novog svetskog poretka, odnosno njegove izgradnje po jednom modelu. Taj metod je poznat iz davnih vremena, kada su pre svega jače i moćnije države nastojale da svojim susedima ili nekim daljim zemljama, ako već nisu iz raznih razloga bili u mogućnosti da osvoje njihovu teritoriju i neposredno njima upravljaju, nametnu takve odnose koji su im omogućavali da te zemlje drže pod svojom indirektnom kontrolom, da im nameću određene obaveze i slično.[3]

Osnovne karakteristike obojenih revolucija sadržane su u činjenici da su one nenasilne, odnosno nasilje se koristi restriktivno i u onoj meri u kojoj je potrebno za izvršenje cilja. Obično nastupaju nakon dugotrajnih političkih kriza, a njihova kulminacija najčešće nastupa tokom ili neposredno po okončanju izbornog procesa. Opozicione snage unapred proglašavaju pobedu, izborni rezultat vladajućih struktura se proglašava falsifikovanim, i organizuju se masovne demonstracije sa ciljem paralisanja sistema. Glavnu političku snagu opozicije ne predstavljaju političke partije, već nevladine organizacije.[4]

Akteri iz inostranstva su imali veoma važnu ulogu u realizovanju obojenih revolucija, koja se prvenstveno ogleda u finansiranju nevladinih organizacija i drugih antirežimskih pokreta, koji u određenim slučajevima mogu trajati i više godina. Istovremeno, navedeni akteri često preuzimaju ulogu vrhovnih arbitara, određujući legitimnost izbornog procesa, odnosno podržavaju eventualno protivzakonito delovanje opozicionih snaga. Upućuju različite spoljnopolitičke ultimatume vladajućim strukturama, stvarajući uslove za angažovanje međunarodnih pregovarača i drugih posrednika, a koji bi delovali u interesu opozicionih snaga. Takođe, važnu ulogu u realizaciji obojenih revolucija imaju politički subjekti koji su svojevremeno bili deo vladajućih struktura, a potom zbog profesionalnih ili ličnih sukoba, prešli u opoziciju. Oni najbolje poznaju režim iznutra i na njih akteri iz inostranstva obraćaju posebnu pažnju.[5]  

Veoma je interesantan način na koji je došlo do političkih promena vladajućih struktura koje su došle na talasu obojenih revolucija. Te promene su usledile na legitiman način, čime je zaobiđeno ono čuveno "nasilno su došli, nasilno će otići". Znači, te promene su usledile pobedom opozicionih političkih snaga u izbornom procesu, što predstavlja potpunu suprotnost od načina na koji je dolazilo do promena nakon obojenih revolucija.

Pored navedenog, obojene revolucije nisu došle same po sebi, u spontanitetu nezadovoljnih masa. Nakon raspada SSSR, bivše sovjetske republike su veoma brzo uvidele da Zajednica Nezavisnih Država nije najadekvatnije rešenje, te da se mora tragati za novim modelima multilateralnih oblika saradnje na postsovjetskom prostoru. Sve je to bila preteča formiranja ODKB-a[6] i Šangajskog sporazuma, pri čemu se sve češće razmatra mogućnost stvaranja jedne nove krovne organizacije poput Evroazijske unije. U vrtlogu složenih političkih i bezbednosnih dešavanja na prostoru nekadašnjeg Sovjetskog Saveza, Sjedinjene Države nisu sedele skrštenih ruku. Nakon sloma SSSR, nastavljena je dalja destabilizacija postsovjetskog prostora, za šta je postojalo nekoliko pravaca. Pošto opcija izazivanja opšteg rata na području bivšeg SSSR nije uspela, pojedini "globalni stratezi" su doprineli da se jave organičeni oružani konflikti, pre svega na severnim delovima Kavkaza. Međutim, ti oružani sukobi nisu proizveli očekivane rezultate. Tako, na primer, u Čečeniji nakon debakla koji su ruske oružane snage doživele u svojoj prvoj kampanji tokom 1996. i 1997. godine stekao se utisak da će Ruska Federacija zauvek izgubiti primat i kontrolu nad ovim regionom, koji inače poseduje ogromna prirodna bogatstva. Prelivanje konflikta iz Čečenije u Ingušetiju i Dagestan, sve intenzivnija teroristička dejstva islamističkih ekstremista u Moskvi i drugim gradovima Rusije dovodila su u pitanje ne samo očuvanje ruskih pozicija na severnom Kavkazu, već i opstanak same države. Uporedo sa tim, "globalni stratezi" su vršili i nepodnošljiv ekonomski pritisak na siromašno i opustošeno rusko društvo, koje je već tada u velikoj meri ogrezlo u korupciji i kriminalu. U jeku takvih subverzivnih aktivnosti, koje su rezultirale i potpunim kolapsom ruske privrede i proglašenjem bankrota, Sjedinjene Države i Evropska unija su pokrenule inicijativu za formiranjem transnacionalne političke organizacije u koju bi se uključile pojedine bivše sovjetske republike. Ubrzo je u Strazburu pod pokroviteljstvom Saveta Evrope konstituisan GUUAM, pri čemu je ova organizacija dobila naziv prema početnim slovima naziva republika članica. Osnivači GUUAM bili su Gruzija, Ukrajna, Uzbekistan, Azerbejdžan i Moldavija. Organizacija je u ovom sazivu funkcionisala do 2005. godine, kada je nakon složenih političko-bezbednosnih događaja u Taškentu (pokušaj prevrata) državno rukovodstvo Uzbekistana doneo odluku da istupi iz ovog političkog saveza. Danas postoji GUAM (Gruzija, Ukrajina, Azerbejdžan i Moldavija) i aktivnosti ove organizacije su svedene na minimum, zbog čega je samo pitanje vremena kada će i formalno prestati da postoji. Međutim, nekadašnja organizacija GUUAM odigrala je veoma važnu ulogu u realizovanju obojenih revolucija.[7]

Poznato je da je dovođenje kooprativne, da ne kažemo poslušne političke elite na vlast, uvek efikasnije rešenje od vojne intervencije i invazije na određenu zemlju. Na taj način ne uspostavlja se samo politička, ekonomska i bezbednosna kontrola nad tom državom, već i nad prirodnim resursima.

Iz navedenih razloga, upravo se talas obojenih revolucija, kojima su menjani režimi u bivšim sovjetskim republikama, smatra za direktan povod za okretanje Rusije novom propagandnom, vrednosnom i ideološkom ratu. Kontekst za razumevanje ovog razvoja čini očigledna činjenica da su Amerikanci i Britanci – suprotno svim dogovorima i obećanjima svojevremeno datim Gorbačovu – nastavili da se šire ka istoku, zloslutno pristižući na granice same Rusije. Velika Britanija je u ovoj priči posebno značajna zato što baštini već skoro dva veka neprestanih sukoba i borbe sa Rusijom za zone uticaja, resurse i dominaciju nad strateški značajnim područjima. Uprkos ruskoj defanzivi devedesetih, Britanci i njihovi saveznici Amerikanci nastavili su da ugrožavaju ruske interese, istiskujući je iz postsovjetskog regiona i čak direktno preteći budućom podelom Rusije na evropski, azijski i sibirski deo. Tri baltičke države su primljene u NATO, a u njima se podržava minorizacija i asimilacija ruskog stanovništva. Britanci su posebno nervozni postali nakon Putinovog dolaska na vlast. Nekoliko afera kao što su afera Litvinjenko i Politkovska, odbijanje izručivanja čečenskih terorista, zaštita Borisa Berezovskog i nekolicine čečenskih lidera koje Rusi optužuju za terorizam, sva moguća podrška koju britanski mediji ukazuju ruskoj opoziciji, ili proterivanje službenika Britanskog saveta u Moskvi indiciraju pojačano prisustvo britanskih obaveštajnih struktura u regionu i u samoj Rusiji. Zajedno sa Britancima nastupaju razni delovi američkih obaveštajnih struktura, koje deluju preko nevladinih organizacija, studentskih i omladinskih organizacija, nezavisnih medija, fondacija itd. Ova generalna zloupotreba "civilnog društva", odnosno instrumentalizacija i veštačko oblikovanje ovog prostora, odigrali su ključnu ulogu u talasu obojenih revolucija koje su sredinom ove decenije pod angloameričkim patronatom izvođene u bivšim republikama SSSR-a. Reč je o gruzijskoj ružičastoj revoluciji iz 2003, ukrajinskoj narandžastoj revoluciji iz 2004. i kirgistanskoj revoluciji lala iz 2005. U sve tri zemlje su, metodom nenasilnih protesta i upotrebom civilnog društva, nakon problematičnih izbora oboreni postojeći režimi, da bi na vlast bile dovedene nove, potpuno prozapadne i po pravilu antiruski raspoložene elite. Elite koje su, za razliku od prethodnih rukovodstava, spremne da svoje zemlje uvedu u NATO i da  na taj način pomognu potpuno vojno "opkoljavanje" Rusije. Matrica i metode obojenih revolucija postali su predmet pomnog izučavanja od strane ruskih naučnika i strateških analitičara i zbog toga što je uočeno da se slični procesi pripremaju i sprovode i u drugim ZND zemljama, uključujući i samu Rusiju. U tom smislu, Konstantin Kosačov je 2006. godine priznao da su ove revolucije između ostalog plod strateške greške Rusije koja se, po njegovim rečima ograničila isključivo na rad sa političkim i ekonomskim elitama ovih zemalja vršeći na njih pritisak da deluju u skladu sa interesima i željama Kremlja, dok je u potpunosti zanemarila rad sa širokim slojevima stanovništva, biračima koji su ostali van njenog uticaja. Dakle, najkasnije 2004. godine, nakon ukrajinske narandžaste revolucije, administracija u Moskvi je shvatila značaj meke moći i strateški počela da radi na njenoj izgradnji i promociji u okolnim zemljama i u svetu.[8]

Međutim, najaktuelniji politički događaji u Uzbekistanu upozoravaju da se društveni procesi pre svega iz domena političkih, ekonomskih i bezbednosnih odnosa nisu ni približno stabilizovali, kao i da se period političke i bezbednosne stabilnosti ne nazire ni u obrisima. To što se dogodilo u Uzbekistanu, čije je državno rukovodstvo krajem 2012. godine donelo odluku da napusti vojno-politički savez ODKB i pokrene novi etapu pregovora o ponovnoj normalizaciji odnosa sa administracijom SAD, slikovit je primer rovitih odnosa u postsovjetskim republikama. 

Obojene revolucije na primeru Gruzije, Ukrajine, Kirgizije, Uzbekistana i Moldavije

Kao što je već napomenuto, ključna osobenost obojenih revolucija ogleda se u činjenici što revolucionarne snage akcenat svojih aktivnosti usmeravaju ka političkim partijama i izborima, nastojeći da primenom gotovo svih raspoloživih sredstava izvrše paralizovanje i onemogućavanje vršenja izvršne i zakonodavne vlasti, čime se obezbeđuje brisan prostor za uključivanje velikih narodnih masa, kada zapravo revolucionarni proces dolazi u završnu fazu i svoje ostvarenje doživljava kroz revoluciju. Metodika koja je u dosadašnjem periodu korišćena u državama postsovjetskog prostora ukazuje na snažnu spregu opozicionih političkih partija i pokreta sa akterima iz inostranstva. Kulminacija političkih i bezbednosnih kriza najčešće je dolazila do izražaja tokom izbornog procesa, kada su opozicione snage proglašavale brojne neregularnosti i kršenja izbornih radnji, čime su skretale pažnju dela međunarodne javnosti, stvarajući ambijent za dalje ofanzivno političko delovanje. Pobeda opozicije se uglavnom proglašavala unapred, i pre objavljenih rezultata sa biračkih mesta, pri čemu se pristupalo mobilisanju narodnih masa i njihovom izvođenju ispred centralnih državnih institucija, što je predstavljao svojevrsan vid pritiska na političku vlast. Vladajuće političke strukture obično su saopštavale neophodnost drugog izbornog kruga, međutim opozicija je želela pobedu odmah, što samo po sebi dodatno usložnjavalo političku i bezbednosnu situaciju u zemlji. Vlast se osvajala na ulici tako što su masovni protesti prerastali u nerede i nemire, čime se vladajući režim, potpuno paralisan i nemoćan, povlačio bezuslovnom predajom vlasti. Ali, krenimo redom.

Krajem 2003. godine realizovana je obojena revolucija u Gruziji i svrgnut je režim Edvarda Ševarnadzea, koji je pre nego što je postao gruzijski predsednik, u periodu od 1985. do 1990. godine bio ministar spoljnih poslova SSSR. Međutim, uprkos tome što je njegova politika bila prozapadna, Ševarnadze ipak nije bio za radikalno zaoštravanje odnosa sa Rusijom, tim pre što je u velikoj meri posredstvom zvanične Moskve svojevremeno i došao na čelo Gruzije. Ali bez obzira na njegovu prozapadnu politiku, kreatorima obojenih revolucija to nije bilo dovoljno, zahtevali su drastično narušavanje odnosa između Gruzije i Rusije, ne samo iz političkih i vojno-bezbednosnih, nego i radi energetskih razloga. Naime, u periodu dok su se stvarali uslovi za realizaciju obojene revolucije, Gruzija je predstavljala teritoriju preko koje bi mogao proći alternativni naftovod, posredstvom kojeg bi se zaobišla i marginalizovala Rusija u transportu nafte i gasa iz centralnih delova Azije ka Evropskoj uniji. Međutim, taj strateški projekat kreatora obojenih revolucija nije zaživeo, s obzirom na to da je Rusija realizovala transnacionalni gasovod Severni tok, a nedavno je započeta i izgradnja Južnog toka. Ali to tada nije bilo izvesno.

Prvo značajnije i organizovanije angažovanje kreatora obojenih revolucija u Gruziji odigralo se 1996. godine u Tbilisiju kada je od strane nekoliko američkih nevladinih organizacija osnovan "Liberti institut", čije su se prioritetne aktivnosti odnosile na afirmaciju ljudskih prava. Posredstvom ovog instituta formiran je opozicioni pokret "Kmara", koji je imao presudnu ulogu 2003. godine prilikom realizacije obojene revolucije. Sama revolucija je realizovana po poznatom scenariju. Po okončanju parlamentarnih izbora, prema rezultatu koji je objavila državna izborna komisija, pobedio je politički blok Ševarnadzea. Međutim, Mihail Sakašvili, lider ujedinjene opozicije, i njegovi sledbenici izdali su saopštenje da su izbori pokradeni i na osnovu instrukcije iz inostranstva organizovali masovne demonstracije, što je rezultiralo dodatnim usložnjavanjem političkih i bezbednosnih prilika u Gruziji, koja se ubrzo našla pred potpunim kolapsom u jeku postizborne krize. Nedugo zatim, novembra 2003. godine, tokom održavanja svečane konstitutivne sednice novog gruzijskog parlamenta, opozicione snage predvođene Sakašvilijem probile su policijski kordon i nasilnim putem zauzele zgradu skupštine, iz koje Ševarnadze u poslednjem trenutku uz pomoć svojih ličnih pratilaca uspeo da pobegne. Istovremeno, gruzijske oružane snage odbile su Ševarnadzeovo naređenje da intervenišu, tako da su demonstranti na revolucionarnom talasu ubrzo zauzeli sve najvažnije centre izvršne, zakonodavne i sudske vlasti u zemlji, što je na kraju rezultiralo slomom režima. Interesantno je istaći i da je dan nakon nasilnog zauzimanja ključnih gruzijskih institucija od strane revolucionarnih snaga u Tbilisi doputovao Igor Ivanov, tadašnji ruski ministar spoljnih poslova, koji je održao sastanak iza zatvorenih vrata sa Ševarnadzeom i Sakašvilijem. Po okončanju pomenutog sastanka, Ševarnadze se obratio javnosti i zvanično saopštio da podnosi ostavku, čime je i formalno-pravno predao vlast opoziciji. Međutim, time se nisu na duži vremenski rok okončali prevratnički događaji u Gruziji. Početkom 2009. godine, opozicija je sve više počela da insistira na ostavci Sakašvilija, optužujući da za gubljenje 20% teritorije u, kako naglašavaju, nepotrebnom prošlogodišnjem ratu u Abhaziji i Južnoj Osetiji, kao i zbog totalitarnog načina vladavine. U tom smislu, Sakašvili je u nekoliko navrata izjavljivao da opozicione snage u Gruziji, po nalogu iz Kremlja, finansiraju ruski oligarsi, zbog čega je bio primoran da traži podršku Zapada, pre svega NATO-a.

Inače, Mihail Sakašvili se školovao u SAD i supruga mu je Amerikanka. Sve karte je bacio na sukob sa Rusijom u interesu pojedinih uticajnih krugova američke politike, bez bilo kakve koncepcije i ozbiljnijeg plana, što je gruzijsko društvo bacilo u tešku krizu. Negativan vrhunac njegove politike usledio je vojnim debaklom sa Južnom Osetijom i Abhazijom.[9]

Međutim, podrška Zapada Sakašviliju ili je izostala ili je bila nedovoljna. U svakom slučaju oktobra 2012. godine na parlamentarnim izborima u Gruzuji, pobedio je opozicioni politički blok koji je predvodio kontroverzni milijarder Bidzina Ivanišvili, što je predstavljalo prvu demokratsku promenu vlasti u državama kavkaskog regiona. Sakašvili, kojem na mestu predsednika Gruzije ističe mandat 2013. godine, neće imati pravo da se ponovo kandiduje. U periodu dok je imao parlamentarnu većinu, Sakašvili je izvršio niz ustavnih promena, kojima je centar moći prebacio sa predsedničke na premijersku poziciju, nadajući se da će dalju političku karijeru nastaviti u ulozi premijera sa najvećim mogućim ovlašćenjima. Uprkos izbornom porazu, Sakašvili je priznao pobedu opozicionih snaga i bez bilo kakvih uslovljavanja omogućio formiranje nove gruzijske vlade. Međutim, veoma je važno naglasiti da Sakašvili to nije učinio, jer baštini demokratske vrednosti ustrojstva političkog života u svojoj zemlji, nego iz čisto pragmatičnih razloga, koji se tiču direktno njega. Da je kojim slučajem Sakašvili osporio izborni rezultat, a samim tim i narodnu volju, kao čovek koji je na vlast došao na talasu obojenih revolucija, možda bolje nego bilo koji gruzijski političar zna kako bi u tom slučaju mogao da prođe. U novom revolucionarnom procesu koji bi eventualno isprovocirao svojim nepromišljenim političkim postupcima, ne bi ostao samo bez predsedničke pozicije, nego bi verovatno od novih vlasti bio uhapšen i procesuiran. Ovako je Sakašvili kupio vreme, pri čemu ne bi trebalo isključiti mogućnost da će nakon isteka predsedničke funkcije zatražiti politički azil u nekoj od stranih država, pri čemu postoje i indicije da već poseduje državljanstvo SAD.   

Gotovo identičan scenario realizovanja obojene revolucije odigrao se i u Ukrajini. Krajem 2004. godine održani su predsednički izbori i u drugi krug su ušla dva kandidata, Viktor Juščenko, prozapadni političar, čija je politička platforma i kampanja bila bazirana na evropskim i evroatlantskim integracijama, i Viktor Janukovič, koji se zalagao za bliže i čvršće veze sa Rusijom, između ostalog i jer u Ukrajini živi više od 20 miliona Ukrajinaca koji govore ruski jezik i pravoslavne su veroispovesti. Nakon drugog kruga, centralna izborna komisija izdala je zvanično saopštenje da je pobedio Janukovič. Međutim, imajući u vidu geopolitički položaj Ukrajine, bilo je jasno da je zbog male procentualne razlike u ukupnom broju glasova na pomolu duboka postizborna kriza, kroz koju će se prelamati interesi najuticajnijih zemalja. Zapad je oštro kritikovao ukrajinski izborni proces, smatrajući da su izbori pokradeni, te da je u drugom krugu pobedio Juščenko, čemu u prilog ide i nekoliko zvaničnih izjava tadašnjeg predsednika Sjedinjenih Država. S obzirom na to da Juščenkov izborni tim i njegovi inostrani konsultanti nisu bili sigurni u njegovu pobedu u slučaju eventualnog ponavljanja drugog kruga predsedničkih izbora, po modelu "obojenih revolucija" organizovane su masovne demonstracije. Te demonstracije su bile dobro osmišljene i logistički podržane, tako da su mogle da se održe sve do januara 2005. godine, kada je postizborna kriza postigla vrhunac i ostvarila se kroz obojenu revoluciju.

Nakon toga, ruske vlasti su organizovale emitovanje više dokumentarnih filmova o obojenoj revoluciji u Ukrajini. Ti filmovi su zapravo sačinjeni na osnovu podataka i operativnih snimaka ruskih specijalnih službi, i predstavljali su svojevrsno svedočanstvo o ulozi zapadnih obaveštajnih službi, ali i pojedinih državljana Srbije – aktivista pokreta "Otpor" u pripremi i realizovanju ukrajinske obojene revolucije.  

Interesantan je način i na koji je za potrebe više domaćih i stranih medija politički analitičar Obrad Kesić opisao revoluciju u Ukrajini. Naime, Kesić je tvrdio da postizborna kriza u Ukrajini nije bila glavna tema u američkim medijima, ali je bila dobar vodič za razumevanje SAD i njene uloge u svetu. Još u periodu mandata Bila Klintona postojala je ideja da se na nivou administracije formira kancelarija za pospešivanje demokratije, koja bi objedinjavala sve napore Sjedinjenih Država da šire demokratiju u raznim delovima sveta. Ideja nije ostvarena, ali je posle 11. septembra Bušova administracija javno iznela inicijativu da se u sklopu Stejt departmenta oformi kancelarija za promene režima. Njen zadatak bi bio da po svetu ruši neprijateljski nastrojene režime, odnosno one koji se suprotstavljaju američkoj politici, ali mahom u zemljama Bliskog istoka i centralne Azije. Stoga, prema Kesiću, Ukrajina je samo novo poprište bitke za američko širenje demokratije u svetu, pri čemu taj rat ne vodi oružjem, već "drugim sredstvima", koje Amerikanci nazivaju "people power" odnosno snaga naroda. U tu svrhu koristili su resurse Nacionalnog demokratskog instituta (NDI) i Međunarodnog republikanskog instituta (IRI), pri čemu su ulogu generala preuzeli mladi aktivisti iz ovih nevladinih organizacija.

Nakon obojene revolucije Ukrajina je ušla u višegodišnji hronično nestabilan politički i bezbednosni period. Razapetost između stvarnosti o političkoj i kulturnoj podeli zemlje i biračkog tela na dve približno podjednake celine, a sa druge strane težnje svake od njih da uspostavi svoju dominaciju, uslovili su krizu dalju političkog sistema.[10]

Septembra 2008. dolazi do novih političkih promena i raspada vlade, kada premijerka Julija Timošenko raskida koaliciju sa političkim blokom koji predvodi tadašnji predsednik Viktor Juščenko. Međutim, dve godine kasnije i ona gubi vlast, tako da punu političku kontrolu nad Ukrajinom preuzima Viktor Janukovič. Iako su svi očekivali da će slomom obojene revolucije uslediti period ukrajinske političke stabilnosti, događaji koji su se odigravali i koji se i danas odigravaju najdirektnije demantuju te pretpostavke. Naime, Ukrajina danas pored unutrašnjih tenzija ima i sve otvorenija spoljnopolitička pitanja i sa Zapadom i sa Rusijom. Opšte rasprostranjena procena da će Janukovičeva vladavina doprineti ne samo normalizaciji, već i unapređenju odnosa između Ukrajine i Rusije bila je pogrešna. Janukovič pokušava da vodi politiku koja bi bila prihvatljiva i za Zapad i za Rusiju, i na svaki način pokušava da balansira između ovih političkih polova. Međutim, izgradnjom gasovoda Severni tok i početkom izgradnje Južnog toka, Ukrajina je doživela veliki geopolitički hendikep, čime je u energetskoj sferi izgubila značaj koji je do nedavno imala. Nakon izgradnje ovih transnacionalnih gasovoda i već produženog ugovora do 2042. godine o korišćenju luke Sevastopolj na Krimu za potrebe ruske Crnomorske flote, Ukrajina se postepeno stavlja u sve zavisniji i podređeniji položaj u odnosima sa Rusijom. Zbog tog jačanja ruskog uticaja očito je da je gotovo nemoguće ponavljanje obojene revolucije, ali isto tako dovodi se u pitanje i do kada će Janukovič imati političku većinu. Zbog toga, sve češće provejava misao da su ova dešavanja u Ukrajini samo međukorak u velikoj ruskoj strategiji u cilju ponovnog uspostavljanja potpune dominacije na postsovjetskom prostoru.         

Marta 2005. godine u Kirgiziji, po okončanju parlamentarnih izbora za koje je opozicija tvrdila da su bili falsifikovani od strane vlasti, u glavnom gradu Biškeku usledili su masovni protesti koji su rezultirali nasilnim upadom demonstranata u zgrade predsedništva i vlade, dok je svrgnuti predsednik Askar Akajev pobegao u Kazahstan. Interesantno je da administracija SAD nije ispoljavala nikakvo nezadovoljstvo, niti se u značajnoj meri konfrontirala tadašnjoj kirgizijskoj proruskoj vlasti, iako je opozicija sve više protestovala i stvarala prostor za američki ofanzivni spoljnopolitički manevar. Razlog za navedeno leži u činjenici što je predsednik Akajev posle terorističkih napada na Sjedinjene Države odobrio SAD da izgrade vojnu bazu na teritoriji Kirgizije, koja je korišćena u napadu na Irak i Avganistan. Međutim, interesantno je da je tada Akajev odobrio i Ruskoj Federaciji da napravi svoju bazu, tako da je Kirgizija postala jedna od retkih država u kojoj su bile pozicionirane i ruske i američke vojne snage. Procenjuje se da je ključnu ulogu u svrgavanju Akajeva imao OEBS, koji je preko svog izaslanika Lojze Peterlea, slovenačkog diplomate, pružio međunarodni legitimitet revolucionarnim snagama u Biškeku. Ruski državni vrh je oštro protestovao, ističući da OEBS deluje izvan svojih ovlašćenja i podržava antiustavne elemente u Kirgiziji. Ubrzo su političke snage predvođene Kurmanbekom Bakijevom ustoličile svoju vlast i nakon konsolidacije započele bespoštednu borbu protiv Akajevih pristalica.

Međutim, iako je u tzv. "revoluciji tulipana" postignut početni rezultat, koji se odnosio na nasilnu promenu ustavnog uređenja, čistke prethodnih kadrova su izostale. Tome je u velikoj meri doprinela činjenica da u Kirgiziji važnu ulogu ima brojna ruska i rusofonska manjina, koja zauzima ključna mesta u ekonomskom i privrednom sistemu zemlje, što je faktički značilo i nastavak određenog vida strateškog partnerstva sa Ruskom Federacijom. Takođe, Kirgizija je i nakon revolucije ostala članica Zajednice Nezavisnih Država i Šangajskog sporazuma.[11]    

Maja 2005. godine u Uzbekistanu grupa naoružanih lica oslobodila je oko dve hiljade zatvorenika, koji su bili osuđeni kao islamistički ekstremisti. Uporedo sa tim, trajalo je suđenje grupi uzbekistanskih biznismena, optuženih za antiustavne aktivnosti, koje su bile usmerene na nasilno preuzimanje vlasti uz pomoć terorističkih i kriminalnih bandi. Tada je došlo do masovnih demonstracija i protesta, koji su se okončali represivnom akcijom snaga bezbednosti u kojoj je bilo i poginulih lica na strani demonstranata. Interesantno je da su dan nakon otpočinjanja nemira, predstavnici uzbekistanske službe bezbednosti dali rok od 30 minuta dopisnicima stranih medija da napuste glavni grad Andidžan, jer je prema njihovoj proceni, postojala mogućnost da budu oteti od revolucionarnih snaga i iskorišćeni kao taoci. Ovakav postupak izazvao je podozrenje stranih izveštača, koji su procenjivali da na taj način režim Islama Karimova želi da prikrije od međunarodne javnosti brutalnu akciju koju je pripremao protiv demonstranata. U međuvremenu, u susednu Kirgiziju je izbeglo više hiljada Uzbekistanaca, koja u prvo vreme nije želela da im pruži utočište, zbog dugogodišnjih zaoštrenih bilateralnih odnosa ove dve zemlje. Kasnije, nakon energične akcije uzbekistanskih snaga bezbednosti, predsednik Islam Karimov je izjavio da je za nasilje prema  demonstranatima odgovorna radikalna islamistička organizacija "Hizb ut-Tahrir". U tom smislu, smatramo da se slom revolucionarnog delovanja u Uzbekistanu odigrao zbog više faktora, od kojih smatramo da su dva najvažnija. Prvo, uzbekistanske vlasti od raspada Sovjetskog Saveza i svog osamostaljenja održavale su intenzivne i nadasve kooperativne odnose sa administracijom SAD, koja je između ostalog i prilikom napada na Avganistan koristila teritoriju Uzbekistana. Drugi razlog leži u činjenici što Islam Karimov suvereno vlada Uzbekistanom od 1991. godine i od tog perioda formirao je jaku – represivnu državu sa centralističkim sistemom vlasti, u kojoj njegovi politički sledbenici prema njemu ispoljavaju visok stepen lojalnosti.

U perspektivi Rusija može da bude zadovoljna ukoliko Uzbekistan i dalje bude aktivan član Zajednice Nezavisnih Država i Šangajskog saveza, a posebno ako zvanična Moskva nastavi da u međusobnoj trgovinskoj razmeni zadrži bilateralni paritet, što je zapravo usluga uzbekistanskim vlastima. Procenjuje se da Rusija samo na taj način može da zadrži sadašnje stanje, gde nije još ostvaren odlučujući uticaj neke treće zemlje, pre svega SAD, Turske ili Kine.[12]

Međutim, najaktuelnija dešavanja u Uzbekistanu bacaju novo svetlo na rusko-uzbekistanske odnose.[13] Odluka uzbekistanskog rukovodstva da napusti vojno-politički savez ODKB i ponovno okretanje administraciji SAD samo dodatno unose tenziju u već zaoštrene političke i vojno-bezbednosne odnose u centralnoj Aziji. Izgovor uzbekistanske strane za ovakvu odluku je krajnje trivijalan i odnosi se na njihov nepristanak za osnivanje vojne baze za brza dejstva u regionu Centralne Azije, jer zvanični Taškent procenjuje da bi zbog toga mogao imati problema sa radikalnim islamističkim faktorom. Da je taj izgovor potpuni apsurd govori i činjenica da je Uzbekistan svojevremeno pružao punu podršku NATO snagama prilikom njihovih napada na Irak i Avganistan, gde takođe deluje radikalni islamistički faktor, što tada nije predstavljalo pretnju za zvanični Taškent. Očigledno je reč o nečem drugom. Osim toga, Uzbekistan je najjača vojna sila u centralnoj Aziji, ali i veliki proizvođač prirodnog gasa za potrebe ruskih energetskih kompanija, zbog čega sve izraženiji problemi na relaciji Moskva–Taškent dobijaju na geostrateškom značaju. Zbog svega navedenog, može se zaključiti da ponovni pokušaj obojene revolucije u Uzbekistanu nije moguć, ali ovoj zemlji svakako preti neki novi politički prevrat u ruskoj režiji.

U Moldaviji je krajem 2005. godine pokušana obojena revolucija. Tome je prethodio sastanak u septembru mesecu iste godine u Varšavi, na kojem su Isu Gambara i Rasula Gulieva, lidere moldavske ujedinjene opozicije, primili Zbignjev Bžežinski i Medlin Olbrajt, poželivši im uspeh u predstojećem pokušaju da preuzmu vlast na predsedničkim izborima. Tada su lideri ujedinjene opozicije najavili da će organizovati masovne demonstracije i nasilno preuzeti vlast ukoliko ne budu zadovoljni izbornim rezultatom, što su novembra 2005. godine i pokušali. Međutim, aprila 2009. godine održani su parlamentarni izbori, na kojima je Komunistička partija osvojila najveći broj glasova, nešto manje od 50%. Dan kasnije, opozicione snage organizovale su masovne demonstracije u glavnom gradu Kišinjevu, jer su smatrale da je izborni proces bio neregularan, posebno u segmentu biračkih spiskova. U protestima opozicije, u kojima su učestvovali pretežno studenti, došlo je do intenzivnih sukoba sa policijskim snagama, a kasnije su opozicione snage zapalile parlament i rezidenciju moldavskog predsednika. U masi demonstranata mogle su se videti rumunske zastave, jer značajan deo oponenata moldavskih komunista podržava zbližavanje Moldavije sa Rumunijom, a prema određenim podacima oko 50% Moldavana ima dvojno moldavsko-rumunsko državljanstvo. U energičnoj akciji moldavske policije, nakon nekoliko dana uspostavljen je pravni poredak u zemlji, a preko 200 demonstranata je uhapšeno i krivično-pravno procesuirano. U međuvremenu, nemiri su poprimili međunarodni karakter, a moldavski predsednik Vladimir Voronjin, javno je optužio Rumuniju da je pokušala da izvede prevrat u Moldaviji, istovremeno proglasivši tadašnjeg rumunskog ambasadora u Kišinjevu za persona nongrata. Ustavni sud Moldavije naložio je ponovno prebrojavanje glasova i proveru biračkih spiskova, pri čemu su reakcije Evropske unije na događaje u Moldaviji bile suzdržane. Najoštrije su reagovali pojedini ruski političari, pre svih lider komunističke partije Genadij Zjuganov, koji je naglasio da iza demonstranata stoje strane obaveštajne službe, koje su organizovale revolucije u Gruziji i Ukrajini. Međutim, zapadni analitičari smatraju da su pored nejednakih uslova u predizbornoj trci, glavni razlozi masovnih protesta u Moldaviji bili sublimirani u nezadovoljstvu birača korumpiranim vlastima i ekonomskom situacijom, a dodatnu frustraciju Moldavana, po njihovoj proceni, izazvao je navodni uspeh Rumunije u evropskim i evroatlantskim integrativnim procesima.[14]   

Metodika izvođenja obojenih revolucija

Ako se izvrši detaljna analiza revolucionarnih procesa koji su zahvatili postsovjetski prostor nije teško zaključiti da se radi o složenim i višedimenzionalnim društvenim kretanjima, koja su se realizovala ili pokušala ostvarenje na gotovo istovetan način. Sve to ukazuje da se radilo, ali i da se radi, s obzirom na to da je u pitanju proces koji još uvek nije završen, o unapred osmišljenom nastupu kreatora i naručioca obojenih revolucija.

Sama tehnika obojenih revolucija je usled velikog značaja u kreiranju savremenih međunarodnih odnosa izazvala značajno interesovanje brojnih istraživača, posebno sa postsovjetskog prostora, zbog čega postoji kvantitativan istraživački fond iz ove oblasti. Kvalitativnom analizom tog fonda, dolazi se do određenih pravaca, koji ukazuju na tehniku izvođenja ovog oblika političkog prevrata.

Shodno tome, u početnoj fazi stvara se ambijent da se privreda određene države (koja je meta agresije), različitim ekonomskim pritiscima što više učini zavisna od spoljnog faktora. To se najčešće vrši različitim finansijskim intervencijama Međunarodnog monetarnog fonda i Svetske banke, a tamo gde nisu prisutne ove institucije, deluje se preko banaka, investicionih fondova, multinacionalnih korporacija, oligarha, korumpiranih pojedinaca i tome slično. Nije retka pojava ni da su pojedinim državama zavođene ekonomske sankcije od dela međunarodne zajednice. U svakom slučaju, cilj je da se u što kraćem vremenskom periodu izvrši snažna i intenzivna destabilizacija celokupnog ekonomskog sistema, kako bi se prouzrokovao privredni kolaps, pa samim tim i pad životnog standarda. Padom životnog standarda, na scenu stupaju socijalne tenzije i protivrečnosti. Psihološko-propagandnim delovanjem stvara se ambijent da je političko, odnosno državno rukovodstvo, najodgovornije za tešku ekonomsku i socijalnu situaciju u zemlji, čime država tone u još dublju političku i bezbednosnu krizu. To subverzivno delovanje iz inostranstva putem plasiranja dezinformacija vrši se na više načina, a spisak modaliteta je beskonačan i uslovljen je maštom i kreativnošću. Kao najčešći modalitet javlja se korišćenje medija, mada je u današnje vreme internet postao izrazito obimno i široko komunikaciono polje sa neverovatnim mogućnostima, koja višestruko prevazilaze domete globalnih medijskih koncerna. Osim toga, postoje i mnogo suptilniji načini plasiranja dezinformacija, što svakako predstavlja jedan od domena rada specijalnih službi, čime se izazivaju veoma štetne, može se reći i razarajuće posledice.

U zemlji se usled nagomilanih političkih i ekonomskih tenzija organizuju štrajkovi, koji s vremenom prerastaju u dobro organizovane proteste. Ti protesti često dobijaju epitet nereda i nemira širih razmera, što svakako prouzrokuje intervenciju snaga bezbednosti. Tada se gotovo po automatizmu od strane opozicionih struktura proglašava prekomerna upotreba sile prema demonstrantima, čime se stvaraju pogodni uslovi za internacionalizaciju tih unutrašnjih konflikata. Najčešće se potencira ugroženost ljudskih prava i sloboda, što u početku implicira verbalne osude pojedinih stranih zvaničnika i međunarodnih organizacija, dok se u sledećoj fazi izglasavaju određene rezolucije kojima se osuđuje nasilje prema opozicionim krugovima. Ubrzo nakon toga, formiraju se savezi više država kojima se od dela međunarodne zajednice poverava mandat za navodno pronalaženje političkog rešenja za prevazilaženje krize, čime se zapravo njihova subverzivna i prikrivena aktivnost postepeno uvodi u legalne i legitimne okvire. Ti savezi u svom nazivu najčešće sadrže prefiks "prijatelji", a nakon toga i naziv države ili regiona koji je zahvaćen konfliktom.

Uporedo sa tim, zbog navodnog nepoštovanja ljudskih prava, uvode se i sankcije za tranzit i boravak značajnijih državnih funkcionera u državama koje stoje iza obojenih revolucija, čime se vrši snažan pritisak i dodatna internacionalizacija političke krize. To se najčešće realizuje putem tzv. crnih lista, koje se javno objavljuju u sredstvima masovnog informisanja.   

Kada je reč o legalizaciji subverzivnih aktivnosti od strane organizatora obojenih revolucija, važno je napomenuti da taj proces podrazumeva uvođenje ili pokušaj uvođenja onih grupa i pojedinaca, koji su do juče delovali iz različitih obaveštajnih centara, pre svega kroz formu "nezavisnih posmatrača". Ti verifikatori imaju unapred pripremljene izveštaje o narušavanju ljudskih prava i sloboda, gušenju demokratskih procesa i sveukupnom političkom stanju, čime je unapred određen rezultat njihove eventualne revizije. Pošto većina država koje je zahvatio talas obojenih revolucija nije dozvoljavala ovakav oblik spoljnog mešanja u unutrašnje poslove, to je predstavljalo povod da se one proglase kao nedemokratske i autoritarne. A ako se tome doda i nepisano pravilo da se protiv autoritarnih režima "tolerišu" gotovo svi oblici političke borbe, posebno oni nelegalni, iz prikrivenog načina delovanja prelazi se ka otvorenoj destabilizaciji prilika i dodatnom produbljivanju krize.

U takvom stanju zategnutih i složenih sveukupnih društvenih odnosa, stvara se ambijent za pojedine oblike političkog nasilja. Tako na primer, nije retka pojava da su u državama u kojima su izvršene ili pokušane obojene revolucije izvođene diverzije i sabotaže. Takođe, bilo je i slučajeva da su pokušavani ili izvršavani atentati, pa i politička samoubistva, što je doprinosilo utisku da se radi o stanju bezvlašća, ali i dvorskim prevratima, kadrovskim obračunima i lomovima unutar vladajućih političkih sistema.

U takvom izrazito kriznom ambijentu, uz javnu podršku iz inostranstva, opozicione snage insistiraju na raspisivanju vanrednih izbora na svim nivoima vlasti. U predizbornom periodu od strane opozicije vrši se snažna politička aktivnost u pravcu glasačkog animiranja što većeg broja građana, pri čemu se novac za političku kampanju obezbeđuje iz inostranstva. Izborni dan je ključan za realizaciju obojenih revolucija, jer ove revolucije se realizuju po tačno određenom scenariju i kada je u pitanju ovaj dan, improvizacije su bile minimalne. Ključna osobenost je u tome da pola sata po zatvaranju biračkih mesta opozicione snage proglašavaju pobedu, bez obzira na rezultate glasanja. Tada pozivaju građane da se okupe na centralnom gradskom trgu kako bi proslavili pobedu. Kada se narodne mase okupe, u slučaju da opozicione snage nisu ostvarile pobedu na izborima, njima se saopštava da je izborni proces bio neregularan, da je vlast jednom rečju pokrala izbore, te da objavljeni rezultati nisu verodostojni. Građani se pozivaju da ostanu na protestu do ispunjenja njihovih zahteva i za tu svrhu organizuje se postavljanje šatora, dopremanje hrane, vode, lekova, sredstava za higijenu i odeće, kao i drugih potrepština, a sve u cilju da se omoguće uslovi za što duže ostajanje narodnih masa. Kako bi se održala politička tenzija i psihološka napetost svakog pojedinca, opozicionari drže zapaljive govore, ali organizuju i zabavno-umetnički program, kako bi se što veći broj ljudi animirao da ostane na protestu. Sve ovo poprima oblik nenasilne borbe, gde se unapred osmišljenim i taktičkim nastupom pokušava pridobiti deo vladajućih struktura, posebno iz resora koji kontroliše aparat prinude i sile. Preko posredničkih veza ugovaraju se sastanci sa funkcionerima iz redova specijalnih službi, armije i policije, i obećavaju im se ne samo navodne amnestije za samopregoran rad, već i nova unapređenja. Na taj način, prave se pukotine unutar vladajućeg sistema, a uporedo sa tim organizuju se i protesti podrške opozicionim snagama u unutrašnjnosti zemlje. Cilj je da kriza dobije sveobuhvatni karakter, te da se delovanje organa bezbednosti disperzuje na područje čitave zemlje, čime se i umanjuje njihova efikasnost. Obustave rada, odnosno štrajkovi, takođe predstavljaju veoma efikasan modalitet u paralisanju vlasti. Svim obojenim revolucijama prethodili su masovni štrajkovi, koji su prerastali u nerede i nemire širih razmera. Međutim, veoma važno je naglasiti da su organizatori obojenih revolucija majstori tajminga, jer predviđene delatnosti i postupke aktiviraju u tačno određeno vreme. Na primer, ukoliko se odluči da se isprovocira reakcija policije da primeni silu prema demonstrantima, to se uvek čini sinhronizovano, odnosno istovremeno na više različitih lokacija. Upotreba sredstava prinude i angažovanje jedinica policije predstavlja jednu, uslovno rečeno birokratsku proceduru, gde je neophodno ispoštovati sled postupaka prilikom komandovanja. Zbog toga su demonstranti uvek brži i u prednosti, pri čemu kreatori obojenih revolucija igraju i na tu kartu kada dođe do sukoba sa organima bezbednosti.

Kako u fazi pripreme, tako i u fazi neposrednog izvršenja obojene revolucije, spoljni faktor koji stoji iza ovog političkog prevrata pojačaće pritisak time što će posredstvom različitih međunarodnih organizacija, nevladinog sektora i raznih "eksperata", prezentovati navodne analize i pravna tumačenja o neregularnosti izbornog procesa i time dodatno uneti nestabilnost u društvo koje je zahvaćeno političkom krizom. Na taj način, ti kratkotrajni legitimni oblici političke borbe, kao što su izborni i postizborni proces, različiti protesti, demonstracije, štrajkovi i tome slično, iščezavaju sa scene i ponovo se ulazi u domen nelegalnih oblika političke borbe. Ti nelegalni oblici poput atentata, političkih samoubistava, diverzija, sabotaža, pa čak i terorizma, prelivaju se u polje političkih prevrata. Kada do toga uopšte dolazi? Odgovor na ovo pitanje nije nimalo jednostavan, pri čemu se na primeru dosadašnjih obojenih revolucija izdiferenciralo nekoliko ključnih parametara od kojih ističemo:

• da je intenzitet političke netrpeljivosti odavno prevazišao oblike demokratske političke borbe, kao i da su i vladajuće i opozicione snage spremne na totalni sukob, bez straha od mogućih posledica;

• da opozicione strukture uživaju snažnu podršku iz inostranstva, odakle i dobijaju signal za svoje predstojavanje na novi kolosek nasilne političke borbe, prihvatajući različite oblike političkog nasilja kao jedini mogući instrument osvajanja vlasti;

• da je politička, socijalna i ekonomska kriza dostigla takav stepen u kojem se opredeljenje opozicionih struktura za radikalne metode, sa njihove strane doživljava kao jedina mogućnost prevazilaženja hroničnih problema.

Svakako da nabrojani faktori koji uslovljavaju nelegalne oblike političke borbe u pravcu izvršenja političkog prevrata nisu konačni, već predstavljaju samo istraživački okvir u kojem se kroz jedan multidisciplinaran pristup mogu razraditi neki novi uslovi, a koji su u svakom pojedinačnom slučaju determinisani oblicima društvenih uređenja, ideologijom, religijom, tradicijom i tome slično.

Zaključna razmatranja

Danas revoluciju i revolucionarna iskušenja niti je uputno kao nekad stvarati i izvoditi, niti po analogiji ponavljati, jer nekadašnje revolucije ma koliko velike i slavne danas su neponovljive. Istorija nije samo sled određenih, a još manje analognih događaja već smena socioloških pojava. Savremeni čovek je racionalan u politici, i on neće baš tako lako da se povede za nekim opštim principima. Stanje opšteg političkog duha u savremenom društvu, politička orijentisanost, ali ona vidljiva, izrazita, savremenih slojeva i klasa, njihova ideološka usmerenost na bazi njihovog klasnog položaja više nigde ne postoji kao ranije, niti je vidljiva kao ranije. U političkoj morfologiji savremenog društva susrećemo suprotnosti i sukobe, koji su sasvim drugačiji od polarizacija u ranom istorijskom društvu i uslova koji su doveli do revolucija u prošlom, pretprošlom i našem veku. Nekada su polarizacije, trvenja i sukobljavanja bili u tim formama ne samo neminovni, već i toliko očigledni da su se mogli mnogo lakše i pouzdanije predviđati. Da li bi Lenjin drugačije mogao, prema pričama odložiti pisanje knjige o revoluciji i pristupiti praktičnom izvođenju revolucije? Revolucije su nekad tako reći "lebdele" u vazduhu poput današnjih eko-zagađenja. Današnja situacija više nalikuje onoj pred kojom se svojevremeno našao Marks u susretu sa Pariskom komunom. Zna se da on nije verovao u izbijanje niti u uspeh te radničke revolucije, ali dok je trajala on joj se divio i tumačio je. Pa ipak niti bi valjalo da nam se dešava ono što se desilo Marksu, niti bi valjalo ponavljati još mnoga druga iskustva sa revolucijama.[15]

Nije retka pojava da se pojedine revolucije, bolje rečeno, pojedini modaliteti revolucionarnog delovanja prelivaju i po već razrađenim tehnikama primenjuju sa jednog na drugo konfliktno područje. U literaturi se najčešće nazivaju "eksport revolucijama"[16] i nisu nepoznanica u savremenim međunarodnim odnosima, iako je ovaj oblik uspostavljanja dominacije posebno dolazio do izražaja u periodu hladnog rata. Ta "metodika rada" ni danas nije iščezla sa međunarodne političke pozornice, šta više dobila je i otelotvorenje u obojenim revolucijama.  

U poslednje vreme, jedan broj istraživača i političkih analitičara pokušava da dovede u vezu obojene revolucije i arapsko proleće, odnosno talas revolucija i revolucionarnih događaja koji su zahvatili severne delove Afrike i dobar deo Bliskog istoka. U svakom slučaju to što se dogodilo i što se još uvek odigrava na severu Afrike i delu Bliskog istoka nije završen proces. Međutim, uprkos sličnostima, postoje i brojne razlike između obojenih revolucija i "arapskog proleća". Jedna od najkarakterističnijih je da su obojene revolucije uvek započinjale neposredno po okončanju izbornog procesa, na taj način što su opozicione snage unapred proglašavale pobedu bez obzira na krajnji ishod i izborni rezultat. Za razliku od toga "arapsko proleće" je nicalo iz socijalnih buntova i protesta, koji nisu bili na neposredan način motivisani izbornim procesima. Sledeća osobenost odnosi se na mesto, ulogu i značaj koji su društvene mreže kao savremeni vid komunikacije imale u prevratničkom procesu. Društvene mreže nisu imale značajniju ulogu u obojenim revolucijama, dok su u pojedinim državama koje je zahvatio talas arapskog proleća imale veoma važnu ulogu, ako ne i presudnu. Ovo se posebno odnosi na revolucionarne događaje u Tunisu i Egiptu, zbog čega se često nazivaju i "Fejsbuk revolucijama". Pored navedenog, važno je istaći da obojene revolucije nisu izazvale vojne intervencije, što nije slučaj sa arapskim prolećem. Primer vojne intervencije je nedavna agresija na Libiju, dok se prema Siriji sprovodi indirektna vojna intervencija od Zapada, pre svega sa teritorije Turske.

Revolucijama uvek prethode dugotrajne i temeljne pripreme, koje su oličene i u razigravanju određenih političkih i bezbednosnih scenarija. Kao slikovit primer, može se navesti konglomerat složenih političko-bezbednosnih događaja u NR Kini iz 1989. godine i demonstracija na centralnom pekinškom trgu Tjenanmen, koje su prerasle u nerede širih razmera, zbog kojih je intervenisala i kineska armija. Ti događaji su predstavljali svojevrstan test za tzv. žute revolucije, koje su bile predviđene za pojedine dalekoistočne države. Očigledno da taj koncept nije uspeo, zbog čega se prešlo na drugi kolosek subverzivnog delovanja prema ovim državama (pre svega prema NR Kini), koji se ogleda u izazivanju etnički motivisanih konflikata, a sve pod plaštom ugroženosti ljudskih prava. Po svemu sudeći, cilj je da ovi konflikti postepeno poprime drugačiji i znatno složeniji oblik ispoljavanja, odnosno da u narednoj fazi pređu na kolosek terorizma, potom gerile, pa dodatne internacionalizacije, sve do pregovaračkog procesa, a nakon toga zna se šta sledi.

Kada se posmatra sa današnje vremenske distance, nije teško zaključiti da obojene revolucije nisu imale samo za cilj uspostavljanje vojno-političke dominacije i pune kontrole nad prirodnim resursima na postsovjetskom prostoru, kao što se to najčešće u domaćoj i stranoj literaturi potencira. Danas je jasno da su u pitanju bili i sve izraženiji integrativni procesi postsovjetskog regiona. Administracija SAD te procese doživljava kao svojevrsnu resovjetizaciju regiona. Prema mišljenju Hilari Klinton, bivše državne sekretarke SAD, to se vrši konstituisanjem Evroazijske unije, koja formalno predstavlja carinski savez, a zapravo je u pitanju restauracija nekadašnjeg Sovjetskog Saveza. Zvanična Moskva je oštro demantovala te navode i naglasila da je u pitanju ekonomski savez, da je u svetu opšti trend geopolitičke transformacije, kao i da su tvrdnje američkih zvaničnika o resovjetizaciji najobičniji stereotipi. Takođe, zemlje BRIKS-a (Brazil, Rusija, Indija, Kina, Južna Afrika) i Azijsko-tihookeanski region predstavljaju novi centar svetske privrede. Ruska strana procenjuje da će već za desetak godina doći do nove preraspodele na makroekonomskom planu, što zasigurno razdražuje određene države. Pored navedenog, na upozorenje zvaničnog Vašingtona da će na sve načine pokušati da zaustavi dalje integrativne procese na postsovjetskom prostoru, Nikolaj Patrušev, sekretar Saveta za nacionalnu bezbednost Ruske Federacije, nedavno je izjavio da verovatnoća za realizovanje novih obojenih revolucija i dalje postoji, te da ti procesi predstavljaju direktnu opasnost po nacionalnu bezbednost Rusije. Takođe, kao realnu pretnju po rusku bezbednost naveo je i sve složenije političke događaje u Kirgiziji, Tadžikistanu i Ukrajini.[17]    

Društvene promene u bivšim sovjetskim republikama koje je svojevremeno zahvatio talas obojenih revolucija i koje su doprinele da se oslabe pozicije kreatora i inspiratora ovih složenih oblika političkog nasilja, nisu završen proces. Pojedine velike sile su ostale zarobljene u svojim ambicijama, kojih se svakako neće tako lako odreći. To će svakako dovesti do novih destabilizacija i konflikata, koji će po svemu sudeći sa političkog preći na nekih drugi, pre svega nasilni teren. Krhka demokratska društva na postsovjetskom prostoru gotovo nemoguće je održati političkim dijalogom i pregovorima, zbog čega je izvesno da će vladati oni koji budu imali veći silu i ekonomsku moć. Objektivno posmatrano, efekti koji su proistekli iz obojenih revolucija nisu ništa epohalno ni značajno doneli državama u kojima su se one odigrale. Za to postoje i konkretni ekonomski parametri, a o političkim "dometima" izlišno je i govoriti. Štaviše, Gruzija je doživela vojni debakl u petodnevnom ratu sa Ruskom Federacijom oko Abhazije i Južne Osetije. Da nije bilo političke intervencije od strane dela međunarodne zajednice, Gruziji je pretila opasnost i od ruske okupacije. Dobra okolnost je što se i svet menja, iz doskorašnje faze unipolarnog, sve više postaje multipolarni, zbog čega proces globalizacije regresira. Da li će sve ovo biti dovoljno da obojene revolucije u potpunosti isčeznu sa postsovjetske političke pozornice, ostalo je da se vidi. Ono što je izvesno, kategoričan odgovor u bilo kom pravcu svakako ne bi bio relevantan.      

Literatura

1.      Vlahović Branko, Moskva: Američki desant na Sovjetski Savez, Večernje Novosti-internet izdanje, 15.12.2012;

2.      Gapič Эrikovič Aleksandr i Lušnikov Aleksandrovič Dimitriй, Tehnologii cvetnыh revolюciй, RIOR, Moskva, 2010;

3.      Đorđević Mladen, Uzbekistan - ponovni obrt Islama Karimova, Nova srpska politička misao - internet izdanje rubrike Savremeni svet, Beograd, 05.11.2012;

4.      Đurković Miša, Rusija i otkrivanje meke moći, Nacionalni interes, Institut za političke studije, broj 1-3, Beograd, 2008, str. 36-38;

5.      Juraev Shairbek, Back on Track? Kyrgyz Authoritarianism After the Tulip Revolution, Ponars, Washington, 2010;

6.      Karatnycky Adrian, Ukraines Orange Revolution, Foreign Affairs, New York, March/April 2005;

7.      Marjanović Jovan, Teorija politike, Univerzitet u Beogradu, Beograd, 1996;

8. Mićović Vojislav, Specijalni rat i novi svetski poredak, Dečje novine, Gornji Milanovac, 1994;

9. Petrović Dragan, Geopolitika postsovjetskog prostora, Prometej, Novi Sad, 2008;  

10. Simeunović Dragan, Državni udar ili revolucija, Simtrade, Beograd, 1991, str. 47-52;

11. http://www.borisvarga.com/index.php?option=com_content&task=view&id=97&Itemid=2;

12. www.guam-organization.org;

13. www.odkb.gov.ru.