Politička zloupotreba „F odeljenja“

Užasna destrukcija i napadi protiv Rusije počeli su u osvit propadanja današnjih Rimskog carstva i Kartagine. Ali u posthladnoratovskoj eri globalističke kontrolisane i cenzurisane informacije, odavno se zna da klasična sredstva hladnog rata nisu više upotrebljiva na stari način. Današnja najnovija psiho-tehnika svih neprijatelja Rusije (koji se kreću od ličnih nerazjašnjenih mržnji do političkih antiruskih i antievroazijskih platformi) jeste zloupotreba patološkog „lumpenproleterijata“ i „kojekude marginalaca“.

Nekada su zapadne ambasade, šireći demokratiju u komunističkim i bivšim komunističkum zemljama išle po školama i fakultetima birajući najsposobnije i najinteligentnije ljude za, recimo, Fulbrajtovu stipendiju. I danas to isto rade. Ali, mi koji, nažalost, po prirodi svog zanata znamo kako izgledaju testiranja inteligencije i ličnosti, i kakve su tu sve zloupotrebe moguće na ovom, inače, bez sumnje naučnom , polju, možemo da anticipiramo šta se sve, potencijalno, dešava. Anticipacija događaja je prvi stepen, a drugi stepenik je svedočenje o nečemu što se već zna.

A šta se tu u stvari dešava i šta se već zna? Idu izaslanici tih ambasada i dalje po školama i fakultetima (po obdaništima još ne) postkomunističkih, tranzicionih zemalja i nude i dalje oni svoje stipendije „najboljim đacima“. Ali, umesto da trijažiraju, kao nekada, zaista najbolje i najuspešnije likove, ili buduće genijalne naučnike koji će, kao Tesla, zadužiti čovečanstvo, oni, ovoga puta, zloupotrebljavajući našu struku kliničkih psihologa, kognitivnih psihologa i psihijatara, prave odabir u potpuno„obrnutom“ smeru. Naime, umesto da biraju najbolje, u svoj stručni odabir sada (delimično to kamuflirajući) traže najlošije „subjekte“ na testovima. Ali, testovi su raznorazni. Testovi sposobnosti su jedno, a klinički testovi ličnosti su drugo. I jedni i drugi su ovde veoma važni, jer spoj niže inteligencije sa klinički lošim profilom, daje ovim „udruženim političkim službama“ i neformalnim centrima moći, idealan profil iz snova. Njihovih snova, naravno.

Koji je to, zapravo, idealan profil?

Svi neostvareni marginalci ovde su pravi „izabranici“ i miljenici : asocijalni ljudi, autistični, frustrirani, perverzni – ne u političkom, nego u kliničkom značenju ove reči (egzibicionisti, infantilni regresivni narcisi, ninfomani, sadomazohisti, pedofili, zoofili, nekrofili), i, naravno, do nedavno i homoseksualci. Ovi poslednji danas su uglavnom izbrisani iz kategorije perverzija (iako u klasičnim udžbenicima psihijatrije, a i u nekim današnjim, i dalje tu ostaju). Lično protiv njihovog amnestiranja iz patologije, kao ni protiv njih nemam ništa, osim kada su u pitanju „kombinovana stanja“, kao na primer homoseksualizam povezan sa pedofilijom, nekrofilijom ili nekim od ovih drugih najtežih oblika rano fiksirane i nezrele seksualnosti, združene sa destruktivnim nagonima, odnosno sa vrhunskim nagonom smrti.

Traže one koji „volju i kolju“

Da bi neko ko se ovim ne bavi shvatio šta je to „laka patologija“, uvek je dobro da prvo shvati šta bi mogla da bude „teška“. Poređenje, po prirodi i logici stvari, olakšava ljudsko rasuđivanje i pomaže nam da se orijentišemo.

Primer koji često navodim mojim studentima, kada govorim o veoma teškoj i kombinovanoj dijagnozi, proučen je dobro i od strane kolega (iz raznih zemalja), a i od strane brojnih kriminologa.

U literaturi je poznat slučaj čuvenog psihijatrijskog oštećenja engleskog muškarca koji je u svojoj životnoj „karijeri“ uspeo da udavi nekoliko desetina devojaka. Njegova relativno visoka inteligencija sprečila je da ove potpuno premeditirane zločine policija dugo vremena ne otkrije, sve dok u elitnom delu Londona nisu pronađeni plivajući ostaci ljudskog tela u kanalizaciji. Ali, jednom uhvaćen, sredovečni čovek branio se ćutanjem, sve dok iskusni psiholog nije pribegao metodi „spuštanja u regresiju“, obraćajući mu se, u veoma složenom scenariju, kao malom, nestrukturiranom, detetu. Naime, i najokorelije psihopate i zločinci, nekada su u detinjstvu imali neke, makar i oskudne emocije, pre nego što su one potpuno potisnute ili povezane sa nagonom smrti u lošoj genetici, i, naravno, u tragično ispuštenom vaspitanju. Iskusan psiholog i psihijatar koji uspeju da veoma složenom i teškom metodom spuštanja u regresiju siđu u dubinu psihe do tih emocija i da iz ovakvih skamenjenih bića izvuku barem neku od njih, pravi su umetnici.

I šta se tada otkrilo? Otkrilo se to da je ovaj četrdesetogodišnji serijski ubica u svom ranom detinjstvu čvrsto povezao ljubav sa smrću, neprestano gledajući oko sebe brutalne smrti onih koje je voleo. Probudivši teškom mukom ostatak preživelih emocija u ovom ubici, iskusni terapeut je prisustvovao sceni iskrenog (ne simuliranog) plača u kome je ubica priznao da je redom davio samo one devojke koje je jako voleo, ali nije mogao da ih voli dugo. Posle bi ih, kako je priznao, jedno vreme čuvao u velikim kesama za đubre, a zatim bi ih kasapio i bacao u kanalizaciju. Na insistiranje terapeuta da pođu zajedno njegovoj kući, u trenutku u kome je transfer između njih već bio uspostavljen (transfer je pojam koji označava da je terapeut uspeo da napravi kakav takav emotivni most sa pacijentom, bez čega nema početka lečenja, niti uvida), ubica na ovo pristaje. I šta se zatim otkriva? Ulaskom u kuću bolesnika, psihijatar zapanjen otkriva gomilu probodenih lutaka sa kojima se u svojoj patološkoj regresiji sredovečni kasapin igrao i od kojih je svaka predstavljala jednu ubijenu devojku.

Eto, kako izgleda drastičan slučaj patološke regresije u kojoj je ljubav u najranijem detinjstvu bolesno i nerazmrsivo povezana sa smrću, a u čoveku nema nikakve stvaralačke snage da ovo bilo kako „obradi“, a kamoli da od toga napravi umetničko delo, ili da sve to preslika na neko slikarsko platno. Za razliku od ovog monstruma, umetnik je neko ko u mislima može da „ubije mnogo ljudi“, ali njegova savršena sublimacija drži ga uvek vrlo daleko od pada u zverstvo ili nehumanost.

Izvučen iz „duševnjaka“ i upotrebljen kao „klineks“

Vratimo se u današnju političku zloupotrebu teških duševnih bolesnika.

Budući da već odavno pišem o zloupotrebi psiholoških i psihijatrijskih dijagnoza, ali ovoga puta (tj. ovoga vremena) ne od strane komunističkih režima, već od strane globalističkih neformalnih centara moći (videti tekst: „Neformalni centri moći i psihološka zloupotreba“, ili „Da li je sutrašnjica Eden pun nakaza? u: Ko to priča o Evropi?“), i ovde ću nešto skraćeno ponoviti o tom stravičnom zlu , ponovo podgrejanom u naše cinično doba. Budući da svaka vlast u osnovi jeste prvo neformalna i psihološka (a tek potom administrativna, ili politička, formalna),svaka njena moguća zloupotreba, takođe polazi od ovog jedinog temelja.

Naravno, ljudsko biće ima prava na svoj „psihopatološki profil“, koji kod stvaralaca čak ni ne predstavlja neki veliki problem, jer oni jakim darom i dobrom sublimacijom skoro uvek uspevaju da ponište negativno i razaralačko u svojoj duši (o tome često govorim u emisiji „Svetski stvaraoci na srpskom kauču“). Ali, svako biće ima jednako i pravo da se zaštiti od zloupotrebe svog psihopatološkog profila, ili prosto od zloupotrebe svog profila, kakav god da je on, te da ne postane pacov u lavirintu raznoraznih, mračnih službi i organizacija.

Da se razumemo. Ne bi ni te „službe“ mogle da zloupotrebljavaju bilo šta da nemaju pomoć određenih kolega koji sebe i svoje humano znanje prodaju za gomilu srebrnjaka, u bilo kojoj zemlji sveta. Raznorazni politički i drugi mračni „servisi i službe“ obično su sastavljeni od neznalica, ili od kultivisanih šarlatana (mada , često, veoma motivisanih). Zato oni bez stručne podrške potkupljivih kolega u svojim zemljama, ništa ne bi ni mogli da urade.

Šta je drugo skandal „Pusi rajot“ nego zloupotreba psihijatrijskih slučajeva koji su „pristali“ (svesno ili nesvesno, zavisno od jačine snage i uvida osoba) da budu zloupotrebljeni u političke svrhe u klasičnoj političkoj i medijskoj igri protiv ruskog predsednika, protiv njegove podrške Siriji, protiv evroazijske zajednice, ili, prosto, protiv sveta koji je teško razoriti u bezlične neoliberalne konzumente (iskreno verujući ljudi i humanisti svih boja). Madlenkini i Šoroševi „Otporaši“ nisu uspeli da se posade na teritoriju Ruske Federacije i to je bio veliki narcisoidni udarac za one koji su naredili da ovo bude uspešan zadatak. Zatim, novi narcisoidni udarac: nisu uspeli ni da spreče Vladimira V. Putina da ponovo postane predsednik Rusije. Sada je trebalo smisliti neki novi scenario. „Otporaši“ su čak bili „intelektualci“ u odnosu na današnje najmljene pevačice nudistkinje (koje i dalje koriste simbol „oranžista“, „Otpora“, „Pore“, „Kmare“ ili „Kanvasa“). Ali, sada se, u psihološkom ratu sa razuma, prešlo na najniže stepenike, odnosno na sam, ogoljeni fiziološki nagon: ove poludrogirane devojke samo su daleko zakasnela i deset puta manje uspešna verzija nekadašnje „dece cveća“. Dok su ta deca cveća još i imala nekog šarma, promovišući , doduše trivijalno, „ljubav protiv rata“, ovde je na delu puki ogoljeni nagon smrti : udarci na Patrijarha i lomljenje pravoslavnih krstova. Kao da su globalni režiseri već i sami izgubili nerve, pa sada sebi nervozno kažu : hajde pusti te lude, valjda će brže da obave posao... Današnja strategija je samo buka, primarna fiziologija i nagli šok. Nema tu više mesta ni za kakvu sublimaciju, niti za bilo kakvu priču.

Za uzvrat ovog obavljenog posla, umetnice-nudistkinje dobile su brzo američka, britanska i kanadska državljanstva i boravke (koje, inače, nije nimalo lako dobiti, čak ni kada ih traže istaknuti naučnici, azilanti), a život im je zaslađen „natren“ pilulama i pričom da su postale velike „revolucionarke protiv diktatora Putina“.

Naravno, u istoriji su postojali veliki revolucionari. Ali, oni su najčešće bili vrhunski inteligentni i obrazovani ljudi, savršeno jake volje i jakog sklopa ličnosti. Neću ovde vrednovati njihove akcije, jer to nije cilj moga teksta. Neki od njih su bili prave ubice, a neki pravi idealisti. Ali, to, u svakom slučaju, nisu bili patološki marginalci, niti patološki lumpenproleteri, već snažne i harizmatske ličnosti iza kojih se svrstavao dobar deo čovečanstva.

U današnjem psihološkom ratu protiv Rusije, reč je upravo o suprotnom. Nova metoda drevnog psihološkog ratovanja (36 kineskih strategija), danas zloupotrebljava isključivo ljude flekavih biografija i istinskih patoloških poremećaja, i to one koji nemaju nikakvu snagu ni najniže „intelektualne obrade“. Kliničkom oku, ovi poslednji su jako lako prepoznatljivi.

Politička armija sa „F“ odeljenja

Za razliku od „psihopatološke elite“, namerno izabranih uprljanih EU službenika, funkcionera i skakavaca koji su negativno selekcionisani zato da bi povlačili beskrupulozne poteze koje niko drugi neće da povuče („Neformalni centri moći i psihološke zloupotrebe“), postoji i psihopatološki lumpen-proleterijat. Među pripadnicima prve kaste, opisala sam mnoge , danas javno poznate, prljave biografije svetskih službenika decenijama u nazad. Na volšebni način , primeren ovoj kasti, bivši saučesnik u terorizmu grupe Grapo, postao je generalni sekretar Nato-a, bivši i sadašnji travestit, bio je gradonačelnik Pariza, bivši i sadašnji latentni pedofil, bio je francuski ministar kulture, bivše ubice bile su predsednički par, i slično. Budući da sam ove kreature u datom tekstu već imenovala i iznela sve ono što se o njima javno i tajno znalo, sada mi to neće biti cilj. Treba reći samo toliko da je Evropa, naravno, imala (i još uvek ima) mnogo kvalitetnije ljudske, humane materijale. General De Gol je, recimo, birao baš takve najbolje ljude za važne misije. Za ministra kulture, on je bio postavio Andre Malroa, a ovaj je opet za svog savetnika bio postavio čuvenog filosofa Rejmona Arona. Odavno, tj. od toga davnog vremena, više nema nijednog umnog bića na nekom značajnijem položaju u Evropi (niti u Americi). Ali, ne samo da nema umnih bića, nego više nema ni razumnih, odnosno normalnih, psihički zdravih bića. Upravo u tome i jeste strategija namerne i sistematske selekcije mediokriteta, sa novom farmakološkom formulom koja se danas posebno dobro prodaje: mediokritet obogaćen sastojkom jače patološke sklonosti i zavisnosti. Čovek se drži za reč, a u ovom nehumnom svetu političke zloupotrebe, bolesnici se ucenom drže za bolest. Jer, ko će bolje da posluša kad god to zatreba, nego ucenjeni čovek, čuveni „čovek od slame“?

Zato iza vidljive EU namirisane i ispeglane kravate, postoji izgužvana i smrdljiva košulja koja je sakupila sav znoj neuspelih ucenjivanja političara „nevaljalih zemalja“. Ta sakrivena i prljava strana lobista ne može da postavlja za činovnike i funkcionere svoje upregnute sluge, ali može da ih čuva za specijalne misije, u nekoj vrsti društvene kanalizacije. U istoj onoj kanalizaciji u koju serijske ubice bacaju delove svojih žrtvi.

Oduvek je ova kategorija duševnih nakaza vršila egzekucije, naručene od jednih, ili od drugih za potrebe trećih, ili četvrtih. Retko je koji od tih egzekutora osvanuo od majke rođen briljantne inteligencije ili nekakvih, ne daj bože, ideoloških ubeđenja, kao što je to slučaj bio sa teroristom i ideološkim borcem Ramirezom Iljičem Karlosom. Najčešće se ovde regrutovao patološki šljam bez ikakvog uverenja, i bez ikakvih znanja. Ali, lakomost na novac bila je i ostala uvek tražena iskonska osobina (neka vrsta analnog karaktera) kod svih tih kandidata. Od krvave istorije, preko ustaških koljača, do raznih egzekutora u srpskom rasejanju, ili do današnjih ubica u ime globalističke imperije i Nato snaga (psi rata), patološki profili ovih plaćenika uvek su isti, ili slični. Oni nama nisu enigme, niti misterije. Zveri koje su pukovnika Gadafija vukle po prašini, slične su patološke građe kao i one koje bi pucale sa prigušivačem u političkog neprijatelja sa jednog metra rastojanja.

Ali, osim užasnih nakaza koje svaki rat ili „hladni“ politički konflikt, javno ili tajno oslobode sa robije ili izvuku iz pritaje, tu je i „soft“ varijanta poremećenih statista za “demokratske“ borbe savremenih demokratija. Razlika između onog ko lomi ljudsko telo i onog ko lomi pravoslavni krst, naravno postoji, ali mi, u načelu ne znamo da li bolesnik broj dva može da evoluira (u stvari da involuira) u bolesnika broj jedan. Za razliku od toga, pouzdano znamo da onaj ko je u detinjstvu vešao mačke, a nije na vreme usmeren, odnosno kanalisan gde treba, nije daleko od toga da u zrelom dobu veša ljude.

Uzgred budi rečeno, sudbina je htela da baš taj pravoslavni krst koje su „Pusice“ divljački lomile bude onaj koji je na jednom brdu u Ukrajini podignut u znak „sećanja na žrtve staljinizma“. Tako su se „Pusice“ same (kao i svi ludaci) našle u začaranom krugu: optuživale su ruske i ukrajinske vlasti za „staljinizam“, a same su uništile krst koji je podignut u spomen staljinističkim žrtvama ! Njihovo psihološko nesvesno biće očigledno nije radilo za njih i rastalo se zauvek sa svesnim delom ličnosti (što je, po K.G. Jungu i jedna od najboljih definicija bolesti).

Dakle, u tom „soft“ izdanju današnjeg psihološkog rata , gladijatorsko mesto su dobile pankerke „Pusi rajot“. Na žalost, tu su i mnogi bivši Otporaši koji su kasnije prešli u visoke finansijske klase obogativši se svojim „subverzivnim demokratskim radom“ za interes Velikog Levijatana, kao i raznoraznim demokratskim staževima i edukacijama. Tu su i svi seksulani „manjinci“ koji se, negde po svetu, iznebuha i mraka (svog ličnog mraka) dižu u nekakva politička delovanja i pobune, a bez ikakve prethodne političke (često ni bilo kakve druge) kulture, ili, ispravnije bi bilo reći, školske spreme.

Danas se postavlja pitanje kako je moguće braniti zabludele devojke, čije besmislene „performanse“ uspešno manipulišu antiruske službe. Može li normalna osoba u osmom mesecu trudnoće da uđe u crkvu (bilo koju crkvu, pravoslavnu, katoličku, protestantsku, u džamiju, ili u sinagogu) i da u njoj učestvuje u grupnoj kopulaciji? Ovakav čin ne može da bude simbol nikakve borbe, već je on samo jasan znak poremećenog uma, poremećene volje i psihotičnog samoponiženja. Može da bude, eventualno, simbol borbe sa demonom u samome sebi. Teško je, takođe, poverovati u to da će jedna dojka ofarbana u zeleno, a druga u crveno, nešto bitno doprineti u borbi za demokratiju, kako razni, dobro plaćeni strani „ambasadorčići“ u Rusiji, ugojeni od kavijara i naduvani od šampanjca, prigodno veruju.

Zato je jedan šaljivi, očigledno još uvek duhom zdrav Italijan, s pravom, na svoj fejsbuk stavio veoma rečitu sliku iz nekog ranijeg konteksta . Na slici se nalazi konzerva kaki boje na kojoj velikim slovima piše: UMETNIČKO GOVANCE, a u podtekstu preuzimalac slike potpisao je: „budući da su „Pusi rajot“ umetnice, ja sam za trajno, konzervisano očuvanje njihovog stvaralačkog performansa“...

Ali, ne zaboravimo ni komercijalni aspekt zloupotrebe ovih egzibicionistkinja sa jakom psihopatskom crtom ( ni posle udarca ruskog Patrijarha nisu osetile ni malo krivice, jer psihopata po definiciji ne može da oseti krivicu). O toj kapitalističkoj računici i o tome kako politički profitarijat koristi patološki lumpenproleterijat, već sam dosta pisalau tekstu „Homofili u lancima tržišta“, pa zato o zloupotrebi marginalaca i nesrećnika neću ponovo govoriti. Ipak, treba pomenuti to da današnji „advokati“ nagih umetnica iz grupe „Pusi rajot“, već trljaju ruke. Jedan od njih, veselkasto je izjavio kako će poslovi tek „sada da krenu“. Biće tu prodaje majica sa likovima ovih pevačica, biće gaća i grudnjaka na prodaju, biće možda i heroina pod njihovim imenom i sl... Mašala!

Koma enciklopedijskog neznanja

U nekakvim Epileptoidnim novinama koje niču na internetu iz mraka bolesne podsvesti, i koje vodi izvesni izbezumljeni od mržnje novinar, poznat po ad hominem napadima na ljude koje ne poznaje, javljaju se povremeno poučni biseri gluposti i neznanja. Ovog novinara koji se, kao Sorošev i Madlenkin sredovečni aktivista, obično javno ruga izgledu raznih, od njega mnogo umnijih ljudi (dovoljno je videti fotografiju istog pa stvar postaje jasna), niko za taj „govor mržnje“ u srpskoj demokratiji, ne kažnjava. Naprotiv, on misli da je zaštićen od strane Velikog Levijatana i ostaje „fin“ (ni luk jeo, ni luk mirisao, iako ga i u imenu, nekako sudbinski prati baš ova biljka).

Nedavno su se njegove internet E(pileptoidne) novine, po pornografskoj solidarnosti svih zemalja, bacile u odbranu marginalki „Pusi rajot“. Ovaj slučaj navodim kao udžbenički primer enciklopedijskog neznanja i psihološkog diletantizma. Naravno, ne može se od provalnika tražiti da osuđuje provalnike, jer on nema moralne preduslove za isto, ali treba pokazati koji sve oblici moderne „soft“ varijante zločinačke upotrebe psihijatrijsko-psiholoških anamneza i psihološkog rata, još uvek, postoje.

Ipak, niko od ovih psiholoških ratnika nije uspeo.

Nisu uspeli nacistički propagatori. Nisu uspeli „saveznički bombarderi“. Nisu uspeli „milordni anđeli“. Nisu uspeli pritisci. Nisu uspeli „Otporaši“. Neće uspeti ni „Pusi rajotkinje“, niti bilo koji stvor izvučen pod neurolepticima sa psihijatrije ili „F“ odeljenja da bi bio politički upotrebljen i potom zgužvan kao slinava maramica. Slobodan svet se brani znanjem i potsmehom.

A oni pacijenti, ili, prosto, ljudi sa problemima, koji su u sebi sačuvali snagu humanosti , u kojima nagon smrti nije pobedio nego se u njima život viteški bori za izlazak iz lavirinta, odupreće se političkoj zloupotrebi. Oni će javno-tajnim službama i upornim podmuklim lobistima danas odgovoriti, onako kako je Eskirolov inteligentni pacijent odgovorio njemu: „U pravu su doktore...., ali neće me ubediti“...