Poljsku pripremaju za rat sa Nemačkom i Rusijom

Velike nacije, naročito one koje sebe smatraju takvim, ne mogu bez velike misije. Verovatno zato Poljska i kani da spasava Evropu od rusko-nemačke alijanse. Onako, za svaki slučaj. Valjda zato što nema sopstvenih problema.

Otprilike na takav zaključak navodi osnivač i direktor privatne analitičke kompanije „Stratfor“ DŽordž Fridman u svom nedavnom članku „Nemačka posle EU i ruski scenario“.  Razmišljajući o razlozima za bujnu radost, koja je obuzela poljsko rukovodstvo zbog razmeštanja protivraketnog sistema „Patriot“ na šezdesetak kilometara od granice sa Kalinjingradskom oblasti Rusije, DŽ.Fridman pristupačno pojašnjava: „Evropa preživljava egzistencijalnu krizu“. Drugim rečima, krizu smisla postojanja. Zato što bogati članovi Evropske unije nisu baš srećni zbog neophodnosti da svojim parama pomažu one manje bogate, koji su naduvali puknute balone ničim neobezbeđenih kredita. A pri tom takve zemlje, kao što je Nemačka, nemaju mogućnost čak ni da iskontrolišu kako se, i za šta, troše njene pare. Evropska unija puca po šavovima. I čak ako ona i iznese živu glavu, na jedinstvenu Evropu će se kao moćnu supersilu, najverovatnije, morati zaboraviti.

U tom kontekstu, po mišljenju Fridmana, sve je primetnije da je ekonomska moć Nemačke  nju i učinila glavnim centrom teže u Evropi. Mišljenje Berlina postalo je determinišuće prilikom rešavanja pitanja o tome, šta Evropska unija da čini, a šta ne. Međutim, upravo  će to „vremenom pretvoriti Nemačku u centralni problem Evrope“, jer, eto, „ako se Evropa rasparča na delove, Nemačka će biti jedina zemlja, sposobna da stvara alternativne koalicije, snažne i monolitne...I koga će ona početi tražiti?“

Po rečima Fridmana, obično Nemačka u pravljenju koalicija susednu sa njom Francusku smatra prirodnim partnerom. Tako je bilo i u slučaju sa Evropskom unijom. Ali ako se EU raspadne, Berlin će početi sebi tražiti povoljniju ekonomsku alijansu, a „istorijska alternativa Francuskoj za Nemce uvek je bila - Rusija“.

Da, Rusija i Nemačka sasvim mogu uzajamno dopunjavati jedna drugu: prva ima na pretek mladih radnih ruku i prirodnih resursa, ali pati zbog pomanjkanja savremenih tehnologija, dok je druga bogata tehnologijama, ali joj manjkaju prirodni resursi i radna snaga, zbog nezadrživo starećeg stanovništva. Zato bi, kaže direktor „Stratfora“, „nemačko-ruska koalicija bila najlogičniji izlaz za obe države, u slučaju propadanja Evropske unije“.

I tada će se mnoge države, nastavlja američki ekspert, osetiti nelagodno. Kao prvo, to je Poljska, koja će se naći stisnuta između Nemačke i Rusije. Drugo, to su SAD, za koje će „ono što se dogodilo postati najveći izazov u istoriji njene evropske politike. Makar samo zato, što će savez između dve države, sa najširim krugom zajedničkih interesa, biti kudikamo efikasniji od konglomerata različitih dvadeset sedam država. I prelazak na vojno-političku saradnju između Rusije i Nemačke značajno je lakše zamisliti od isto takve saradnje između evropskih zemalja, koje nikako da prevladaju mnoštvo protivurečnosti u vojno-političkoj sferi“.

Eventualni rusko-nemački vojno-politički savez, smatra šef „Stratfora“, ponajpre će se graditi oko toga, što obe zemlje osećaju pritisak od strane SAD. Zato će  oni jedni druge doživljavati kao partnera u suprostavljanju tom pritisku.

Polazeći od toga, direktor „Stratfora“ nije sklon da smatra instaliranje američkog sistema PRO i PVO u blizini ruske granice kao ustupak Vašingtona molbama Varšave, koja se plaši „upada sa istoka“. On se ne slaže da je to tek gest, koji ima za cilj da umiri Centralno-Istočnu Evropu, da pokaže kako je Bela kuća, eto, i dalje zainteresovana za nju. Ne slaže se on ni sa mišljenjem o tome, da te rakete ne nose nikakvu opasnost po Rusiju. Američki eksperet sasvim rezonski podseća: u svojoj istoriji Rusija se ne jednom suočavala s time, da su se hipotetičke opasnosti pretvarale za nju u sasvim realne, i zato Moskva slične „gestove“ doživljava sasvim ozbiljno.

I zaista. Dok nemačko-ruska alijansa postoji tek u uobrazilji, SAD i Poljska izgrađuju vojno-političku osovinu i spretno, i energično. DŽ.Fridman podseća, da poljski piloti lete na najsavremenijim u svetu američkim F-16. Poljski general komanduje sektorom u Avganistanu, što teško da je promaklo pažnji Moskve. A sada još i baterija „Patriot“...

„Stratfor“ je solidna kompanija. Vikpedija istu naziva ne samo analitičkom, već obaveštajno-analitičkim centrom. Pa ipak su razmišljanja direktora „Stratfora“ o mogućem raspadu EU i rusko-nemačkom vojno-političkom savezu za sada samo iz oblasti fantazija. Sumnjivo. A što se tiče njegovih ocena o nameri Vašingtona i Varšave – u njih ne treba sumnjati. Zar se akcenti mogu staviti drugačije.

Planirnje razmeštanja na poljskoj teritoriji američkih sistema – bilo da se radi o „Patriotu“ ili zaštiti SAD od, smešno je reći, iranskih raketa – Varšava i Vašington počeli su davno. Kada su takvi planovi nastali, Evropska unija bila je daleko od „egzistencijalne krize“ i govoriti o opasnosti po njene članice od strane Nemačke nikom nije ni padalo na um. Čak ni tim Poljacima. Ovde se radi, ponajpre, o nečem drugom.

Poljskoj sa svojom imperijom nije išlo, ali su ambicije ostale. Aktuelnom poljskom «plemstvu» još uvek se priviđaju odeljci Reči Pospolite, na koje se ono samo navuklo, pokušavajući da igra na protivurečnostima među evropskim državama. Nije izvukla Poljska pouke ni iz istorije XX veka. Na jedvite jade podigavši zemlju iz ruina Prvog svetskog, Poljaci su odmah, našavši podršku u Parizu, a potom i Londonu, započeli igru protiv Nemačke i SSSR istovremeno. I preterali u toj igri. Finale je poznato. I šta sad? Zar ponovo za staro?

U ovom trenutku specifika „strateškog“ mišljenja poljske vrhuške u harmoniji je sa američkim strahovima da će „izgubiti Evropu“, pa i više od toga – da će se naći pred licem formiranja evroazijskog zajedničkog tržišta i zajedničkog prostora za saradnju i kolektivnu bezbednost.

Ameriku, uopšte uzev, možemo i shvatiti. Ona je ionako težila da postane jedini u svetu „hegemon“, a sada pak zaista može ostati usamljena. Istina, u drugačijem kvalitetu. U novembru prošle godine u članku „Od nade do drskosti“ Zbignjev Bžežinski je izneo pretpostavku da će „u bliskoj budućnosti Vašington imati manje perspektiva za poboljšanje strateški važnih odnosa sa svojim bliskim političkim, ekonomskim i vojnim partnerom – Evropom“. A bez Evrope SAD nema ni snage za uspešno okončanje konflikata, koje je sama isprovocirala.

Evropljani sve manje žele da krvlju svojih građana plaćaju naftu, koju SAD crpi iz Iraka. Ili da juri za „Al-Kaidom“, mitu koji su stvorili ti isti Amerikanci. Zato Všaington i teži da nanovo podigne srušenu uz njegovu pomoć „gvozdenu zavesu“ između Rusije i Evrope, kako bi naviknuo Evropljane na ulogu satelita SAD pod paravanom „strateškog partnerstva“. I ovde se planovi Vašingtona podudaraju sa ambicijama i izmišljenim strahovima Poljaka.

Motive Varšave teže je razumeti. Poljska je hrlila u EU i NATO, a kada se obrela u tim savezima, odmah je počela praviti intrige protiv Zapadnoevropljana, prikačivši se na kolosek američke politike. Varšava je činila sve što je moguće kako bi omela zaključivanje Lisabonskog sporazuma. Čim god je mogla ometala je uspostavljanje saradnje između EU i Rusije, sve do blokiranja dijaloga o novom sporazumu između njih u 2006. godini. Poljaci su isto tako aktivno uvlačili Ukrajinu u NATO i pomagali stvaranje GUAM, (Gruzija, Ukrajina, Azerbajdžan, Moldavija) Organizacije za demokratiju i ekonomski razvoj i pokretali druge inicijative na „crnomorsko-baltičkoj dugi“, koje su imale za cilj da se Rusija odvoji od Evrope. Ukrajinski predsednici čak su počeli odlaziti u poljsku prestonicu, kao drevni ruski knezovi u rezidenciju Zlatne Horde.

Da, mnogi su Poljaci oduševljeni idejom Četvrte Reči Pospolite. Čak toliko, da veruju tom istom DŽ.Fridmanu, koji u svojoj knjizi „Narednih 100 godina: prognoze za XXI vek (2007. godine) predskazuje da će Poljska nanovo izgraditi «imperiju XVII veka“, da će sebi pripojiti Belorusiju i Ukrajinu, da će steći uticaj u „zapadnoj Rusiji“. Prirodno, uz pomoć SAD. I zato, direktor „Stratfora“ objavljuje: „Amerika...ne može računati na Nemačku, čija je ekonomika previše povezana sa ruskom... Poljska je ta koja je potrebna Americi, a ne obrnuto“.

Ako to nije podstrekavanje Poljske na ekspanziju na Istok, šta je onda?

Lično mišljenje građanina SAD i Izraela DŽordža Fridmana? Ili ne samo njegovo?

Kako to korespondira sa «resetovanjem» rusko-američkih odnosa, koje je najavio Vašington?

Upravo je trenutak da se postavi to pitanje uoči predstojeće posete Dmitrija Medvedeva SAD od 22-24. juna.

Uostalom, Rusija i SAD će to rešiti međusobno bez grubosti (ipak su oni velike nuklearne države). A Poljska... Velike misije, pa još u tuđem interesu, mogu zahtevati i velike žrtve. Ko zna? Samo da Varšava opet ne zaigra...

Izvor: Fond strateške kulture – Moskva

Prevod: Rajko DOSKOVIĆ