Prigožinova pobuna učinila je Putinov režim jačim

Zaključak većine zapadnih analiza skorašnjih događaja u Rusiji bio je da je Vladimir Putin pokazao svoju slabost time što je dozvolio Jevgeniju Prigožinu i drugim komandantima Vagnerovih grupa da mirno odu u Belorusiju, a borcima da se pridruže ruskoj vojsci ili odu svojim kućama. Naravno, da je Putin silom ugušio pobunu i pogubio njene vođe, komentatori bi to iskoristili kao dokaz njegove brutalnosti i nemilosrdnosti, a možda i urođenog divljaštva i nasilja ruske nacionalne tradicije.

Ovi zaključci su obojeni razumljivom odbojnošću prema ruskom lideru i ne predstavljaju trezvenu i objektivnu analizu. U stvari, iako je Putin očigledno bio odgovoran za stvaranje pretpostavki ovog nereda, trebalo bi da se upitamo da li je on uspešno rešio krizu. U svom obraćanju naciji u subotu 24. juna ujutro, on je pokazao odlučnost. Putin je jasno stavio do znanja da nema nameru da popusti i ispuni Prigožinove zahteve i da će, ako on i drugi lideri Vagnera nastave svoju pobunu, oni biti optuženi za izdaju ( implicitno je to značilo da će biti verovatno pogubljeni).

U takvim okolnostima, Putin ne bi mogao ništa da dobije ukoliko bi se upustio u krvavu osvetu koja bi dovela do velikog broja ruskih žrtava i potkopala ruske ratne  aktivnosti u Ukrajini. Naprotiv, Putin je pobedio  pokazujući velikodušnost

Pošto je takođe vrlo brzo postalo očigledno da Prigožin neće dobiti podršku unutar regularne vojske, on je bio suočen sa izborom: ili da napadne Moskvu, što bi gotovo sigurno dovelo do masakra njegovih ljudi i njegove sopstvene smrti, ili da se preda pod povoljnim uslovima. U takvim okolnostima, Putin ne bi mogao ništa da dobije ukoliko bi se upustio u krvavu osvetu koja bi dovela do velikog broja ruskih žrtava i potkopala ruske ratne  aktivnosti u Ukrajini. Naprotiv, Putin je pobedio  pokazujući velikodušnost.

Ključni razlog zašto Putin nije mnogo ranije reagovao kako bi se lišio Prigožina i okončao njegov sukob sa ruskom vrhovnom komandom bio je upravo taj što je ruska domaća propaganda više od godinu dana gradila sliku o Vagnerovim borcima kao o ruskim ratnim herojima. Pokolj nad njima obični Rusi ne bi lako prihvatili.

Postoje dve šire pouke iz onoga što se nedavno dogodilo u Rusiji. Prva se odnosi na dugu istoriju državnih udara, kvazi-prevrata i pobuna elita širom sveta. Veoma veliki deo njih nije imao za cilj zbacivanje vladara i preuzimanje vrhovne vlasti, niti su takve pobune dovele do oružanih sukoba. Umesto toga, to su bile oružane demonstracije nalik onima srednjovekovnih barona koji su nastojali da izvrše pritisak na monarha kako bi ovaj „ispravio nepravde”, otpustio suparničke barone sa dvora i dao neke unosne pozicije pobunjeničkim poglavicama. Ako je monarh ostao čvrst, u mnogim slučajevima bi se umešani baroni izvinili, zakleli na lojalnost kralju, povukli svoje ljude i otišli u izgnanstvo na neko vreme.

Ako bi monarh popustio, oni bi povukli svoje ljude, ščepali plen i zakleli se na lojalnost kralju. Doduše, u takvim slučajevima monarh bi mogao da izgubi toliko autoriteta da bi to dovelo do kasnijih pobuna i na kraju do pada vladara –  što se dogodilo Edvardu Drugom i Ričardu Drugom.

Tokom Prigožinove pobune u Rusiji monarh se držao čvrsto.

Druga lekcija odnosi se na duboku nespremnost ruskog društva da prihvati krvoproliće do koga bi došlo ukoliko ruski vojnici zarate međusobno, što je povezano sa velikim strahom od građanskog rata i haosa. Ovakve zebnje imaju stare korene u noćnim morama ruskih elita od „ruskih pobuna, besmislenih i nemilosrdnih“, kako ih je nazvao Puškin. Još više su uznemirujuća nasleđena sećanja na užasne posledice boljševičke revolucije 1917. i na anarhiju i ekonomsku bedu 1990-ih koje  su usledile nakon raspada Sovjetskog Saveza.

Putinovo osvrtanje na 1917. u njegovom govoru u subotu stoga je snažno uticalo na mnoge Ruse: „Ovakav udarac Rusiji je zadat 1917. godine, kada se zemlja borila u Prvom svetskom ratu. Ali pobeda joj je ukradena - intrige, prepirke i politikanstvo iza leđa vojske i nacije pretvorile su se u najveći metež, uništenje vojske i raspad države i gubitak ogromnih teritorija, što je na kraju dovelo do tragedija građanskog rata... Nećemo dozvoliti da se to ponovi.”

Druga lekcija odnosi se na duboku nespremnost ruskog društva da prihvati krvoproliće do koga bi došlo ukoliko ruski vojnici zarate međusobno, što je povezano sa velikim strahom od građanskog rata i haosa

Možda je najveća misterija u vezi sa propašću Sovjetskog Saveza zašto se sovjetska armija nije borila mnogo žešće i ubila mnogo više ljudi u nastojanju da spreči raspad zemlje i zašto je pokušaj puča protiv Mihaila Gorbačova u avgustu 1991. odbačen od strane većeg dela vojske i stoga se tako brzo neuspešno okončao. Ruska istorija daje deo odgovora na ovu misteriju.

Prigožinova pobuna potvrdila je da će o sudbini Putinovog režima pre svega odlučivati ono što se dešava na ratištu u Ukrajini, a ne zavere unutar ruske elite. Ako ruska vojska uspe da zadrži svoje sadašnje položaje Putin će odneti pobedu protiv onoga što je uspešno predstavio ruskom narodu kao ujedinjeni zapadni pokušaj uništenja Rusije. Ako ukrajinska ofanziva bude uspešna, Putin će možda biti primoran da podnese ostavku, ali možda može doći i do eskalacije ka nuklearnom ratu. Najgori i najopasniji efekat Prigožinove pobune na Putinov prestiž mogao bi biti ukoliko se on, čak i bez ukrajinske pobede, oseti prinuđenim da povrati svoj imidž moćnog vladara tako što će se direktno osvetiti Zapadu za njegovu podršku Ukrajini. U tom slučaju, opasnost za Putinov režim biće pomračen opasnošću po celo čovečanstvo.

Anatol Liven je direktor programa Evroazija na Kvinsijevom institutu za odgovornu državnost i autor knjige Ukrajina i Rusija - bratsko suparništvo

The failed Wagner coup shows Vladimir Putin’s regime remain stubbornly strong By Anatol Lieven

https://bityl.co/JbgE

Sa engleskog za NSPM preveo Miroslav Samardžić