Raspad evrozone sve izvesniji

(Fajnenšel tajms, 25. 3. 2013)

Tokom prethodnih osam meseci, pre izbijanja krize na Kipru, ljudi su me često, i to sa prezrivim osmehom, podsećali na prognozu koju sam izneo krajem novembra 2011. godine. Na tim stranicama sam izjavio da vođe evrozone imaju pred sobom svega 10 dana da spasu evro (eurozone leaders had 10 days to save the euro). U krajnjoj liniji, ja sam izneo i sličnu, mada manje dramatičnu prognozu onda kada sam 2006. godine napisao da vlada Romana Prodija nudi Italiji poslednju šansu (Italy’s last chance) da sebi ostvari održivu poziciju u evrozoni.

Ali, Prodijeva vlada nije uspela. Onih 10 dana u 2011. godini jesu prošli bez dejstvovanja. Sada je 2013, a evro je još tu, Italija je još u evrozoni, a i ja još uvek pravim prognoze. Nepokoleban, danas ću udvostručiti svoj ulog: jedna ovakva evrozona u kojoj se nalaze države toliko različite kao što su Nemačka i Kipar je uprkos nalaženju kompromisa EU-Kipar u poslednjem trenutku neodrživa.

Funkcionalna bankovna unija (banking union) koja podrazumeva nadgledanje, rešavanje i osiguravanje depozita bi trebalo da bude minimalni uslov za održavanje takvog sistema pod raznim okolnostima. Ona bi sigurno rešila probleme kiparskih banaka. Međutim, evrozona nema takvu uniju, a neće je ni imati za još pet godina. Nemačka je, na osnovu toga što bi za nemačkog poreskog platišu bilo preskupo, odlučno odbija. Ironično, i Kipar bi je odbio, jer ona bi ubila kiparski poslovni model koji je zasnovan na tome da je Kipar centar ofšor poslovanja za strane depozite. Bilo koja bankovna unija koja će se na kraju, i posle dugo vremena pojaviti, biće za ovu krizu irelevantna.

Ono što se na Kipru prošle nedelje dogodilo (happened in Cyprus) nije neki suštinski uzrok bilo čemu. Ali to je izvanredna ilustracija kolektivne problematičnosti za akcije evrozone. Poslednja eskalacija problema je započela opasnim sporazumom o spasavanju osiguranih depozitara. Zvaničnici evrozone su toliko pravnički pismeni, koliko su i ekonomski nepismeni. Njihova sjajna ideja je bila da ne krešu depozite ispod 100.000 evra, nego da ih jednostavno oporezuju. Nisu uopšte shvatali da, ako uklone ono obećanje neophodno za osiguravanje depozita, time čine grešku, i dolaze u opasnost da začnu juriš ulagača na banke i bekstvo depozita.

Odbijajući ovo ludačko rešenje, kiparski parlament je bio u pravu (Cypriot parliament was right to reject this mad deal). Ali kiparska vlada je zatim uzastopno počinila tri glupe greške. Prva je bila ona odluka predsednika Nikosa Anastasiadesa da zatraži pomoć Rusije. Umesto da radi zajedno sa evrozonom, on je radio protiv nje. To su kao otvoreno neprijateljsku meru naročito videli Nemci. Ta odluka je bila takođe nepromišljena, jer su je Rusi odbili. Druga greška je bila odluka da se tokom tri kritična dana prošle nedelje ne komunicira sa evropskim ministrima finansija i radnom grupom za evro. Treća je bila onaj predlog kiparske vlade o formiranju državnog fonda zasnovanog na prepadu, nekoj vrsti otmice penzijskog fonda i druge državne imovine. Angela Merkel je to odmah odbacila.

Ono što se prošle nedelje odigralo bio je veoma prikladan primer kako evropski politički lideri na najneprofesionalniji način slede uske nacionalne interese, ne uspevajući da brane zajedničko dobro.

Najveći rizik koji želim da naglasim nije jedan, ili neki veliki nesretni slučaj. Do njega, naravno, može i doći. Ali osećam da onaj jedan, najveći rizik na kraju krajeva potiče od ponavljanih grešaka politike evrozone. Njihovo dejstvo je sporo, ali se međusobno nadograđuje (kumulativno je).

Među njima najštetnija je bila politika asimetričnih podešavanja putem stroge štednje. Kiparske banke (Cyprus) propadaju sada zbog toga što su ranije pale grčka država i grčke banke, i zbog toga što je evrozona u to prinudila i mešanje privatnog sektora. I u Italiji, stroga štednja je bila ta koja je recesiju preobratila u depresiju, a to je i ono što je preobratilo tamošnji anti-evro pokret i pokret protiv establišmenta u jedinstvenu, najjaču političku partiju italijanskog parlamenta na prošlim izborima. Postoji čak i šansa da njen lider Bepe Grilo dobije i apsolutnu većinu ako se u Italiji održe ponovni izbori kasnije, tokom ove godine.

Bar da je stroga štednja na jugu bila kompenzovana fiskalnom ekspanzijom[1] na severu onda bi celokupno fiskalno stanje evrozone bilo makroekenomski neutralno. Ali, pošto se i sever pridružio jugu u strogoj štednji, evrozona je, uz primarni fiskalni višak[2], dospela u recesiju. Pod takvim uslovima, jednostavno ne dolazi do ekonomskog oporavljanja. A bez toga, ne može biti ni povoljnog rešavanja ove krize.

Već dosta vremena smatram da je nemoguće da Nemačka, Finska i Holandija budu u monetarnoj uniji sa Kiprom, Grčkom i Portugalom. Dve strane se moraju ili sporazumeti da se simetričnije politički i ekonomski prilagode jedna drugoj, ili treba završiti sa ovim eksperimentom.

Prognoza koju sam izneo u novembru 2011. i koju danas ponavljam je da će se taj eksperiment jednog dana i završiti, mada taj dan može da bude i dosta daleko. Ne mogu baš ni isključiti mogućnost da će razne vlade ipak učiniti pravu stvar, ali ove tri godine njihovog rukovanja krizom to ne obećava.

Uz sadašnju politiku, biće im potrebna sila da nastave ovako, suprotno interesima naroda. Nije potrebno ni da budeš evroskeptik, pa da dođeš do zaključka da je ovakva monetarna unija ujedno i duboko amoralna.

Sa engleskog posrbio Vasilije Kleftakis