.jpg)
| Savremeni svet | |||
Rat na Kavkazu i zapadni mediji |
 |
 |
 |
| nedelja, 31. avgust 2008. | |
|
Nemački mediji, kao i uopšte mediji na Zapadu, uglavnom govore o postojanju vojnog sukoba između Rusije i Gruzije. Međutim, oni mediji, istina malobrojni (bar oni najuticajniji, takozvani „main stream media“), koji misle nešto drugačije, komplkesije, van crno-bele šeme. Tako je bivši nemački kancelar Gerhard Šreder (Gerhard Schröder) u nedeljniku Špigel (Der Spiegel) od 18. avgusta izjavio: „Za sadašnji rat kriva je Gruzija, koja je izvršila invaziju na Južnu Osetiju. Ovu činjenicu ne bi smeli da ignorišemo....Sem toga, svako zna, da se u Gruziji nalaze vojni savetnici iz Sjedinjenih Država. Ja nisam nikada smatrao da je njihova aktivnost u Gruziji naročito pametna ideja i bilo bi veoma čudno, da ovi američki vojni eksperti nisu imali nikakve informacije u vezi predstojećeg vojnog napada Gruzije na Južnu Osetiju. U suprotnom, ili su oni bili krajnje neprofesionalni ili su ih Gruzijci izigrali, a svakom bi bilo teško da poveruje u takvu priču. Ja polazim od toga da niko u Moskvi nije imao interes da dođe do vojnog sukoba. Rusija ima dovoljno svojih unutrašnjih problema koje valja da se reše, a pre svega pitanje korupcije i zloupotreba vlasti. Ta država ima mnogo nedostataka i ja sam o svemu tome govorio više puta. O tome, takođe, javno govore i Medvedev i Putin....No, ne valja da smetnete sa uma i faktor koji se zove američki raketni sistem u Poljskoj i Češkoj. Po mom mišljenju, Zapad je u svojoj politici prema Rusiji počinio ozbiljne greške. Ja ne delim mišljenje nekih političara sa Zapada koji govore o „ruskoj opasnosti“. Takav stav ima veoma malo veze sa realnošću....Između Zapada i Rusije postoji međusobna zavisnost. Ne postoji nijedan važan problem u svetskoj politici ili globalnoj ekonomiji koji može da se rešava bez Rusije. Ovde mislim na Iran, Severnu Koreju i Bliski Istok. Moskva je ratifikovala Protokol iz Kjota (the Kyoto Protocol), a Vašington nije. A kada je u pitanju problem izvora energije, samo nerealni ljudi, fantasti, mogu da veruju u ideju, da Zapadna Evropa može da bude nezavisna od ruske nafte i prirodnog gasa. Sa druge strane, Rusima je potreban pouzdani partner koji će da kupuje njihov gas i naftu. Ja ne vidim, zbog čega bi sada došlo u pitanje nemačko-rusko «strategijsko partnerstvo». Zbog rata u Gruziji sigurno ne. Međusobna zavisnost stvara međusobnu sigurnost. Rus Oleg Deripaska poseduje deset odsto akcija u nemačkoj firmi Hohtif (Hochtief). I mnogi drugi ruski milijarderi investirali su u nemačku privredu ili se spremaju da to urade. Ja verujem, da je za nemačku privredu dobro da stranci investiraju, a to podrazumeva, naravno, i Ruse. Ne vidim kakve to veze ima sa ratom u Gruziji? Bez obzira kakvu će ulogu da igra u budućnosti organizacija OBSE (OSCE) u rešavau konflikta, sigurno je da njena misija ne može da počne, a da Rusija ne da svoj pristanak. Sem toga, ja sam protiv toga da nemački vojnici budu stacionirani na Kavkazu i to zbog naše istorije i uloge na tom području tokom Drugog svetskog rata. Merkelova (Merkel) i Štajnmajer (Steinmeier) odigrali su pozitivnu, mudru ulogu na sastanku NATO-a u Bukureštu u aprilu ove godine. Zamislite situaciju, da smo mi Nemci, kao NATO-država, bili prisiljeni da vojno intervenišemo u korist Gruzije i jednog očevidnog kockara i avanturiste, što je jedini način da opišemo Sakašvilija. Gruzija i Ukrajina moraju prvo da reše svoje domaće probleme od čega su dosta daleko. Mislim da su izgledi Gruzije da sada postane član NATO još slabiji nego pre ovog sukoba i zato sam iznenađen nedavnom izjavom generalnog sekretara NATO-a, koji tvrdi suprotno“. Berlinski dnevni list Di Velt (http://www.welt.de) od 18. avgusta primećuje: „Dok je kancelarka Angela Merkel stala jasno na stranu Gruzije, raniji kancelar Gerhard Šreder vidi u Sakašviliju glavnog krivca za konflikt. Zbog toga je doživeo oštre kritike od strane vladajuće stranke CDU (CDU). Spoljnopolitički portparol te stranke Ekart fon Kleden (Eckart von Klaeden) grubo je napao Šredera, da je postao «najprominentniji glas Moskve u Nemačkoj („Schröder ist mittlerweile die prominenteste Stimme Moskaus in Deutschland.“). Šredera je takođe napao i šef CSU partije Ervin Huber (Der CSU-Chef Erwin Huber) u smislu da Šreder time slabi poziciju Zapada, jer ko radi za Gazprom, treba ubuduće više da ćuti kada su u pitanju ruske teme („Wer für Gazprom arbeitet, sollte künftig bei Themen, die Russland betreffen, besser schweigen“). I generalni sekretar FDP Dirk Nibel (FDP-Generalsekretär Dirk Niebel) napao je Šredera na sličan način“. Di Velt (Die Welt) od 20. avgusta piše: „Ministar spoljnih poslova SAD Rajs (Rice) oštro je upozorila Rusiju da bi mogla da bude međunarodno izolovana. Rusija je povredila dogovor koji je sama potpisala sa Evropskom unijom. Jedan od najoštrijih kritičara Moskve jeste britianski ministar inostranih poslova Dejvid Miliband (David Miliband). On je optužio Rusiju da nije održala reč“. Danas je reporter BBC-a (BBC) razgovarao sa „vojnim ekspertom“ iz Moskve Pevelom Felgenhauerom (Pavel Felgenhauer), koji je optužio „Rusiju da se na Kavkazu ponaša kao fašisti tokom Drugog svetskog rata, kao Hitler. Moskva je kriva za taj sukob“. Urednik iz centralnog londonskog Bi Bi Si studija zahvalio se na ovom intervjuu iz Moskve i dodao „Na žalost, malo je takvih Rusa kao što je Felgenhauer. Većina Rusa podržava politiku svoje vlade“. Ostavimo po strani da je ta optužba Felegenhauera cinična, jer je upravo ruski narod bio najveća žrtva fašizma i nacizma, pa zato Felgenhauerova optužba deluje krajnje neumesno i uvredljivo. Sličan stav Felgenhauer zastupa i u američkom internet časopisu DŽejmstaun: „Kasno uveče 7. avgusta godine Južni Oseti i Rusi započeli su da sa teškom artiljerijom bombarduju gruzijska sela koja se nalaze blizu glavnog grada Južne Osetije i time su isprovocirali Sakašvilija da naredi opšti napad na Južnu Osetiju“. Časopis u kome je objavljen Felgenauerov prilog, odnosno vebsajt jeste: http://www.jamestown.org/authors_details.php?author_id=352. Felgenauer je tu predstavljen kao „nezavisni vojni analitičar, koji živi u Moskvi“. U istom časopisu od 19. avgusta piše i Vladimir Sokor (Vladimir Socor), koji sličnim argumentima „najoštrije osuđuje ruski agresiju protiv Gruzije“. (http://www.jamestown.org). Za Sokora se u časopisu kaže ,da je pre radio za Radio slobodnu Evropu. On je američki državljanin i živi u Minhenu, u Nemačkoj. http://jamestown.org/authors_details.php?author_id=105 Independent (The Independent) od 20. avgusta iz pera Ane Penket (Anne Penketh) sugeriše: „Šestodnevni rat na kavkaskim planinama promenio je međunarodnu ravnotežu snaga i Rusija sada izgleda jača nego ikada (Russia now looking stronger than ever). Gruzijska armija trenirana od strane vojnih eksperata iz Sjedinjenih Država i Izraela, a razultat jeste ponižavajući poraz Gruzije. Na osnovu do sada dostupnih informacija izlgeda jasno da je Gruzija upala u klopku, koju je postavila Rusija. Na osnovu analiza ruskog vojnog analitičara Pavela Felgenhauera (Pavel Felgenhauer, the Russian military analyst), Rusija je već ranije donela odluku da napadne Gruziju“. Za one analitičare koji su pažljivo godinama pratili rat na prostoru ranije Jugoslavije, ako se ovaj uporedi sa sukobom na Kavkazu, mogu postati uočljive neke pravilnosti po pitanju vodećih zapadnih medija. Na Balkanu su, pre svega, Vašington i London, a onda Nemačka, Francuska i Vatikan, već na samom početku znale ko su dobri, a ko zli narodi. Dobri su bili svi oni koji su bili protiv Srbije. „Šampioni demokratije i ljudskih prava“ bili su hrvatskih muslimanski političari iz Bosne, Albanci sa Kosova, te mala grupa „hrabrih i poštenih ljudi u Beogradu, koji se ne boje da kažu istinu o zločinima sopstvenog naroda“. Svi strani dopisnici su od 1990. do danas u Beogradu za intervjue tražili samo one ljude koji su bliski časopisu Vreme, organizacijama Žene u crnom i Otpor ili TV-B92. Sve njih i mnoge druge „nevladine organizacije“ finansira ili direktno američka vlada ili neka od vlade iz EU, a pre svega iz Nemačke, ili „filantropi“ tipa Soroša. Identična je situacija i sada u Moskvi. Sve vlade koje se jasno izjasne da su protiv Rusije, proglašavaju se kao „ljubitelji demokratije i istinske slobode“. Dovoljno je da vidimo primer Estonije, Sakašvilija ili Juščenka. Samo su imena glumaca drugačija. Sada mediji Zapada u Moskvi traže da prave intervjue sa Felgenhauerima, koji se predstavljaju kao „malobrojni glas razuma u moru ruskog nacionalizma“. A nema se milosti prema onome ko nije blizak sa Vašingtonom, pa makar bio dobitnik Nobelove nagrade kao Solženjicin ili bivši kancelar Nemačke. Čovek može samo da se zamisli kako prolaze obični smrtnici na Zapadu, koji se usude da kritikuju politiku Sjedinjenih Država! Oni su ili potptuno ignorisani, dakle, za njih u „slobodnoj štampi“ na Zapadu uopšte nema mesta, ili, ako im se pruži prilika da se i njihov glas čuje, onda to biva tako da se njihova argumentacija prikaže pred javnošću kao smešna, glupa ili zlonamerna. I danas, 21. avgusta, nemački elektronski mediji, pa i nemačka nacionalna televizija, nastavljaju sa medijskom kampanjom protiv Rusije, ističući sada u prvi plan činjenicu, da „Rusija ne poštuje ugovor, koga je sama potpisala“. U toj osudi još je agresivnija američka, francuska i britanska štampa. Tako se moj utisak pokazao kao tačan. Ako je, naime, istina kako tvrde ne mali broj posmatrača sa Zapada, da je Gruzija upala u vojnu klopku, koju je dobro pripremila ruska armija - koja je, usput da primetimo, izgleda odlično obavila svoj zadatak (sa izuzetkom možda vazduhoplovstva, koje je za tih tri dana borbe imalo suviše velike gubitke) - onda je izgleda takođe istina, da je ruska diplomatija upala u klopku, koju su joj vešto pripremili francuska diplomatija i Vašington, jer sada Kušner i SAD i Evropska unija mašu ugovorom koji su potpisali Sarkozi i Medvedev i galame pred uključenim televizijskim kamerama američkih i evropskih televizijskih stanica: „Rusija ne poštuje ugovor, koji je sama potpisala! Rusija ne poštuje sopstveni potpis!„ A na kapitalističkom Zapadu se veruje da je nepoštovanje ugovora jedan od najvećih grehova i zločina. Jednom rečju, ruska armija obavila je sjajno svoj deo posla, a ruska politika izgleda ima manje uspeha. Šta dalje? Jedini izlaz vidim u tome da Rusija ostane dosledna i ne izgubi obraz, te da prizna Južnu Osetiju i Abhaziju i da se pri tome pozove na primer Zapada, koji je takođe priznao Kosovo (premda je Kosovo deo suverene države Srbije od godine 1912, dakle, mnogo duže nego što je to slučaj sa Južnom Osetijom, koja je tek od 1925. godine ušla u sastav Gruzije kao autonomna oblast). Ako Rusija ne prizna Južnu Osetiju i Abhaziju kao suverene države i povuče se vojno iz Gruzije, onda time gubi vojnu i diplomatsku inicijativu. Njoj u tom smislu ide na ruku i najnoviji sporazum između Vašingtona i Varšave oko stacioniranja američkih raketa na poljskoj teritoriji. Eto idealne prilike da Moskva kaže svetu jasno i glasno, posle katastrofalne politike Gorbačova i Jelcina, da se Rusija ponovo vraća na svetsku scenu i da se više ne zadovoljava samo sa mlakim diplomatskim protestima, zbog kojih ionako nikoga u Vašingtonu i Briselu neće da zaboli glava. |
Ostali članci u rubrici
- Angela Merkel - SAD koriste svoju ekonomsku i finansijsku moć da spreče ekonomske projekte drugih zemalja. Severni tok je bio najbolje rešenje za Nemačku i njenu privredu
- Da li bi jedno jutro mogli da se probudimo i zateknemo Evropu u požaru Velikog rata?
- Knjiga Edvarda Haleta Kara i zlokobne sličnosti puta ka Drugom i Trećem svetskom ratu
- Kako je "Tik-tok" poništio predsedničke izbore u Rumuniji, ili "Rusi su krivi za sve?!"
- Predsednički izbori u Rumuniji 2024 - Nacionalista protiv Liberala
- Zapadne zemlje se sa Trampom osećaju kao da su zatvorene u kavezu sa tigrom i jedini cilj im je da sačekaju koliko treba da tigar napusti kavez, a da prethodno ne budu pojedene
- Grčeviti pokušaji Tajvana da zaustavi talas otpriznavanja u zemljama pacifičkog i karipskog regiona
- Američke demokrate između stanja šoka i poklonjenja novom vladaru
- Rusija i Nemačka - ekonomska retrospektiva i perspektiva
- Izbori u SAD - raskid sa liberalnom agendom
Anketa
Republika Srpska: Stanje i perspektive
