Sirija kao test za Rusiju

Uvod

Po svemu sudeći, sprema se još jedna „humanitarna intervencija“ od strane Sjedinjenih Američkih Država. Ovog puta je žrtva Sirija, pored Irana jedna od poslednjih bliskoistočnih zemalja koja nije pod direktnom ili indirektnom kontrolom SAD. Kao povod za napad se spominje navodna upotreba hemijskog oružja[1] od strane sirijske vlade protiv civila. Ovaj povod za napad je skoro reciklirani prethodni povod za napad na Irak[2], za koga se ispostavilo da je bio potpuna laž[3][4].

Kako stvari stoje, aktuelni režim u SAD je prestao da se trudi da daje razloge za invazije, koji su iole racionalni ili barem malo valjano obrazloženi. Reciklaža istovetne propagande protiv različitih zemalja, koja nalikuje na onu iz Orvelovih romana, ukazuje na izuzetan stepen osionosti i agresivnog samopouzdanja. Uprkos tome što takva uporna, a prilično kompromitovana propaganda budi sve veće sumnje ne samo u svetu, već i unutar same SAD, nema naznake da će se skretati sa utvrđenog kursa. Tu sve više postaje jasno da spoljna politika SAD ima neprekinuti kontinuitet, bez obzira na rotiranje dve partije koje na smenu vladaju tom državom.

Američki imperijalizam i Sirija

Još od raspada SSSR-a, SAD je postupno napadala i preuzimala pod svoju kontrolu čitav niz zemalja, korak po korak. U skoro svim tim slučajevima, nije bilo jačeg otpora tom širenju (izuzev samih napadnutih zemalja), osim verbalnih osuda, uglavnom od strane Rusije ili Kine. Dakle, nijedna veća sila u svetu se nije usuđivala da toj ekspanziji stane na put, ili barem da pokuša da je uspori. Sada je već postalo standardno da svaki novi američki predsednik napadne ili destabilizuje minimum dve zemlje, tokom svog mandata.

Same SAD imaju istorijat vojnih intervencija i agresija, koje su zaista izuzetno brojne[5]. Pored toga, one su iskoristile period raspada SSSR-a da bi vojno prodrle duboko unutar teritorije bivšeg Varšavskog pakta, tako da se sada njene vojne baze nalaze po znatnim delovima planete Zemlje[6]. To se može uporediti sa periodom hladnog rata[7], da bi se videlo koliko se vojna moć SAD globalno proširila. Naravno, pored ovog direktnog vojnog prisustva u nekim zemljama, SAD ima uticaja u znatnom broju zemalja koje su njeni saveznici[8] ili koje su pod njenim indirektnim uticajem. To sve može da donekle objasni toliki stepen osionosti, koja se više ne obazire na bilo koga. Jasno je da takva zemlja ne može samu sebe da obuzda u imperijalnoj ekspanziji.

Ta ekspanzija i uticaj su toliki da ukoliko padne trenutna vlast u Siriji, skoro celo Sredozemlje postaje „američko jezero“, jer je Sirija praktično jedina zemlja na Sredozemlju koja nije pod američkim uticajem. Što je ovde jako bitno, iako destabilizovana nametnutim građanskim ratom, Sirija je zemlja sa solidnom armijom, sekularnom vlašću i relativno razvijenom srednjom klasom, kao i samostalnom privredom. Ono što se sad nameće Siriji već se dogodilo Libiji, gde je tada relativno stabilnu i sekularnu vlast, zamenila praktično horda islamističkih fanatika i plemenskih frakcija. Ovde se može videti tendencija SAD da obara sekularne režime u tom regionu i da dovodi na vlast islamiste sunitskog usmerenja, koji posle toga iskorenjuju sve manjinske verske grupe, uključući one koje se smatraju muslimanskim. Ova pomoć samo sunitskim ekstremistima, pretvara Ameriku u učesnika, vođu i pomagača sunitskog džihada, protiv svih ostalih verskih grupa.

Američka instrumentalizacija muslimana

Zašto se to radi? Po obaranju sekularnih i levičarsko usmerenih arapskih režima, koji su vodili manje-više neutralnu politiku (nalik politici nesvrstanosti), umesto njih su dolazile grupe koje su uglavnom potpuno ekonomski i infrastrukturno uništavali sve te zemlje i prepuštale resurse zapadnim firmama, a što je bitno te grupe, su takođe izuzetno neprijateljski nastrojene prema Rusiji. Za razliku od sekularnih levičarskih režima, koji su često sarađivali sa Rusijom, novi islamistički sunitski režimi su ruski faktor potpuno eliminisali. Da ne govorimo o tome da je američki saveznik, teokratska apsolutna monarhija- Saudijska Arabija jedan od glavnih finasijera i pomagača islamista u svim tim zemljama, gde se uglavnom nametala najekstremnija verzija sunitizma, koja je vladajuća u toj državi. Saudijska Arabija, kao i druge zalivske sunistke monarhije, je aktivno uključena u sirijski sukob[9], a takođe je najverovatnije ona snabdela sirijske pobunjenike hemijskim oružjem[10], za čiju upotrebu je optužen sirijski predsednik Asad. Te sunitske teokratije i despotije su takođe aktivno bile umešane u irački[11], kao i u libijski sukob[12].

Sa druge strane, muslimani šiiti su pod jakim uticajem Irana, koji iako teokratija (šiitskog tipa), je nastala u radikalnoj opoziciji prema SAD i koja se oblikovala zbacivanjem proameričkog apsolutističkog monarha. Takođe Iran održava prijateljske odnose sa Rusijom, koji zbog američkih pretnji Iranu postaju sve prisniji. Isto tako, Iran je krenuo putem samostalnog ekonomskog i političkog razvoja, što u američkim očima deluje kao teška jeres.

Dakle, imamo slučaj da Amerika potpomaže moć sunita, koji se podvode pod uticaj zalivskih sunitskih despotija (takođe američkih saveznika), dok se eliminiše uticaj kako Rusije, tako i Irana u regionu. Licemerje SAD se najbolje može videti u dvostrukim standardima u slučaju Sirije i Bahreina, gde se u jednom slučaju podržavaju pobunjenici protiv „diktatora“ Asada koji kao pripadnik alevitske šiitske manjine vlada sekularnom Sirijom; dok sa druge strane tolerišu brutalno gaženje ljudskih prava većinskih šiita u Bahreinu (gde je stacionirana flota SAD) od strane manjinskih sunita i sunitskog despota, koji tretira šiite gvozdenom pesnicom i nameće volju toj ogromnoj većini šiita (oko 80% stanovništva). U Bahreinu traju neprekidni protesti, koje svetski mediji jedva da i prenose[13][14]i koji se brutalno suzbijaju. Takođe je saudijska vojska intervenisala da bi pomogla bahreinskom despotu da opstane na vlasti[15]. Sve se to događalo uz aminovanje SAD.

Jasno je da se ovde ne radi o „ljudskim pravima“, već o nečemu sasvim drugom. Radi se o instrumentalizaciji muslimana (posebno sunita), radi ostvarenja američkih ekonomskih i geopolitičkih ciljeva. Sirija je poslednja zemlja u regionu koja je saveznik kako Rusije, tako i Irana, a koja raspolaže znatnijom infrastrukturom, armijom i teritorijom. Padom te zemlje, ove države gube preostalog pouzdanog saveznika u regionu. Naravno, Iran uprkos svojoj rastućoj moći nikako ne može sam uputiti izazov SAD povodom Sirije, iako je on sigurna sledeća vojna meta za „demokratizaciju“. Uostalom, svetski mediji uopšte ne obraćaju pažnju na ono šta će Iran uraditi, jer su u Siriji prvenstveno ugroženi ruski interesi.

Ruski ulozi u Siriji

Zašto je napad na Siriju toliko bitan za Rusiju? Za razliku od ostalih režima u regionu, koje su Amerikanci i Saudijci obarali, ovde se radi o veoma pouzdanom savezniku Rusije. Što je najbitnije, Rusija u Siriji ima vojnu bazu u luci Tartus[16], koja predstavlja jedinu rusku bazu na Sredozemlju, kao i jedinu vojnu prekomorsku bazu preostalu iz doba SSSR-a. Takođe, Sirija je veliki kupac ruske vojne opreme. Do sada, napadane su zemlje koje su uglavnom bile neutralne i koje baš nisu bile pouzdani ruski saveznici. Sa napadom na zemlju u kojoj se nalazi jedina ruska baza na Sredozemnom moru, to je direktan napad kako na ruske geostrateške interese u regionu, tako i napad na samu Rusiju.

Na ovaj izazov Rusija jednostavno mora da reaguje, a ta reakcija mora biti konkretna, jasna i mora biti oblik demonstracije sile, jer jedino faktor sile ima ključnu ulogu u međunarodnoj politici. Ukoliko bi Kremlj ćutke prešao preko i ove vojne agresije SAD, kao što je rečeno, Amerika bi ovladala celim Sredozemljem, a Rusija bi izgubila jedinog pouzdanog saveznika u regionu. Takođe bi bila izbačena sa Sredozemlja, najverovatnije zauvek, dok bi bila geostrateški sve više sabijena i sa smanjenom manevarskom mogućnosti.

Što je možda najbitnije, ukoliko bi se akcija Rusije svela na retoriku, dok bi prepustila Siriju uništenju, time bi ona uputila jasnu poruku svojim trenutnim i mogućim saveznicima da je ona potpuno nesposobna da štiti svoje interese na širem planu, kao što njeni saveznici mogu slobodno da ne računaju na njenu pomoć u slučaju agresije SAD. Ukoliko Rusija nije u stanju da se aktivno ne suprotstavi SAD, povodom zemlje u kojoj se nalazi ruska vojna baza, kako će Rusija onda pomoći drugim zemljama koje traže njenu pomoć?

Ovo je bitno i za Srbiju, jer se na Siriji prelamaju ruske mogućnosti i namere. Sirija ima izlaz na more, veliki je i tradicionalan ruski saveznik kao što ima i već spomenutu rusku pomorsku bazu. Ukoliko Rusija ne može da spreči Amerikance u svom nastojanju protiv takve zamlje, koja ima ruske vojne instalacije, kao onda može pomoći Srbiji protiv namera Zapada, čak i da Rusija podigne vojnu bazu u Srbiji i da na vlast dođe proruski režim? Posebno što Srbija nema izlaz na more, preko kojeg može biti upućivana pomoć i što je u potpunom okruženju. Nereagovanje Rusije u Siriji i njeno moguće nesprečavanje američke agresije će se sigurno odraziti na otuđenje trenutnih ruskih saveznika, kao što će stvoriti prezir prema njoj.

Dakle, Rusija po logici stvari mora da reaguje i to u vojnom smislu. Naravno, to ne mora nužno uključivati izbijanje rata, ali mora odlučno biti podvučena čuvena „crvena linija“, od strane Rusije, tako što će ona demonstrirati da je spremna da uđe i u vojnu konfrontaciju ako treba. Ovde nisu u ulogu samo vojno-strateški interesi, već i fizički opstanak manjina u Siriji, a u koje spadaju pravoslavni i drevni narodi poput Asiraca i Aramejaca, koje čeka siguran pokolj. Isto važi za Alevite i Druze, pa i Kurde. U slučaju pobede „opozicije“, koja uopšte ne krije svoje genocidne namere prema manjinama, Siriju čeka repriza „polja smrti“ iz Kambodže. Dakle, Rusija, pored čisto geostrateške i vojne nužnosti suprotstavljanja, ima i moralnu obavezu sprečavanja genocida i zverskog pokolja kolosalnih razmera, prema kojem će zločini nad kosmetskim Srbima izgledati kao dečja igra, upravo jer jedino ona to može da spreči.

Ostaju samo pitanja:

-  Da li će Rusija konačno otvoreno uputiti izazov SAD-u, u ovom slučaju?

-  Da li Rusija ima uopšte ima strategiju prema ekspanzionizmu SAD?

- Da li Rusija ima vojno-tehničkih sredstava da blokira američke namere u Siriji?

- Da li je Rusija dovoljno jaka da može aktivnije da bilo šta čini van svog najbližeg susedstva?

Sa obzirom da je ovaj tekst napisan pre početka najavljene američke intervencije, na ta pitanja ćemo vrlo brzo dobiti odgovore.

U ovom slučaju, Rusija se nalazi u veoma povoljnom položaju, jer je podrška Amerikanaca za sirijski rat izuzetno mala[17]. Takođe ima naznaka da neki elementi u oružanim snagama SAD počinju pružati otvoreni protest protiv intervencije u Siriji[18]. Pored toga, velik broj američkih saveznika je odlučio da ne učestvuje u toj akciji. Rusija bi sada mogla po prvi put da otvoreno preti silom, pa čak i da zapreti obaranjem krstarećih projektila upućenih Siriji, od strane ruske flote. Obama svakako ne može rizikovati izbijanje vojne konfrontacije sa Rusijom, zbog intervencije u zemlji gde nisu direktno ugroženi američki interesi i na osnovu otvoreno isfabrikovanih razloga i spinova, na koje više niko u svetu pa i u Americi ne naseda. Sa jedne strane su ugroženi bitni ruski interesi, a sa druge strane Amerika ništa neće izgubiti nenapadanjem Sirije. Jasno je ko bi tu trebalo da odstupi i ko ima jače razloge. Rusija jednostavno mora da preuzme taj rizik.

Takođe, nisu samo interesi Rusije ugroženi ovde, već i Irana, koji nije beznačajna i slaba zemlja, a koja je takođe ruski partner. U ovom slučaju bi koordinisan nastup i pritisak Rusije i Irana, bio još efikasniji. To takođe olakšava rusku poziciju u nastupu pred SAD. Posebno Iranu treba da bude jasno da je on sledeći, pa zašto bi čekali da amerikanci pokucaju na njihova vrata, umesto da se Iran brani u Siriji? Ukoliko te dve zemlje odstupe i popuste pred američkom voljom (što se radilo do sada), to će još dodatno pojačati američku agresiju i aroganciju vladajuće oligarhije Zapada.

Naravno, neko može da primeti da će konfrontacija Rusije sa SAD dovesti do novog hladnog rata i poremetiti odnose Rusije sa Zapadom. Ovde je problem što SAD i Zapad sprovode sve vreme agresiju i pokušavaju postupno davljenje Rusije. Većina „humanitarnih intervencija“ i osvajanja Amerike se dogodilo upravo zbog sistematske ruske popustljivosti. Dok su do sada ruski interesi bili ugroženi indirektno, sada se radi o direktnom napadu. Ovo je zaista veliki test za Kremlj i bacanje rukavice u lice. To ne može da se poredi sa ograničenom američkom provokacijom i ruskom akcijom u Gruziji u koju nije bila diretno umešana vojska SAD.

Zaključak

Stvar je u tome što je glavni cilj američke ekspanzije Rusija i njena sirovinska baza. Američki stratezi, poput Zbignjeva Bžežinskog to i ne kriju[19]. Najveći deo sadašnje američke strategije se odvija u skladu sa planovima koje je on postavio. Rusija se polako strateški opkoljava, kroz uništavanje mogućih i stvarnih ruskih saveznika u svetu. Skoro svaki čin SAD prema Rusiji je čin neprijateljstva. Tako SAD trenutno ukidaju emitovanje televizije Russia Today[20] . Takođe postoje drugi oblici pritisaka, kulturološko-moralističke prirode, kroz delovanje raznih nevladinih organizacija i kroz urušavanja kredibiliteta Rusije, kroz instrumentalizaciju LGBT aktivista i raznih anarhista.

Ali ključnu ulogu u tom opkoljavanju Rusije ima islamski faktor, koji po Bžežinskom treba biti iskorišćen za uništavanje Rusije. Većina muslimana u svetu i u Rusiji su suniti. Njihovom radikalizacijom i instrumentalizacijom od strane američkog saveznika Saudi Arabije (kao u Čečeniji), vrši se dvostruka uloga. Uništavaju se jake i stabilne arapske države, kroz izazivanje islamskih sunitskih revolucija, čime se one pretvaraju u ekonomske kolonije Zapada i istovremeno se eliminiše svaki mogući ruski uticaj. Za Ameriku je čak nebitno da li su ti islamistički sunitski režimi neprijateljski prema njoj, jer je ovde bitnije održavanje haosa i profitiranje od njega. Treba stvoriti rezervoare islamističkih sunitskih fanatika i ubica, koji se prelivaju u druge zemlje koje destabilišu (uz pomoć kapitala SAD i zalivskih monarhija) sa Rusijom kao krajnjim ciljem za napad. Time se takođe vrši suptilno usmeravanje i izazazivanje besa i krvožednosti prema pravoslavnim hrišćanima, koje se „trenira“ u Iraku, Egiptu i Siriji, ali i prema svim verzijama islama koje nisu dovoljno militantne.

Kao što se moglo videti, pošto je Gadafi pao, izvršena je mobilizacija ekstremista u Libiji, koji su dovedeni u Siriju da rade isto ono, što su radili katarski, avganistanski i pakistanski ekstremisti  u Libiji. Posle Sirije, oni će verovatno biti iskorišćeni za destabilizaciju Irana. Ukoliko bi zauzeli i Iran, SAD ima otvoren front prema centralnoj Aziji i mogućnost destabilizacije tih država, da bi posle njih postao izložen „meki trbuh“ Rusije i kineski Turkestan. Bžežinski upravo govori o centralnoj Aziji (ne Kavkazu) kao ključnom za pokoravanje Rusije, jer kako će Rusija moći da brani stepsku granicu dugu hiljadama kilometara od infiltracije kako od strane raznih islamističkih fanatika koji bi upadali duboko u Rusiju, kao i američkih agenata koji bi podbunjivali manjine? Dodajmo tu i aktivnost raznih NVO unutar srca Rusije, da bismo videli da Rusija ne bi mogla da izdrži toliki pritisak sa svih strana. Naravno, SAD tu ne bi koristile direktnu silu, već tzv. „meku silu“ i indirektnim metodama. A posle Rusije, SAD i njene elite bi imale dominaciju nad celim svetom i čovečanstvom , dok bi se svetske mase mogle vrlo lako držati pod kontrolom po sistemu „zavadi pa vladaj“. Oni nemaju namere da se u tom planu zaustave, a kako vidimo on je u toku.

Na Rusiji je da odluči, da li joj je bolje da aktivno brani sada svoje interese u Siriji, ili da ih brani u okolini Moskve u nekoj bližoj ili daljoj budućnosti.