U iščekivanju zapadnog cunamija

Onaj ko u mesecu uzvišenog vladaoca imperije ode na more da se odmara ne očekuje cunami. Društvo izobilja obećava veoma udoban, ne previše skup, hotel, savršeno vreme i dovoljno sunca, koje se konzumira uz jeftinu kremu protiv ozonske rupe i savršen sprej protiv znojenja. Dok žmuri na plaži, konzument može da sanja jedino nove talasiće toplih novčanih priliva koji će pristizati ne ostavljajući tragove znoja na odeći.

Isprojektovani san ne predviđa ni nestanak neophodnih kozmetičkih rekvizita, a kamoli rušenje hotela na obali mora ili egzistencijalnu i životnu ugroženost. Garant naše sigurnosti su tržišni i ostali zakoni koji vladaju u svakom uređenom demokratskom društvu. O onima koji neće da žive u tom ekonomskom raju brine se naša vojska, uvek spremna da napadom, koji se ne zove rat, odbrani naše vrednosti i naš način života.

Nikad ne nazivaj stvari njihovim pravim imenom

San ne može biti san ako se dešifruju njegovi mitovi, rituali i simboli. Sopstvenom snu može da dođe glave jedino sam snevač. Američki san može da ugrozi jedino Amerikanac. Njegov dug nije dug, već motor svetske ekonomije bez koga ta ekonomija ne može da obavlja svoj posao, kao što bez motora njenih ratnih brodova sloboda ne bi mogla ni da diše. Otuda ni rat nije rat, već spasavanje neukih. U civilnom društvu ni vojska nije vojska, već jedna prevashodno politička i humanitarna organizacija koja se brine o „globalnom zajedničkom dobru“.[1]

Ni svi dugovi nisu isti, tako da ova kriza koja to nije, jer je davno objavljen kraj istorije i svih kriza, nije kriza ličnih dugova kao ona od malo pre, već potpuno nova kriza državnih dugova. Ne zna se čijih. A i ako se zna čijih, onda je to sve jedno, jer bi se svako ponašao isto da ima sve one brodove koji neprekidno plove pučinom okeana dok se mi ostali parazitski valjuškamo na obali.

Ni socijalni bunt nije socijalni bunt, jer takvog nečeg nema u besklasnom društvu tržišnog izobilja. To su samo vandalske sile socijalne destrukcije. Snage haosa i bezumlja koje hoće da sruše naš san o savršenom društvu. Zato ćemo im se suprotstaviti, ne nasiljem, već bejzbol palicama i metlama, jer se tako najbolje čuva socijalna kohezija. Naša policija ne nosi oružje, ne zna za gumene metke i vodene topove, to je za one druge izvan naših granica koje „nema pas za šta da ujede“[2], a nešto bi hteli!

Ne, naše siromaštvo nije siromaštvo kada su oni tamo siromašniji, ni naše hapšenje nije hapšenje, već za razliku od njihovog divljačkog hapšenja, to je samo još jedan vid visokog poštovanje ljudskih prava. I tako sve dalje od stvarnosti, jer snovima o bogatstvu nema kraja.

Uvek očekuj pomoć sa zapadne strane

Pošto je najbliži okean na zapadu, pomoć uvek dolazi sa zapadne strane. Tamo je i Čarobnjak iz Oza i Alisa u zemlji čuda, tamo je i Životinjska farma i Zemlja Dembelija, tamo su sva svetska čuda!

Ponekad se čuda dešavaju i kod nas, kao najava velikog talasa u snu Aboridžina. Sudbina obične čistačice, odjednom je postala tema naslovne strane najuglednijih novina.[3] Zalutala negde iz dubina društvene podsvesti, pojavila se odjednom na svetloj površini izglancane japijevske stvarnosti, kao prašnjava, ali korisna predizborna bajka ili tek olupina – nesvesna najava tržišnog cunamija.

U skladu sa dobrim korporativnim običajima, društvena odgovornost ispoljava se tako što se čistačicama ne daju pare na ruke, već se iznajmi agencija koja će im uručiti petinu te sume. Tako su i vuci siti i ruke čiste, i ovce na broju! Banka nije cicija, samo nek je tržište zadovoljno. Dodirivanje nedodirljivih ima svoju realnu cenu.

Jedino dodir novca nema cenu. Tamo gde je njegov izvor, bez obzira na poreklo, nastaće bilo šta, čak i „nezavisna država“, pa makar to bila poslednja etnička mapa na planeti Zemlji. U takvoj zemlji čak su i žene lepše nego bilo gde drugde, lepše su čak i od Francuskinja ili Nemica! Takve zemlje, onaj čija je mora se odreći, jer kada mi kažemo da je naša mapa poslednja[4], onda je poslednja, bar dok ne krenemo da pravimo neku novu, isplativiju.

I obavezno sačekaj Godoa

Onaj ko je siromašan zna da je siromašan, ali zašto da radi kada sasvim dobro zna ko je bogat. Doći će Godo, uvek sa zapadne strane, i doneti svoj novac. A novac, kao što je opšte poznato, nema cenu i svako čekanje se isplati. I kada ne dođe, zna se da Godo voli da kasni, zato treba čekati.

Ponekad Godo šalje svoje glasnike: „Da bih došao moraš mi poslati ovo ili ono, ovog ili onog, a ako ni tada ne dođem sam si kriv, jer nisi poslao dovoljno.“ Ponekad se Godo izgovara: „Poslao bih nešto para, ali sam iznenada osiromašio.“ Godo, naime, voli da se kocka. Ponese na rulet milion dolara, zaradi milijardu naštampanih, izgubi polovinu, i iznenada osiromaši!

Kada previše gnjaviš, a pronađeš u prašini grumenčić zlata, Godo pošalje novinare da te ispljuju što kradeš, i vojnike da ti otmu prokleto zlato i stražare da paze da li gledaš na pravu stranu sveta. Takav je Godo, bezdušan ali pravedan – veliki poštovalac ljudskih prava. Zato mu uvek treba verovati i nadati se.

Ovog puta Godo umesto sebe šalje samo svoj cunami. Imperijalno pregrevanje uzima kod njega svoj surovi danak, kao i ono hazardersko ili atmosfersko. Ali kao što se prepuštamo zakonima tržišta, i toploti sunca, prepustimo se i silama gravitacije, pobesnelog mora i vazduha! One su dobre, samo ih treba pustiti da deluju i sve će biti u najboljem redu! A ako ne bude, doći će Godo, uvek sa zapadne strane.