Ukrajinski propagandni Frankenštajn - samo intenzivan javni pritisak iz Vašingtona može naterati Zelenskog na teritorijalni kompromis

Postoje jasne razlike unutar ukrajinske vlade u vezi sa tim da li povratak Krima treba da bude glavni ratni cilj o kome se ne može pregovarati, ili Ukrajina  treba da bude spremna da prihvati bar privremenu rusku kontrolu nad poluostrvom u zamenu za ruske ustupke negde drugde. Ovo pitanje takođe može dovesti do duboke podele između Kijeva i zapadnih vlada, koje strahuju da su Krim i kontrola strateški vitalne vojne baze Sevastopolj toliko važni za Rusiju da bi Moskva bila spremna i na nuklearnu eskalaciju kako bi ih zadržala. Ovo pitanje postaje sve hitnije budući da se Ukrajina priprema za ofanzivu čiji potencijalni cilj je presecanje kopnenog puta između Rusije i Krima.

Odstupajući od prethodne vladine linije, Andrij Sibiha, zamenik šefa predsedničkog kabineta i ukrajinski diplomata, izjavio je prošle nedelje za Fajnenšel tajms: „Ako uspemo da ostvarimo svoje strateške ciljeve na bojnom polju, i kada budemo na administrativnim granicama Krima, spremni smo da otpočnemo diplomatske napore i da razgovaramo o ovom pitanju… (mada) to ne znači da isključujemo oslobođenja (Krima) vojnim putem.

U nedavnom intervjuu Radiju Sloboda drugi savetnik Zelenskog, bivši novinar i tvrdolinijaški nacionalistički političar Mihail Podoljak, zauzeo je sasvim drugačiji stav od Sibihe, isključujući bilo kakav kompromis sa Rusijom: „Može li biti razgovora o diplomatskom izlasku sa Krima? … Da, naravno, ako (Moskva) danas počne da povlači svoje trupe, onda možemo da sačekamo dan, dva ili tri, dok te trupe odu zajedno sa (ruskim) stanovništvom.“ Podoljak je rekao da, nakon što Rusija napusti celu ukrajinsku teritoriju, pregovori treba da budu oko ruske kompenzacije Ukrajini i kažnjavanja za ratne zločine, zajedno sa stvaranjem demilitarizovane zone od 100 kilometara na ruskoj strani granice. On je takođe pokrenuo još jedno pitanje od ključnog značaja za povratak teritorija Ukrajine koje kontroliše Rusija od 2014. Radi se o sudbini stanovnika tih oblasti od kojih se većina istorijski identifikovala sa Rusijom. Za proruske Krimljane Podoljak je rekao da su oni „robovi bez mozga“ i dodao: „Moramo eliminisati sve što je vezano za ruski kulturni prostor tamo. Moramo iskoreniti sve rusko. Trebalo bi da postoji samo ukrajinski kulturni prostor ili globalni kulturni prostor. Ne treba da vodimo dijalog o tome da li čovek ima pravo da koristi ruski jezik ili ne. … Ne bi trebalo da razmišljamo ovako: Možda su ovo naši ljudi, možda treba da razgovaramo o nečemu sa njima. Stalno sam bio iznenađen konceptom reintegracije iz 2014-2015 i (argumentom) -hajde da reintegrišemo okupirane teritorije sa osmehom. Tamo žive gangsteri, tamo žive kriminalci, tamo žive okupatorska vojska i uprava, ali hajde da ih reintegrišemo sa osmehom. … Treba ih proterati, a neke i zatvoriti.

Ovakve stavove (koje bi mnogi u svetu verovatno videli kao etničko čišćenje) nije delila većina Ukrajinaca sa kojima sam razgovarao tokom tri nedelje koliko sam proveo u zemlji prošlog meseca. Jasna većina je rekla da Krim treba da bude vraćen Ukrajini — ali uz neke (obično neprecizirane) mere za mirnu reintegraciju njegovog stanovništva.

Značajna manjina, međutim, smatra da Ukrajina treba da bude spremna da se odrekne Krima u zamenu za mir i povratak drugih teritorija koje je Rusija zauzela od prošlog februara. Razlozi su bili različiti, ali tri glavna su bila da će „inače ovaj rat trajati večno“; da Krim (koji je sovjetskim dekretom 1954. prebačen iz ruske u ukrajinsku sovjetsku republiku) „nikada zapravo nije bio deo Ukrajine“; i da bi prorusko stanovništvo Krima bilo večiti unutrašnji problem Ukrajine. Prema istraživanju javnog mnjenja sprovedenom prošlog jula, 58 odsto Ukrajinaca koji su odgovorili reklo je da se Krim mora vratiti Ukrajini — većina, ali ne i velika.

Ljudi sa kojima sam razgovarao a koji su izjavili da je povratak Krima Ukrajini suštinski i o tome se ne može pregovarati, uglavnom su otvoreno govorili. Niko od zagovornika kompromisa nije bio voljan da to učini. Jedan bivši disident iz sovjetskih dana (i vodeći pristalica Narandžaste revolucije 2004.) rekao mi je: „Naravno, veliki broj ljudi veruje da moramo da se borimo u nedogled da bismo ponovo osvojili Krim, bez obzira na gubitke; ali, ruku na srce, mnogi razumni ljudi znaju da to nije moguće. Problem je u tome što je postalo gotovo nemoguće reći tako nešto javno bez straha od gubitka posla, a možda i gore. Znate da su se u vreme Sovjetskog Saveza ljudi plašili da kažu šta misle. Moram da kažem da slična situacija danas postoji i u Ukrajini. To je zbog besa i mržnje stanovništva izazvanih ruskom invazijom, ali i zbog represije od strane države. Svako ko se zalaže za kompromis sa Rusijom odmah biva javno žigosan kao izdajnik i postaje meta SBU(ukrajinska služba bezbednosti), bez obzira da li je uvek podržavao ukrajinsku slobodu i nezavisnost.

Kao i tokom drugih skorašnjih ratova, ovakva javna atmosfera je u velikoj meri pojačana državnom kontrolom televizije, koja je od gušenja navodno proruskih kanala postala skoro apsolutna kada su radi o vestima i analizama. Stavovi koji se iznose na televizijama uglavnom podržavaju politiku vlade (ili možda prethodne vlade) da se o povratku Krima i istočnog Donbasa ne može pregovarati. Ovo prati i pritisak na štampane medije. Jedan novinar iz grada Dnjepra rekao mi je: „Najveći problem je atmosfera cenzure. Niko direktno ne zabranjuje, ali svi znaju da ako napišete neke stvari, poslodavci ili službi bezbednosti će vam praviti probleme. Dakle, diskusija se sada odvija samo u veoma uskim granicama”.

Kako je izjavio ukrajinski analitičar Volodimir Iščenko, rezultat je „spirala ćutanja“ u kojoj mnogi svoje privatne stavove ne iznose javno.

Bez obzira da li će ukrajinska vojska uspeti da stigne do granica Krima u  planiranoj prolećnoj ofanzivi ili će se sadašnji zastoj nastaviti - Ukrajina će se verovatno suočiti sa sve većim pritiskom zapadnih vlada da pristane na neki oblik privremenog teritorijalnog kompromisa sa Rusijom. Taj pritisak pratiće pretnja smanjenja zapadne pomoći — a Sibihina izjava sugeriše da neki ukrajinski zvaničnici to bar dobro razumeju.

Ali, kao i u mnogim ratovima, državna propaganda koja je imala za cilj da motiviše stanovništvo da se bori je pomogla da se stvori ono što je jedan ukrajinski analitičar nazvao „Frankenštajnovo čudovište“. Propaganda je uspela da stvori borbeno raspoloženje, ali sada ne može da ga kontroliše i omogući postizanje kompromisa.

Aleksij Danilov, sekretar ukrajinskog Saveta za nacionalnu bezbednost i odbranu, izjavio je: „Ako ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski predloži mirovne pregovore između Kijeva i Moskve, on će počiniti političko samoubistvo“ — što je bez sumnje razlog zašto sam Zelenski još nije rekao ništa o Sibihinim primedbama. Svi ukrajinski analitičari sa kojima sam razgovarao složili su se da samo intenzivan javni pritisak iz Vašingtona može omogućiti Zelenskom da pristane na teritorijalni kompromis.

(Autor je direktor programa Evroazija na Kvinsijevom institutu za odgovornu državnost)

Crimea Has Become a Frankenstein’s Monster By Anatol Lieven

https://foreignpolicy.com/2023/04/11/crimea-has-become-a-frankensteins-monster/

April 11, 2023.

Orginalni tekst je neznatno skraćen

Sa engleskog za NSPM preveo Miroslav Samardžić