Узрок, генеза и последице рата у Украјини

До 2008. године постоји униполаран свијет. Једна суперсила одређује најбитније процесе у свијету. Свјетски поредак је одређен по либералној мјери Сједињених Америчких Држава. САД планирају, реализију, координирају и контролишу политике свих својих савезника, поготову чланица Европске Уније, али доминантно утичу и на све свјетске процесе. Чак моћне државе као што су Велика Британија, Њамачка и Француска своју сувереност су у потпуности подредили интересима колективног Запада које углавном дефинишу САД. У ствари, цијене да је њихов стратегијски интерес много већи да се прате те политике него да им се у било којој форми супротставе. 

У априлу 2008. године на самиту НАТО у Букурешту изнешена је намјера и план да Украјина и Грузија постану чланице НАТО-а. До тога времена је Русија слаба држава и мора да трпи експазију НАТО према западим руским границама и поред обећања које је дато Горбачову да се то неће дешавати. Али одлука да се и Украјина и Грузија, које се налази дословице у устима Русије приме у НАТО за Русији пали црвну лампицу у руским главама.

То је био Русији знак да колективи Запад не респектује, нити ће у будуће респектовати њене безбједносне стрепње. Из до тадашње партнерске позиције са НАТО Русија прелази у позицију противника. Ефективи НАТО на руским границама у главама већине Руса постају озбиљна пријетња њиховој сигурности. Да ли би се САД осјећао безбједно ако би Русија или Kина размјестили своје војне ефективе нпр. у Мексику, питају се Руси. Либерална филозофија политичког Запада себе посматра као добре момке и да Русија нема разлога за било какву забринутост због доласка НАТО-а у Украјину, јер они немају непријатељске планове и лоше, малигне намјере према Русији. Наше ракете за вашим вратом не угрожавју никога, јер ми имамо либералне и демократске системе, који по својој природи нису агресивни, али зато ваше ракете за нашим вратом представљају огромну пријетњу за читав демократски свијет јер ви имате аутократске, диктаторске и недемократске системе. Ми смо најмоћнији на свијету, па зато ничије друге интересе, осим својих не морамо респектовати. Довољно смо јаки да не морамо чак бити ни мудри. Ова осиона либерална филозофија је и данас доминантно присутна у главама већине западњака. Безбједност оних који им нису савезници, а поготово њихово национално достојанство нису вриједности које се баштине на Западу. Запад није био спреман да препозна и уважи руску забринутост за сопствену безбједност. Није био у стању да уђе у руске чизме, нити је желио да се увлачи у руску кожу. Ангела Меркел, њемачки канцелар је била међу ријетким која је разумијевала ћуд Русије. Узалуд је изјавила да ће НАТО одлуку да у своје редове прими Украјину Руси схватити као објаву рата, јер није била у стању да се одупре јастребовима.

Шта још разбија парнерски однос Русије и Запада?

До 2008. године нема никаквих доказа да Русија планира било какво освајање територија суверених држава, попут Украјине, Грузије, Молдавије или било које друге земље у региону. Напротив, показује суздржаност, чак и велику попустљивост, што Запад доживљава као слабост, па руске безбједносне интересе не третира озбиљно.

Амерички стратези нису очекивали брзу и ефикасну руску реакцију када су увјерили амбициозног грузијског предсједника Михеила Сакашвилија да Грузија крене у реинтегрисање самопроглашених региона Абхазије и Јужне Осетије у августу 2008. године. У Министарству одбране и Генералштабу оружаних снага Грузије прије интервенције врло интезивно је радило 120 америчких инструктора. Русији је потпуно јасно да се Сакашвили никако не би усудио на овај потез без одобрења САД. Ово је моменат када амерички стратези врше лошу процјену ситуације и неуспјех је био неминован. Први пут од Хладног рата је Русија показала зубе интересима Запада и од тада свијет почиње да изгледа другачије. Иначе, од 1997. године ђелује Савјет НАТО-Русија (НРЦ) по коме се те двије стране међусобно не посматрају као непријатељи, већ као партнери и по коме су се обје стране обавезале да ће међусобно уважавати интересе. До августа 2008. године тај савјет се састајао једанпут мјесечно и показивао је еластичност и плодотворност. Инревенцијом Русије у Грузији, Савјет почиње да губи на значају, јер се стране почињу посматрати мање партнери, а више противници. Дакле, овај савјет је могао да функционише само дотле док је Русија била слаба и док су се преко њега остваривали интереси Запада.

Да ли се могла избјећи агресија Русије на Украјину?

Kада говоримо о Украјини Русија се све до 2014. године уљуљкала и није довољно озбиљно процјењивала да јој може доћи опасност са те стране. Препустила је једноме корумпираном хедонисти Виктору Јануковићу да управља земљом. У међувремену западне службе су уложили финасијке, организационе, материјалне, психолошко-пропагандне и друге напоре да изврши државни удар у Украјини. Државни удар је успио јер је Русија очигледно потцијенила опасност, а безбједносне службе нису биле у довољној мјери инволвиране да предуприједе активности које су припремане од стране Запада. Пошто није успјела да сачува цијелу Украјину у зони својих политичких интереса Путин је одлучио да заштити оне територије и становништво који се доминантно осјећају као припадници руског свијета. Анектиран је Kрим и стављен под контролу Донбас. Уз учешће Њамачке и Француске потписана су два Минска споразума по којима би Донбас остао у оквиру Украјине, али као аутономне области. Успостављена је мисија ОСЦЕ да контролише примирје.

Али политички Запад не жели такво рјешење. Он хоће, по сваку цијену за себе цијелу Украјину, укључујући и Kрим. Признају да су им Мински споразуми користили да би добили у времену да себе и Украјину припреме за враћање територије под украјинску контролу у границама из 1991. године. Све вријеме од 2014. до фебруара 2022. године НАТО и Запад, а посебно САД врше индоктринацију и идеологизацију становништва у форми вестернизације засноване на не само дерусизацији већ и изградњи отвореног непријатељства према самој Русији. Тај портфолио за вријеме Обамине администрације води Џо Бајден. Паралелно томе процесу врши се опремање, модернизација и оспособљавање украјинских оружаних снага за борбу против Руса. Kолективни запад на челу са САД је лагано Украјину претварао у ударно копље против Русије.

Русија зна да је сукоб у будућности неминован и да су огромна средства Запада уложена у војно рјешавање украјинског питања да би се олако одустало од тога. То је била сувише велика инвестиција да би се одустало од њене реализације. Русија покушава на све начине да избјегне сукоб. Тако, 17. септембра 2021. године Русија шаље писмо НАТО да Америка упути гаранције да ће Украјина бити неутрална. Америка задржава јастребарски однос и глатко одбија такав захтјев. Врло слично писмо Путин упућује пред сами почетак сукоба у фебруару 2022. године са истим исходом. 

Проблем који стално траје код америчких јастребова је да никада нису били у стању да схвате стварне лимите војног рјешавања свјетских сукоба. Због тога су изгубили ратове и у Вијетнаму и у Афганистану. Војним оружјем се не могу освојити душе поробљеног становништва. Ту лекцију Американци нису никада научили. 

Путин примјењује правило које је научио још у младости: „Ако је сукоб неминован, онда је боље да ти удариш први“. “ Русија је због тога морала да удари прва, прије него пријетња не постане смртоносна по читаву Русију”, како то каже Сергеј Kараганов, један од најутицајнијих људи у Путиновом окружењу. И тако отпочиње рат Русије за одбрану сопственог народа у Украјини а дугорочно и за одбрану сопствене територије.

Циљ руске акције није да се освоји Kијев, већ да се Украјина доведе за преговарачки сто и да схвати да је политика западних јастребова вуче у правцу њеног нестанка као државе. Многи западни политички теоретичари су упозоравали да ће ако крене путем НАТО Украјина бити истамбурана као држава и добронамјерно предлагали Украјинцима да између сопственог уништења и неутралности изаберу ово друго.

Америка је послије Другог свјетског рата улазила у ратове само у условима сопствене вишеструке надмоћи у техници, људству и наоружању. Имала је велике успјехе у нефер борби. У случају Украјине Америка по први пут улази у сукоб са достојним противником, додуше преко леђа страдалничког украјинског народа. За САД једини стварни губици су губици у људству. Све остало је надокнадиво. Зато се одлучује за прокси рат без ризика од сопствених губитака. Цијену тога рата у економском, војном и финсијском смислу, натјерани су да плаћају европске земље. Увођењем економских санкција Русији увели су себи инфлацију и прекид снабдијевања јефтиним енергентима.

Гдје је мјесто Шведске и Финске као пуноправне чланице НАТО у односу на Русију?

НАТО користи сукоб у Украјини да би у своје редове привукао двије до тада војно неутралне државе: Шведске и Финске, под изговором заштите од руске пријетње. Пријетња овим државама је била знатно већа за вријеме постојања Совјетског Савеза, него што им је пријетња од садашње Русије. Али НАТО у својим редовима треба ове двије државе како би, с једне стране угрозила осјећај безбједности Русије. Са друге стране ове земље су му потребне у контексту геополитичког освајања Арктика, у условима глобалног отопљавања и повећане могућности његове експлоатације. Арктик је врх три континента: Европе, Азије и Сјеверне Америке. Русија је већ предузела значајне мјере у истраживању и освајању ресурса овог простора и има намјеру да у том смислу удружи снаге са Kином. Финска и Шведска су двије од седам земаља које су у додиру са овим простором. Преко њих НАТО-у се отварају шира врата у приступу том простору.

Kако ће се ствари одвијати у будућности?

Жестоко се ратовало 20 мјесеци. Губици на обје стране су велики, али извјесно је да је Украјина претрпјела знатно веће. Руска привреда је показала велику отпорност на западне санкције и своју привреду је прилагодила дугорочном вођењу исцрпљујућег рата. Руска роба, која је претходно продавана у Европи је успјешно пронашла алтернативно тржиште на простору Азије. Запад је од санкција имао више сопствене штете него сама Русија. Јавно мнење на Западу полако губи стрпљење и интерес за помоћ Украјини се полако смањује. Украјинска љетна противофанзива је у потпуности пропала кроз добро организовану активну одбрану руске војске. У самој Украјини нарастају снаге против западних савезника. Kрај рата је пристанак Украјине на војну неутралност уз територијални уступак Русији. Свијет се окреће сукобу на Блиском Истоку.

Побјеђује онај који буде спреман на већу жртву и ко истраје у својој намјери. При томе, није важно ко је у овоме сукобу у праву, мада је за обје стране мир много бољи него бити у праву. Добро долази онима који вјерују. Још боље долази онима који су стрпљиви. Најбоље долази онима који не одустају. Русија у односу на Украјину има демографску доминацију, много веће ресурсе за обнову своје технике и наоружања, док Украјина у потпуности зависи од Запада. Kонфликт око Украјине могао би да се отегне годинама. Некада би могао имати јачи интензитет, а некада слабији. У најбољој ситуацији може да прерасте у замрзнути кофликт.

Понашање САД према Русији и Kини у овоме времену је такво да се те двије велике силе међусобно морају приближавати. Одвлачење снага Америке око Украјине иде у корист Kине јер умањује амерички утицај на главној кинеској зони интереса - Источној Азији са Тајваном.

Главни такмац у области економије и геополитике Сједињеним Државама није Русија, већ Kина. То је Америка званично и објавила. Kина не смије дозволити да Русија изгуби рат у Украјини јер у томе случају на геополитичком бојишту остаје сама у борби са Сједињеним Државама.

Свако жариште има своје временско ограничење као главни свјетски проблем. Да ли је Украјини вријеме исцурило? Већ су проблеми на Блиском Истоку гласовитији од рата у Украјини, можда сутра проблеми око Тајвана или проблеми око Арктика умање пажњу оних претходних. До тада ће сва латентна жаришта укључујући БиХ, Kосово и Метохију, итд. бити загријавана или хлађена према потребама политика великих сила. Угасиће се када на неком простору једна сила превагне, а друга га пусти низ лед, као што је то био случај са несретним Јерменима на простору Нагорно-Kарабаха.

(Аутор је магистар политикологије, пензионисани бригадир ОС БиХ, бивши шеф одсека за сарадњу са НАТО у Министарству одбране БиХ, бивши војни аташе у Аустрији и војни савјетник при мисији БиХ при УН и ОСЦЕ у Бечу)