Vek Azije

(17.02.2009, The National Interest)

Državna sekretarka Hilari Klinton je krenula na svoj prvi put u inostranstvo, a destinacija – Azija, dobar je izbor. Ekonomske, kulturne i političke veze sa Evropom ostaju čvrste, ali Azija će verovatno dominirati u budućnosti, s obzirom na to da se u njoj nalaze dve moguće supersile kao i nekoliko drugih država sa rastućim međunarodnim uticajem. Moć Amerike neće u skorije vreme nestati, ali svi su izgledi da će dvadeset i prvi vek biti vek Azije.

Od destinacije je izazovniji dnevni red. Bušova administracija je ostala posvećena dominaciji SAD u Aziji kao i drugde. Trebalo je ojačati mnoge saveze, potencijalne protivnike obuzdati, države klijente odbraniti, liderstvo SAD dokazati.

Ali održavanje dominacije će biti sve teže. Kina je počela od niske ekonomske i vojne osnove i suočava se sa ogromnim društvenim izazovima tokom razvoja, ali nije sklona bezotpornom prihvatanju prevlasti SAD duž svojih granica ili drugde. Bespomoćna zavisnost od Vašingtona je nekada karakterisala Južnu Koreju i Japan, ali nacionalizam je uzburkao obe države, čiji će se interesi sve više razilaziti od američkih. Indija prelazi iz jugo-azijske u azijsku silu, i, kao i Peking, ima šire globalne ambicije.

Zbog ovakvog razvoja događaja, kreatorima politike iz Vašingtona bi moglo da ne bude prijatno, ali ništa ne ugrožava osnovne bezbednosne interese SAD. Američke administracije su tek posle II svetskog rata bile u stanju da rutinski izdaju naređenja nekome ko ne pripada bespomoćnim centralno-američkim i karipskim državama. Vašington je tek sa padom sovjetske imperije mogao da zamisli uglavnom neometano upravljanje svetskim poslovima. Kraj „unipolarnog momenta“ Čarlsa Krautamera je bio neizbežan. Ali izgleda da je stigao brže nego što je većina posmatrača očekivala.

Stoga, umesto da pokuša da podupre nestajaću prošlost, sekretarka Klinton bi trebalo da svoj put u Aziju iskoristi za započinjanje prilagođavanja američke politike predstojećoj budućnosti. Preširoka tema Obamine administracije bi trebalo da se bavi regionalnim odgovornostima. Tu poruku treba najjasnije preneti Tokiju. Ova velika trgovinska nacija ostaje vojni patuljak, neodlučan da iskoristi svoje skromne “samoodbrambene snage” kako bi učinio više od ponašanja međunarodnog socijalnog radnika. To je pravo Japana, naravno, i nije na Vašingtonu da kaže šta Tokio mora da uradi.

Međutim, sekretarka Klinton bi trebalo da oslika sliku budućnosti u kojoj SAD neće garantovati teritorijalni integritet Japana ili pristup morskim stazama Pacifika. Sa drugom ili trećom ekonomijom sveta po veličini (u zavisnosti od korišćenih kriterijuma), Tokio više ne mora da se oslanja na Ameriku. I pošto se II svetski rat završio pre više od šest decenija, susedi Tokija bi trebalo da podrže veće napore Japana za promovisanje regionalne stabilnosti. Japanci su razočarani kada se njihova mišljenja odbace, kao što je to bilo u slučaju Severne Koreje. To će se promeniti samo tad kad pokažu sposobnost i volju da odrade više onog težeg bezbednosnog posla u regionu.

Sekretarka Klinton bi trebalo da sličnu poruku saopšti u Seulu, iako sa malo drugačijim obrtom. Kao prvo, Vašington bi u praksi trebalo da pitanje Severne Koreje preda Južnoj Koreji. Amerika se na poluostrvu umešala tek kada se II svetski rat završio; vispreni kreatori američke politike imali su probleme pri lociranju Koreje na geografskoj karti. Od tada su američke snage bile u pripravnosti za odbranu američkog saveznika od saveznika Sovjetskog Saveza.

Ali Hladni rat je iščezao u Aziji kao i u Evropi. Republika Koreja je veoma sposobna da izgradi vojne jedinice i formira diplomatske odnose potrebne za sprečavanje agresije Severne Koreje. Na Republici Koreji je da odluči da li je najbolji pristup Pjongjangu “politika otopljavanja” prethodne dve južnokorejske vlade ili čvrst stav predsednika Li Mjung-baka. Ali više nema potrebe za boravkom snaga SAD u Južnoj Koreji ili u blizini, kao podrška odbrani te nacije. Sa četrdeset puta većim bruto nacionalnim dohotkom i dva puta većom populacijom od svog nekadašnjeg protivnika, Seul bi trebalo da odgovornost za svoju odbranu preuzme na sebe.

Vašington bi takođe trebalo da pogura Južnu Koreju ka zbližavanju sa Japanom. Iz očiglednih istorijskih razloga odnosi između dve države ostaju napeti, ali ni jedna ni druga država ne mogu da se i dalje oslonjaju na to da će Amerika da sve popravi. U slučaju da rast Kine ne bude miran, ove dve azijske države će biti u prvoj borbenoj liniji. One moraju međusobno da sarađuju, kao i sa svojim susedima iz ASEAN-a, kako bi sprečile potencijalni kineski avanturizam. A to znači ohrabrivanje Japana da učini više, ali na način koji najviše promoviše regionalnu bezbednost i najmanje uznemiruje susede. Seul bi trebalo da predvodi sporazumne napore kako bi bez smetnji integrisao Tokio u regionalna bezbednosna pitanja.

Još značajnija je poruka sekretarke Klinton upućena Kini. Putanja dvadeset i prvog veka će verovatno biti određena prilagođavanjem američke super-moći na početke kineske velike moći. Neki su ukazali na uspon Nemačke u Evropi kao na analognu situaciju, ali bila su potrebna dva svetska rata da se taj novi svetski poredak uspostavi. Niko, a posebno Amerika i Kina, ne mogu da priušte ni jedan, a posebno ne dva rata za zasnivanje svog budućeg odnosa.

Stoga, Vašington bi trebalo da naglasi značaj rešavanja nesuglasica putem saradnje, bilo o bezbednosnim, trgovinskim ili ljudskim pravima. Za Obaminu administraciju to znači obuzdavanje najgorih instinkata takvih kao što je organizovan rad liberalnih lobija. Za Kinu to znači poštovanje međunarodnih normi koje bi svetski lider trebalo da poštuje, što se od njega i očekuje.

Osim toga, sekretarka Klinton bi trebalo da istakne da iako uticaj SAD neće uskoro opasti, Vašington ne namerava da se bavi trkom u naoružavanju u pokušaju da održi vojnu prevlast duž kineske granice. Međutim, što jasnije Peking pokaže svoju nameru da mirnim putem reši potencijalno sporna pitanja, kao što je status Tajvana, Vašingtonu će biti lakše da se povuče iz konfrontacije. Treba stalno naglašavati da je mir u istočnoj Aziji u interesu i Amerike i Kine.

Sekretarka Klinton će takođe posetiti Indoneziju, potencijalno značajnu državu koja je ujedno i najmnogobrojnija muslimanska zemlja. Vašington bi trebalo da ohrabri DŽakartu da igra veću regionalnu ulogu. Indonezija se i dalje suočava sa ozbiljnim unutrašnjim izazovima, uključujući veliko siromaštvo, islamski ekstremizam i progon verskih manjina. I pored toga, mogla bi da postane reprezentativna tolerantna islamska demokratija, više nego Turska. Prosperitetnija i stabilnija Indonezija bi takođe mogla efikasnije da radi sa organizacijom zemalja ASEAN i Australijom kako bi ohrabrila demokratski razvoj i obeshrabrila verski radikalizam u jugoistočnoj Aziji i južnom Pacifiku.

SAD neće skoro napuštati Aziju, ili možda nikad. Uticaj Vašingtona će ostati značajan čak i kad dominantnost Amerike oslabi. I pored toga, sekretarka Klinton bi svoje vreme trebalo da iskoristi za posete azijskim glavnim gradovima radi pripreme novog nastajućeg poretka. Najzad, Sjedinjene Države će biti bezbednije ako primarne odgovornosti promovisanja regionalne stabilnosti prenesu na svoje prijatelje. Vašington bi trebalo da se prilagodi, pre nego da se opire, veku Azije.

Dag Bendou je stariji saradnik u Cato Institutu. Bivši specijalni asistent predsednika Ronalda Regana, autor je knjige Strane ludorije: Nova američka globalna imperija (Xulon Press).