Za grčku ekonomiju sudbonosna je geografija

(Njujork tajms, 24.4.2010)

Dužničkoj krizi, koja je dovela dotle da prošlog petka Grčka zatraži međunarodnu pomoć, (to ask for an international bailout) bili su pripisivani mnogi uzroci – ali svi su oni ekonomski: grčki budžetski deficiti, nepostojanje transparentnosti, kao i njena neprevaziđena korupcija koju simbolišu reči „fakelaki“ – što će reći koverte sa mitom, i „rusfeti“ – političke usluge. Ali, postoji i jedan dublji uzrok grčke krize, a niko se ne usuđuje da ga pomene, jer bi to moglo značiti mirenje sa sudbinom – to je geografija.

Grčka se nalazi na istorijskoj tački preklapanja nerazvijenih svetova Mediterana i Balkana, i to ima ogromne implikacije po njenu politiku i ekonomiju. To što je severna Evropa uključila zemlju kao što je Grčka u svoju monetarnu uniju dokaz je koliko je, od samog početka, evropski projekt bio istinski ambiciozan. Po sadašnjem mišljenju Nemaca i severnih Evropljana – verovatno čak isuviše ambiciozan.

Nije slučajno da se u pogledu ekonomije sve problematične zemlje Evrope - Grčka, Italija, Španija i Portugal nalaze na jugu. Karakteristika mediteranskih društava, uprkos njihovim inovacijama u politici (demokratija Atine i Rimska republika) po rečima francuskog istoričara iz prošlog veka Fernana Brodela (Fernand Braudel) bila je „tradicionalizam i krutost.“

Relativno loš kvalitet zemljišta Mediterana je pogodovao velikim posedima, koji su neizbežno bili pod kontrolom bogataša. Ovo je doprinosilo neelastičnosti socijalnog poretka, u kome su se srednje klase razvile mnogo kasnije nego u severnoj Evropi – a to je na jugu vodilo socijalnoj patologiji, kao što su etatizam i autokratija. Zato i nije čudo što su u grčkoj politici tokom poslednjih pola veka bile dominantne samo dve porodice: Karamanlisi i Papandrei.

Isto tako, nije slučajno da se savremena evropska super-država u povoju, nalazi u srednjevekovnom središtu Evrope, sa glavnim gradom Karla Velikog Eks-la Šapel, današnjim Ahenom, koji se još uvek nalazi u njenom geografskom centru i blizu središta veza moći, Brisela, holandskog Haga, Mastrihta i francuskog Strazbura. Ovaj zemljišni pojas, kičma civilizacije Staroga Sveta, najbogatiji je pojas susreta mora i kopna.

Te niske zemlje, sa svojom otvorenošću prema velikom okeanu i masi regulisanih reka i vodnih puteva u unutrašnjosti, bile su idealne za trgovinu, saobraćaj i politički razvoj koji je iz toga proisticao. Ta taložna vrsta tla je tamna i plodna, a šume nude prirodnu zaštitu. Evropsku antiku karakteriše geografska oblast Mediterana, ali – kako je Rim gubio svoje posede, istorija se selila na sever.

Ono što Evropu muči i zbunjuje nije samo podela na sever i jug. U četvrtom veku nove ere Rimska Imperija se podelila na zapadnu i istočnu, sa suparničkim glavnim gradovima Rimom i Konstantinopoljem. Zapadna imperija Rima otvorila je put nastanku kraljevine Karla Velikog i Vatikanu: to jest, Zapadnoj Evropi. Istočna imperija, Vizantija, bila je naseljena pravoslavnim hrišćanima koji su govorili uglavnom grčki, a posle otomanskog osvajanja Konstantinopolja 1453. godine, i muslimanima.

Karpatski planinski lanac, koji leži severoistočno od bivše Jugoslavije i deli Rumuniju na pola, delimično je i pojačao granicu između Rima i Vizantije, a kasnije – između uspešne Habzburše imperije u Beču i siromašnije Turske imperije u Konstantinopolju. Grčka je umnogome pre dete Vizantije i turskog despotizma, nego Periklove Atine.

U antičkom periodu, Grčka je prosperirala zahvaljujući geografiji, bila je predsoblje Bliskog Istoka – bila je mesto na kome je omogućeno omekšavanje i humanizovanje nemilosrdnih sistema poteklih iz Egipta i Mesopotamije – što je, da se tako izrazimo, dovelo i do nastanka Zapada. Ali, u današnjoj Evropi, Grčka se našla na pogrešnoj, “orijentalizovanoj“ strani spektruma. Jeste, ona je daleko stabilnija i prosperitetnija od mesta kao što su Bugarska i Kosovo – ali to je upravp zato što je bila pošteđena negativnog delovanja komunizma sovjetskog tipa.

Da bi se bolje razumelo u kolikoj su meri geografija i stare imperije uobličile današnju Evropu, pogledajmo ishod u nekadašnjoj komunističkoj Istočnoj Evropi: države na njenom severu, naslednice pruskih i habzburških tradicija – Poljska, Češka Republika i Mađarska postigle su mnogo bolji ekonomski uspeh od naslednica Vizantije i otomanske Turske: Rumunije, Bugarske, Albanije i Grčke. A i delovi nekadašnje Jugoslavije koji su bili pod habzburškim uticajem – Slovenija i Hrvatska više su uznapredovale od svojih – nešto turskijih suseda – Srbije, Kosova i Makedonije. Raspad Jugoslavije 1991, bar u početku, odražavao je podelu između Rima i Vizantije.

Grčka dužnička kriza je, posle jugoslovenskih secesija, najveći izazov evropskim pokušajima za prevazilaženje sopstvenih geografskih i istorijskih podela. Dok je u prvim decenijama hladnog rata evropski projekt morao da se bori jedino za zaceljivanje dugotrajnog rascepa između Francuske i Nemačke, danas je stvar u tome da Evropa Karla Velikog i Pruske – Brisela i Berlina – u sebe uključi udaljene mediteranske i balkanske periferije.

I baš zato što bezbednosti Evrope, po prvi put u istoriji, ne preti ništa od spolja, ona može postati plen narcizma svojih internih kontradikcija. To što severne zemlje EU nisu voljne da samostalno spasavaju Grčku, nego se oslanjaju i na MMF kako bi dodala još 20 milijardi američkih dolara, pokazuje da postoje granice u njihovoj zainteresovanosti da idu u pravcu ostvarenja sna o ujedinjenom superkontinentu.

Pa ipak, baš kao što je geografija Evropu podelila, ona je i ujedinjuje. Na primer, onaj nizijski koridor od Atlantika do Crnog Mora omogućavao je putnicima da tokom vekova brzo i udobno prelaze širom Evrope, što je doprinosilo evropskoj koheziji i samosvesti. Dunav, kako opeva italijanski učenjak Klaudio Magris: „vuče prema istoku nemačku kulturu, sa njenim snovima o Odiseji duha, mešajući je sa drugim kulturama u bezbroj hibridnih metamorfoza.“ Centralna Evropa, otrgnuta od Zapada tokom hladnog rata, jedinstveni je kontinentalni zglob –raskrsnica: to je ona činjenica koja odgovornost za preovlađavanje političkih i geografskih podela direktno stavlja na pleća ujedinjene Nemačke.

Nemci bi trebalo da shvate da Grčka, mada sa svega 11 miliona stanovnika, ipak ostaje definitivni pokazatelj zdravlja Evrope. To je jedini deo Balkana sa prilazom Mediteranu preko više svojih priobalja, nalazi se na otprilike istom odstojanju od Brisela i Moskve – i zahvaljujući kulturi i svom pravoslavnom hrišćanstvu, otprilike je onoliko bliska Rusiji, koliko i Evropi. U nastupajućem veku, kada ćemo verovatno videti Rusiju, koja se ponovo uzdiže i jača, i vrši pritisak na Evropu – a naročito na nekadašnje sovjetske satelitske države na istoku, politička situacija u Atini verovatno će moći da pokaže mnogo toga o uspehu ili neuspehu evropskog projekta.

Dobra je vest da je severna Evropa toga svesna, i da neće dozvoliti neuspeh Grčke. I, uistinu – dozvoliti da Grčka otpluta ka istoku –značilo bi da je pogrešno žrtvovana sva nada o velikoj i sveobuhvatnoj Evropi, kako geografski, tako i politički i kuturno, u korist male i sitne imperije Karla Velikog, koja za sebe uobražava da je Rim.

Robert D. Kaplan je stariji saradnik Centra za Novu američku bezbednost (Center for a New American Security) i nacionalni dopisnik magazina Atlantik (The Atlantic)

(Prevod sa engleskog: Vasilije Kleftakis)