Zašto se povratak Velike depresije i novi svetski rat možda ipak mogu izbeći

Da li stvari opet mogu da krenu po zlu? Mislim stvarno, kao kad se desila Velika depresija i Drugi svetski rat. Moja generacija naučila je da misli kako te vrste kataklizmičkih događaja nepovratno pripadaju prošlosti.

Ipak, jedno je sigurno: u ovom trenutku u Evropi postoji loš predosećaj. Govoreći u ponedeljak, 28. novembra, ministar spoljnih poslova Poljske Radoslav Sikorski u Berlinu je izneo upozorenje da stojimo na ivici provalije. Takođe, francuski predsednik Sarkozi nedavno je upozorio će Evropa eksplodirati ako eksplodira evro. „Evro je garancija mira na kontinentu na kome su kroz istoriju besneli strašni ratovi“, rekao je Sarkozi.

S ciljem da dobiju podršku za svoj voljeni projekat Evrope, evropski političari često su sebi dozvoljavali i to da manipulišu strahom od rata, ali u normalnim vremenima Evropljani te priče nisu shvatali ozbiljno. Štaviše, priče o ratu izgledaju nemoguće ljudima koji su odrasli u prosperitetnoj, mirnoj zapadnoj Evropi. Celog života živeo sam u svetu u kome je, pored svih kolebanja na gore ili na bolje, izgledalo da se stvari konstantno poboljšavaju. Pobeđen je nacizam, pala je diktatura u Španiji, Portugalu i Grčkoj, kolabirala je sovjetska imperija, obustavljen aparthejd u Južnoj Africi...

Mir i prosperitet postali su norma i svakidašnjost za moju generaciju koja živi na Zapadu. Bilo je lako zaboraviti da je to ono što nas je izdvajalo od velike većine sveta. Čitajući knjigu kineskog naučnika Jana Ksuetonga (Yan Xuetong), štrecnuo sam se nad ovom rečenicom: „Tokom Maove Kulturne revolucije, ljudi su često gledali kako druge ljude prebijaju do smrti, pa su nekako na to oguglali.”

Međutim, tokom poslednjih 30 godina, naviknutost na mir, prosperitet i izvesni komfor kao da se proširila i van povlašćenog prostora Zapada. Ona Kina iz Kulturne revolucije ustupila je mesto Kini sa šoping molovima i fabrikama, a Indiju Majke Tereze u dobroj meri zamenila je slika Indije koja razvija revolucionarnu informacionu tehnologiju.

Kada je novostasala srednja klasa u Aziji i istočnoj Evropi prigrlila komfor i vrednosti kapitalizma, globalizacija je učinila da svet izgleda bezbedniji i čvršće povezan zajedničkim interesom. Dok se za vreme Hladnog rata činilo da svetski mir počiva na ravnoteži straha od nuklearnog rata, sada izgleda da mir održavaju međunarodna trgovina i opšteprihvaćeni imperativ potrošnje.

Sve do svetske ekonomske krize, činilo se da reči jedne pesme iz predizborne kampanje Tonija Blera 1997. godine sažimaju duh vremena: „Stvari mogu da idu samo na bolje.“ Ali jedan događaj poljuljao je optimizam: od trenutka kolapsa banke „Leman Braders” 2008. otkrili smo da stvari bespogovorno mogu da se pogoršaju. Ostalo je samo pitanje kako i koliko.

Rizik od novog otvaranja Pandorine kutije zbog teške ekonomske krize u Evropi ponovo je veoma velik i zamisliv. Raste pretnja od bankrota na polju državnih obveznica i preti slom jedinstvene evropske valute – a s tim u vezi i opasnost da propadnu banke, da nastupe opšta panika, duboka recesija i masovna nezaposlenost. To bi se, zaista, moglo doživeti kao moderna verzija Velike depresije iz tridesetih godina veka za nama.

Gledano u celosti, Evropska unije je najveća ekonomija sveta – tako da bi ekonomski haos u njoj neminovno imao globalne reperkusije: izazvao bi, naime, depresiju u oblasti trgovinskih odnosa i na videlo izneo opipljivu mogućnost da globalni finansijski sistem doživi slom.

 Pouka 1930-tih godina glasi da globalna depresija slabi demokratije, vodi usponu novih radikalnih političkih snaga, povećavajući rizik od međunarodnih sukoba.

Istorijsko ponavljanje tridesetih godina dovelo bi na vlast u Evropi nove generacije političara nacionalista, uz ekonomski haos i raspad Evropske unije. S pogoršanjem ekonomskih prilika, rasle bi političke napetosti i u Evropi i van nje. Ravnoteža snaga u Aziji menjala bi se još brže u korist Kine, koja bi se sučeljavala sa Amerikom u opadanju. I u Kini i u Americi ekonomska kriza jačala bi uticaj nacionalističkih i etatističkih elemenata.

Takvi scenariji nisu neverovatni. Ali uprkos svim zdravorazumskim paralelama, ipak ne mogu sebe da nateram da poverujem kako se vraćamo u tridesete. Postoje, naime, tri krupna razloga zašto mislim da ćemo to izbeći:

Prvo, samo saznanje o tome koji su faktori pre osamdeset godina izazvali urušavanje svetske ekonomije i ono što je za tim sledilo može biti od pomoći savremenim političarima da izbegnu greške. I stalno kinesko naglašavanje potrebe za „mirnim privrednim rastom“ dosta duguje iskustvu strašnih grešaka japanske imperije.

Drugo, smatram da je šezdeset šest godina mira između najvećih svetskih sila i razvijenih država, od 1945. godine do danas, u stvari odraz civilizacijskog progresa, a ne puka istorijska sreća. U nedavno objavljenoj knjizi Bolji anđeli naše prirode (The Better Angels of Our Nature), Stiven Pinker (Steven Pinker) sa Harvardskog univerziteta tvrdi da čovečanstvo postaje sve manje ratoborno i da „danas živimo u najmirnijoj eri istorije“.

I najzad – razvijeni svet, zasigurno, mnogo je bogatiji nego tih kobnih tridesetih godina. U slučaju ekonomskog sloma, ljudi će možda izgubiti ušteđevine, zaposlenje i svoje domove – ali manja je verovatnoća da će ostati bez igde ičeg. Usled toga, možda će manje biti i skloni političkoj radikalizaciji. U Litvaniji je 2009. godine ukupna ekonomija opala za 18 procenata, ali su na nedavnim izborima pobedile dve partije centra. U Španiji opšta nezaposlenost već sada nadmašuje 22 procenta – a među mladim ljudima iznosi celih 45 odsto. Pa ipak, ovog meseca na izborima je pobedila partija desnog umerenog centra.

Rezimiraću: mada su rizici koje nosi teška ekonomska kriza vrlo ozbiljni, ne verujem da klizimo u novi svetski rat. Međutim, moj optimizam može biti posledica nedostatka maštovitosti, budući da me okupira nada i da bih bio presrećan da nastavim život u miru i blagostanju.

http://www.ft.com/cms/s/0/79656ee4-19b3-11e1-ba5d-00144feabdc0.html#ixzz1f4srouvE

(Prevod sa engleskog: Vasilije Kleftakis)