Црна Гора је лош пример за оно што део српске опозиције тражи - није било никакве "техничке" нити "прелазне" владе, као ни „ко-министарстава“

Ми у Црној Гори, углавном преко интернет портала, друштвених мрежа и јутјуб канала, са пажњом пратимо дешавања у Србији, особито она која се тичу дијалога али и политичке борбе између власти и опозиције. Како се у дијелу опозиционе јавности, посебно оном који је окупљен око најјачег опозиционог субјекта Савеза за Србија, све чешће као примјер наводи Црна Гора и модел “техничке” владе из 2016., вјерујем да може бити корисно отклањање одређених дилема и заблуда која се тичу ове тематике и проблематике.

У емисији “360 степени” на телевизији Н1 у оквиру које су гостовали господа Бошко Обрадовић из Савеза за Србију и професор Јово Бакић, социолог, значајан временски простор добио је примјер Црне Горе. Господин Обрадовић говорио је у више наврата о томе, казујући да је “чак и у Црној Гори, у којој влада диктатор Мило Ђукановић, било могуће организовати техничку владу” као и да су "избори 2016. године били поштенији него раније". Не доводећи у питање поенту коју је српски опозициони лидер желио да искаже а препознату у реченици “Чак и у Црној Гори”, важно је знати сљедеће: У Црној Гори није било ни “прелазне”, ни “техничке” владе, нити је тада уведена категорија “ко-министра” како је у емисији саопштено, већ је остварена дјелимична реконструкција постојеће владе. Премијер је остао исти, а главни опозициони субјекти у њеном раду нису учествовали.

За оне који су заинтересовани, ево и кратког хронолошког прегледа дешавања која су претходила доношењу lex specialisa. Због нарастајуће политичке кризе у земљи, септембра 2015. године почели су антивладини протести Демократског Фронта, најјачег опозиционог политичког субјекта и савеза у Црној Гори. Протести су трајали 20 дана без престанка а многобројни демонстранти и посланици Фронта, ноћили су на улици. За потребе овог облика протеста, постављено је шаторско насеље на једном од главних булевара у Подгорици - Булевару Светог Петра Цетињског, на Немањиној обали. У зору 17. октобра 2015. године, полицијски одреди су, без претходне најаве, упали на Слобону зону и жаргонски речено је “растурили”. Том приликом, повријеђено је неколико посланика и активиста ДФ и независних новинара а почињена је одређена материјална штета. Наредних дана дошло је до одговора ДФ-а и народа - па се на улицама окупио огроман број грађана и грађанки. На главном опозициону скупу Демократског Фронта 24. октобра окупило се неколико десетина хиљада људи, што је за црногорске прилике (пропорционално броју становника), ванредно велики број. Протест је, након краткотрајног сукоба демонстраната и полиције -  угушен насилно, прекомјерном употребом полицијске силе. По неким ивзјештајима испаљено је око 150 патрона сузавца, неколико десетина димних и шок бомби, а један број грађана био је жртва полицијске репресије, о чему су остали као свједочанство многобројни узнемирујући видео записи, који су широј јавности у региону познати. Исте ноћи ухапшени су и посланици Нове српске демократије - партије чланице ДФ-а. Ефекат огромне количине сузавца, осјећао се неколико дана на улицама у центру Подгорице. 

Прекомјерна употреба силе за потребе разбијања протеста ДФ-а, кршење основних људских и грађанских права, продубили су кризу у Црној Гори - на свим нивоима. Умјесто општег опозиционог јединства, дио опозиције сио је са преговарачки сто са владајућом Демократском партијом социјалиста Мила Ђукановића. У јануару мјесецу 2016. године, због изласка Социјалдемократске партије, дугогодишњег коалиционог партнера ДПС-а, повјерење влади је доведено у питање. Но, крајем мјесеца исте године, Скупштина је изласала повјерење влади Мила Ђукановића. По многима, захваљујући политичкој корупцији. Неколико мјесеци касније дошло је до реконструкције владе у коју су ушли одређени опозициони субјекти. Дакле, није била у питању прелазна или техничка влада, већ реконструисана влада Мила Ђукановића, коју је дио јавности назвао “Владом изборног повјерења”. Најјачи опозициони субјекти Демократски Фронт није учествовао у раду ове владе, био је изричито против, као и опозициона Демократска Црна Гора. Опозициони субјекти који су ушли у владу, добили су неколико ресора, а категорија “ко-министра” није уведена. Опозиција не само што није имала контролу ресурса, већ је била далеко од тога. Поменути модел владе трајало је свега неколико мјесеци јер су у октобру 2016. године одржани редовни парламентарни избори. Ови избори нису били “поштенији него остали”, како је истакао господин Обрадовић, ослањајући се, вјероватно на резултат. Резултат је био одраз снажне подршке грађана опозиционим странкама, па је зато био уравнотежен. Но, због свих афера које су се догодиле на дан избора и након тога, а због којих је Демократски Фронт мета политичког прогона, ДПС је остао на власти, стварајући коалицију са неколико мањих странака, углавном странака националних мањина. На дан избора улицама Подгорице одјекивале су полицијске сирене, што је само један од много детаља, који описују атмосферу изборног дана. 

Због свега наведеног, али и других опште познатих ствари, примјер Црне Горе, није адекватан примјер. И ове године, коју су обиљежили грађански протести, захтјев грађана и опозиционе је техничка односно прелазна влада, али је владајућа коалиција  упорно одбија, баш као што је одбијала и 2015. и 2016. године. Црна Гора може бити примјер упорне, демократске опозиционе борбе али не и примјер демократије.

Видети још:

Бошко Обрадовић: СЗС пристаје само на одлагање избора; Јово Бакић: Овај наступ господина Обрадовића указује да ће тешко убедити грађане да стану иза њих