Početna strana > Debate > Srbija i Crna Gora > "Nova crnogorska književnost" ili o prednosti prelaska u novu veru
Srbija i Crna Gora

"Nova crnogorska književnost" ili o prednosti prelaska u novu veru

PDF Štampa El. pošta
Želidrag Nikčević   
utorak, 23. mart 2010.

Postoji u našoj kritici jedna dosta ozbiljna i argumentovana teza, prema kojoj je za visok nivo savremene srpske proze veoma zaslužna komplikovana i uglavnom nesrećna srpska istorija, i ona dalja, i ona novija. To bi izgledalo otprilike ovako: Srbi kao narod imaju problematičnu privilegiju da im se nacionalna sudbina često i dramatično prelama, da im se nacionalno tkivo bolno raskida skoro svakih dvadesetak godina, a onda ti istorijski lomovi proizvode duševne potrese iza kojih se pomalja fantastičan, za književnu obradu bogomdan prostor. Najkraće rečeno: što se teže živi i opstaje, to su nam opisi života složeniji, dublji i uverljiviji. Po ovoj neveseloj teoriji, naš zapušteni nacionalni enterijer u stvari je veoma inspirativno polazište za raznovrsna umetnička traganja, a nesinhrono pulsiranje narodnog bića i njegovih malaksalih energija u literaturi se iskazuje kao dragoceno gradivo.

I zaista, nije teško ustanoviti da su se na obodu srpskih zemalja po pravilu javljale vodeće figure i glasovi te iznuđene retorike – sa severa Crnjanski, sa juga Njegoš i Ljubiša, sa istoka Bora Stanković, sa zapada Matavulj, Kočić i Desnica – i tako, tim fenomenom ukrštanja tzv. perifernih snaga i njihovim dozivanjem preko mape, preko raznih traumatičnih zona, nastaje naša nacionalna duhovna gramatika. Današnji primeri takođe su veoma uverljivi: srpska duhovnost u stopu prati sudbinu srpskog naciona, i to sudbinu svih njegovih delova, snagom za koju nikad ne znate iz kakvih dubina dolazi i kakvim moćnim oružjima raspolaže.

Zbog toga mi se čini da za vitalnost i celovitost savremene srpske kulture može biti koristan uvid u ono što se ovih dana tranziciono komeša na njenim rubovima – sva ta novokomponovana previranja, kočoperenja i odricanja – prizor je ponekad veoma živopisan. Evo jednog pogleda prema jugu, u pravcu najsvežije i najveće mimikrije.

Kao i juče, kao i uvek, uostalom, teško je danas naći na jedvite jade opismenjenog Crnogorca koji nije oran da svoju sposobnost verbalnog izražavanja širokogrudo stavi na raspolaganje lično državi, sa uverenjem da to neće proći bez ozbiljnih posledica za čitav region. Naprotiv. Narode, mi dolazimo – šta dolazimo, mi se vrćemo! – nezaustavljivo nadiremo. To znači da će Srbi pod hitno morati da preispitaju svoje anahronizme i malo da se pomere. Evo, baš juče dođe jedan fin čovek iz Sarajeva i pohvalno se o nama izrazi, a iz Zagreba stiglo nekoliko nežnih mejlova!

I tako dalje, i tako sve komičnije. Bez obzira na to da li je reč o penzionisanom udbašu koji žuri na skraćeni kurs engleskog jezika, o lokalnom nezavisnom novinaru koji godinama šipči uz Goricu da bi ga na vrhu ozario stasiti gospodar, o hrabrom piscu anonimnih pisama koji je ogorčen zbog nesposobne opozicije ili prosto o šetaču iz TV dnevnika sa obaveznim plajvazom u gornjem džepu (a ostali su neumoljivo prazni) – uvek je tu specijalni državotvorni napor, uvek traumatični višak iskazne energije, beskrajno patetična i tranzicijom presudno ozvučena literarna samosvest. Pišem, dakle, jer ću tako svima konačno pokazati ko sam i šta sam, pišem jer će tek mojom zaslugom, makar se ona svodila na tri-četiri uboge škrabotine, prastara zajednica konačno prepoznati svoj legendarni, sa svih strana perfidno osporeni identitet.

Nagledao sam se takvih, u ovih dvadesetak godinica: brkovići, cerovići, perovići, i perovići uveoci. U književnim leševima potomaka nepogrešivo prepoznajem predački skelet, i kažem: taj fanatizam je neuništiv, ti vampiri su večno mladi i suvereni! Njihove sledbenike nemoguće je pokolebati – oni imaju prednost prelaska u novu veru!

Kad se stvar postavi tako ranokomunistički, kad se iz crnogorske duhovnosti najprizemnijim politikantstvom likvidira ono što je u njoj najbolje (Njegoš, Ljubiša, Marko Miljanov... da ne zalazimo u mračni dvadeseti vek), onda je svaka škrabotina zaista stoposto nova i stoposto montenegrinska. Samo što bi se novatori strašno iznenadili kad bi im neko saopštio da (recimo) u Beogradu živi bar 50 njihovih mladih zemljaka pred kojima ni oni ni njihovi mentori ne bi dobili suvu dvojku iz elementarne pismenosti. Najprostije rečeno: razlika između onoga što pišu i znaju Gojko Božović, Igor Marojević i Mladen Vesković i onoga što pišu i znaju Balša Brković, Andrej Nikolaidis i Pavle Goranović – to je razlika između operske arije i pevanja u kupatilu.

Naravno da nisam čitao sve što pišu književni favoriti nove Crne Gore, ne moraš pojesti čitavo tele da bi ocenio ukus teletine. Ono što sam uspeo da registrujem očigledna je i tužna imitacija drugorazrednih modela iz okruženja, samo ne iz Srbije, jer tako glasi dnevna zapovest. Pred sličnim zahtevima literatura je nemoćna, ne zato što su visoki, nego zato što su niski. Drugim rečima, ako hoćete da budete crnogorski književnik, ili bilo čiji, uostalom, pod kapom nebeskom, prethodno morate biti samo književnik, morate dobro pisati. Tek tada, nakon kvalifikacija, birate pridev koji vam odgovara, i nema instance koja bi takav izbor mogla ozbiljno osporiti. Redosled je neumoljiv, tu ne pomaže nikakvo kolektivno naprezanje. Prvi korak je težak, drugi – praktično beznačajan.

Znam: mnogo je vode proteklo Zetom i Moračom od vremena kad su prigovori te vrste imali šansu da nešto poprave. Ko god je smogao snage da o Crnoj Gori nadrlja desetak stranica, a da se pritom ne kompromituje kakvom zalutalom velikosrpskom aluzijom, nije morao da brine o svom statusu. Brzo bi dobio tretman povlašćenog činovnika nacionalne duhovnosti i pohitao da svoje pero stavi na raspolaganje dugoročnom nacionalnom interesu. Što se ta idila obično završava negde u podnožju rodne čuke, nipošto nije kriva samo gramatika. Evo, samoproglašeni akademik zbog rime zaboravlja padeže, ne može čovek u presudnim vremenima misliti baš na sve – ali posebna država mora imati posebne književnike, i mora podsticati njihovu simulaciju posebne književnosti. Rezultat je očigledan: totalna okupacija književnog prostora od strane nekolicine skribomana, veličanje autora i dela koja niko živi, ni u Crnoj Gori ni van nje, ne uzima ozbiljno, neviđena sklerotizacija tzv. autohtonog duhovnog ambijenta, histerične reakcije na svaki dodir sa intelektualnim strujanjem šireg srpskog konteksta, besprimerna ideološka snishodljivost i podanički mentalitet demonstriran u svim prilikama – eto samo nekoliko žalosnih konstanti procesa afirmacije tzv. crnogorske književnosti i tzv. crnogorskih književnika.

Strašno mi je žao crnogorskog naroda. Tako mlad, a već rezidencijalan.

 

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li mislite da će u narednih godinu dana u Srbiji biti održani novi parlamentarni izbori?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner