Početna strana > Debate > Srbija i Crna Gora > Srbija i Crna Gora nikad neće ući u EU, ne kajem se što sam uveo Đukanovića u politiku
Srbija i Crna Gora

Srbija i Crna Gora nikad neće ući u EU, ne kajem se što sam uveo Đukanovića u politiku

PDF Štampa El. pošta
Momir Bulatović   
ponedeljak, 12. maj 2014.

(Svedok)

Sumiranje političke istorije Crne Gore, posebno kada je reč o turbulentnom vremenu devedesetih, ne može da zaobiđe jedno ime – Momira Bulatovića.

Kao najmlađi lider jedne republike u SFRJ (imao je samo 34 godine kada je postao predsednik) vodio je Crnu Goru kroz pakao jugoslovenskog raspada od 1990. do 1997.

Posle poraza na predsedničkim izborima 1997, od svog političkog pulena Mila Đukanovića – koga je sam doveo na političku scenu – prešao je na mesto predsednika Savezne vlade SRJ koju je predvodio i u vreme agresije 1999, sve do pada Miloševića 2000.

Posle toga se povukao iz politike i predao se profesuri, jer, kako kaže „u meni čuči nepopravljivi prosvjetar i on je mnogo jači od vlastoljublja koje imam“.

Pored profesorskog staža Bulatović je i predvodnik udruženja „Sloboda“ koje se, kako navodi, „bori za istinu o vremenu u kojem je Slobodan Milošević bio ikona srpskog naroda“.

Jedan od najbližih idejnih i političkih saradnika Slobodana Miloševića, Momir Bulatović živi je učesnik i svedok gotovo svih važnih događaja koji su potresli naše područje – rat, raspad SFRJ, mirovni pregovori, Dejton, Rambuje, agresija 1999. Poslednje reči Slobodana Miloševića pred njegovu smrt u Hagu 2006. izgovorene su upravo Bulatoviću.

Pored svega toga, za lik, delo pa i političku sudbinu Bulatovića neraskidivo je vezan Milo Đukanović – jedini vladar na prostoru Balkana iz devedesetih koji je još uvek na vlasti.

Čovek – koga je Bulatović stvorio.

I čovek - koji je Bulatovića srušio!

Za Đukanovića Bulatović, kako tvrdi, nema kajanja i nikada se „ni po koju cijenu ne bi mijenjao sa njim“.

U svojevrsnoj političkoj ispovesti, u razgovoru za „Svedok“, Bulatović govori o vremenima, ljudima i događajima koji su obeležili njegovu karijeru i sudbinu miliona običnih ljudi na ovim prostorima.

Svedok: Čime se sada bavite i gde živite? Na relaciji Beograd-Podgorica, ili?

Momir Bulatović: Stalno sam u pokretu, ne samo na toj relaciji. Ali, uvijek sam na istoj – elektronskoj – adresi odakle sa znatiželjom posmatram „vrli novi svijet“. Posebno pratim svjetsku ekonomsku krizu i njene refleksije na EU i SAD. Radujem se rađanju Evroazijske unije i to dijelim sa svojim sve brojnijim kolegama. Naravno, usput ne prestajem da se čudim nad našim regionalnim političkim domišljatostima. Pišem i povremeno objavljujem neke knjige, priloge i članke. Volim da vozim bicikl. Rječju, ja sam jedan moderni penzioner.

Vi ste dugo bili van politike i političke scene. Nedavno ste, međutim, postali predsednik udruženja „Sloboda“. Da li je to povratak u poliku?

- Te sam se dužnosti prihvatio na molbu Mirjane Marković. Ja tu damu veoma poštujem i iskreno se gadim nepočinstava koja su njoj i njenoj djeci priređena. Vjerujem da postoji neka viša pravda i da njen dio nikako ne može da bude proganjanje jedne udovice (zato što je udovica) i radovanje nad nečijom smrću. Dakle, ne radi se o povratku u politiku, nego o borbi da prevlada zdrav razum i osnovna pristojnost.

Ne da sumnjam, nego znam da Srbija i Crna Gora neće ući u EU! Pri tome, daleko od toga da sam usamljeni čudak sa priviđenjima. Ogroman broj pametnih ljudi ukazuje da evro – kao najznačajnija tvorevina integracije – ne može da preživi krizu i da je EU pred raspadom. 

Bilo je ideja da udruženje „Sloboda“, očito nezadovoljno Socijalističkom partijom Srbije koju je dugo podržavalo, nastupi na izborima, pa se odustalo?!

- To je bilo prije mog uključenja i završilo se neslavno. Današnja „Sloboda“ je nestranačko udruženje koje se bori za istinu o vremenu u kojem je Slobodan Milošević bio ikona srpskog naroda. Naši ciljevi su skromni i veoma civilizovani. Jedan je, recimo, da Slobodan bude sahranjen uz sve počasti koje pripadaju jednom predsjedniku države i da prestane ničim osnovani progon njegove porodice.

Da li „Sloboda“ i dalje podržava izmenjenu politiku SPS, ili postoji šansa da od udruženja postanete stranka?

- „Sloboda“ nije politička organizacija, iako nju sačinjavaju politički misleći ljudi. Nama je SPS najbliža i sa njom sarađujemo prilično uspješno. Ne zaboravimo, SPS nije ono što trenutno govore i rade njeni trenutni čelnici, već hiljade ljudi koji cijelu Srbiju održavaju u funkciji na osnovu svog rada po opštinama. Sa njima se srećemo i zajednički promovišemo programe i knjige koje se bore protiv aktuelnih laži i podsjećaju na patriotizam. 

Da li se kajete što ste Đukanovića uveli u politiku, imajući u vidu da je od velikog Srbina postao veliki Crnogorac?!

- Ne kajem se. Tada je Đukanović bio najbolji mogući saradnik. Sa ponosom se prisjećam da smo zajedno uradili mnogo dobrih, da ne kažem istorijskih stvari za Crnu Goru. U vremenu rata u okruženju, sačuvali smo građanski mir. To nije bilo lako u tada ranjivoj višenacionalnoj zajednici. Preživjeli smo sankcije i očuvali privredu, uključujući i pomorsku. Pružili smo utočište izbjeglim i raseljenim licima i to na nivou svjetskog rekorda. Njihov broj je predstavljao 12 odsto ukupne populacije Crne Gore. Njihova djeca su pohađala naše škole, penzioneri primali naše penzije i stvorili smo im podnošljive uslove u tim, za njih, najtežim danima.

Kada su nam se putevi razišli, ja sam ostao miran. Jer, nisam ja izdao njega i sve ideje koje su nas godinama vodile. I mada sam, trenutno, u poziciji nekakvog gubitnika, ne bih se ni po koju cijenu mijenjao sa njim.

O udruženju „Sloboda“: Naši ciljevi su skromni i veoma civilizovani. Jedan je, recimo, da Slobodan Milošević bude sahranjen uz sve poćasti koje pripadaju jednom predsjedniku države i da prestane nićim osnovani progon njegove porodice. 

Danas Đukanović apsolutno dominira, a Crna Gora je jedina postkomunistička država u kojoj nije došlo do smene vlasti, budući da je DPS naslednik Saveza komunista. Kakvo je Vaše mišljenje – kakav će biti Đukanovićev kraj?

- Današnji Milo Đukanović je „rođen“ na predsjedničkim izborima s kraja 1997. godine. Svi znaju da su oni bili teško pokradeni, a mlađima može biti od koristi knjiga dokumenata i dokaza o tome na gotovo 1.000 strana. Ali, kakve koristi od toga, kada je Medlin Olbrajt, tadašnji državni sekretar SAD, šest sati prije zatvaranja biračkih mjesta pozdravila pobjedu „demokratskog kandidata“? Milo Đukanović nije izabran voljom birača Crne Gore već svemoćne američke administracije. Tom činjenicom je moguće objasniti sve njegove naknadne političke poteze.

Kako objašnjavate ovoliko dug opstanak Đukanovića na vlasti u Crnoj Gori, i pored brojnih problema ekonomske i političke prirode?

- Veoma su mi poznate izborne „tehnike“ pridobijanja glasova. Podatak za Ginisa je da u Crnoj Gori ima 70.000 birača više negoli ima punoljetnih stanovnika po zvaničnom popisu. Vlast se u ovoj državi osvaja sa nekih 140.000 glasova, tako da u trci na 100 metara Milov DPS startuje sa 50 metara „fore“! No još nas je drug Staljin naučio da nije važno ko i kako glasa, nego ko i kako broji glasove.

Kakva je uloga stranog faktora i da li on pruža utočište i zaštitu aktuelnim crnogorskim vlastima?

- Ne znam šta znači izraz „strani faktor“, ali znam šta predstavljaju realni finansijski interesi pojedinaca iz drugih država. Za pravu apanažu može se kupiti naklonost ambasadora ili visokog činovnika brojnih moćnih država. Kada se to radi neskriveno, onda se naziva lobiranje. Ako se troši prljavi novac – od šverca, iznude ili prodaje nacionalnih blaga po smiješnim cijenama – ulazi se u zonu ilegale koja je, van svake sumnje, veoma efikasna. Pogledajte samo činovnike EU koji su ushićeno „impresionirani“ napretkom Crne Gore na svim poljima, a ne vide da su svi ti „uspjesi“ proizveli bijedu, očaj i beznađe većini običnog svijeta.

Te sam se dužnosti prihvatio na molbu Mirjane Marković. Ja tu damu veoma poštujem i iskreno se gadim nepočinstava koja su njoj i njenoj djeci priređena. Vjerujem da postoji neka viša pravda i da njen dio nikako ne može da bude proganjanje jedne udovice (zato što je udovica) i radovanje nad nečijom smrću. Dakle, ne radi se o povratku u politiku, nego o borbi da prevlada zdrav razum i osnovna pristojnost. 

Koliko je za opstanak Đukanovića zaslužna i nesposobnost crnogorske opozicije?

- Volio bih da je opozicija sposobnija, ali ne znam koliko je stvarno nesposobna. Ponavljam, u Crnoj Gori se sprovode naizgled fer izbori, ali se glasovi broje na kriminalan način.

Svojevremeno ste izjavili da je „u internoj podeli Nemačka ta koja upravlja Crnom Gorom“, te da Vam je nemački ambasador nudio da rušite Mila. Koja država sada ima takvu ulogu u Crnoj Gori i da li takve, uopšte, ima?

- Izjavio sam da je, u tamo nekoj njihovoj podijeli, Njemačkoj pripala odlučujuća riječ u Crnoj Gori. U osnovi je ekonomski ekspanzionizam ove države koji su već dobro osjetili Grci, pa Španci, pa Italijani... Ako mi neko ne vjeruje, neka proba. Sa iole političkog uticaja i bez imalo obraza, neka zatraži podršku EU, uz uslov da njihovim firmama ponudi elektroprivredu, hotelijerstvo ili zemlju na moru po bagatelnim cijenama. Odmah će biti proglašen „demokratskom nadom“ svoje države.

U Srbiji se često pominje da ambasadori velikih sila vršljaju, pa i formiraju vladu. Kakav uticaj imaju u Crnoj Gori?

- Kada kažemo ambasadori, mi mislimo na centre strane moći. Na one koji instaliraju i ruše vlade suverenih država. Ali, ta gospoda ne prljaju svoje bijele rukavice nekim sitnicama. Šta njih briga ko će da bude ministar, kada svi koji hoće to da postanu i ostanu, moraju da rade kako se od njih očekuje. Očekivanje znači da nema izričite komande, ali da postoji neopoziva kontrola. To je jedan vid vrhunske dresure.

Izjavili ste da sumnjate da će Srbija i Crna Gora ikada postati članice EU. Na osnovu čega to tvrdite, kada svi drugi govore da nam sledi sedam do deset godina do ulaska?!

- Ne da sumnjam, nego znam da neće. Pri tome, daleko od toga da sam usamljeni čudak sa priviđenjima. Ogroman broj pametnih ljudi ukazuje da evro – kao najznačajnija tvorevina integracije – ne može da preživi krizu i da je EU pred raspadom. Politička forma se još održava, ali suština EU je promijenjena do neprepoznatljivosti.

Crna Gora se svim silama trudi da uđe u NATO. Srbija je okružena gotovo svim zemljama koje su članice NATO. Da li Srbija može da održi neutralnost?

- Vidim te napore crnogorske vlade da se ugura u NATO i stidim se umjesto njih. Nadam se da Srbija nikad neće ići takvim putem. Inače, da se ne zaboravi, NATO je zločinačka organizacija koja je ubijala naše ljude i razarala nam zemlju. Jedina pravda koja može biti vezana uz NATO je da on bude raspušten, a njegovim ondašnjim čelnicima bude suđeno za zločine počinjene svuda po svijetu.

Nedavno je deo beogradskih tabloida, pozivajući se na navodno pouzdane izvore u državi, objavio da Milošević navodno stoji iza nekoliko nerazjašnjenih ubistava u Srbiji. Kako Vama to izgleda i da li vidite da bi Milošević, ili Mirjana Marković mogli da imaju veze sa time?

- Ne.

Posle svega što nam se izdešavalo, mislite li da je Jugoslavija bila greška? Ili, mislite da bi ponovo trebalo ući u neku zajednicu sa Hrvatima, Slovencima ili Bošnjacima?

- Svaka Jugoslavija je stvarana i rastakana u odnosu na ondašnje prilike i raspored moći u svijetu. Možda se pokazala lošom, ali je u vremenima nastanka doživljavana sa najvećim oduševljenjem. Narod s pravom kaže: „Učinjenom poslu nema mane“.

Nedavno ste u jednom intervjuu rekli da Vam je želja da okupite grupu mladih ljudi i prenesete im svoja znanja iz ekonomije, pregovaranja, državne uprave. Koja bi bila glavna lekcija i najvažnija stvar koju biste im rekli?

- Da, ali to je bio dio odgovora na pitanje da li bih se vratio u politiku. U odnosu na političke funkcije, želio bih da budući političari budu obrazovniji od svojih prethodnika. Izgleda da u meni čuči nepopravljivi prosvjetar i da je to mnogo jače od vlastoljublja koje imam.

Bulatović je poslednja osoba koja je razgovarala sa Miloševićem: „Pobedićemo mi njih, Momo!“

- On je bio izuzetno sposoban državnik. Volio je svoj narod, a druge nije ugrožavao. Branio je svoju državu, uvijek i svuda, čak i u danima kada je kriminalnim postupanjem svojih nasljednika izručen stranom sudu gdje će biti ubijen. Uz sve, kao istinski socijalista, borio se za socijalnu pravdu i pomoć najugroženijima. Ali, ni on nije mogao da pobijedi stranu, ali i domaću vranu koja se podigla protiv njega. A, odolijevao je neočekivano dugo.

SPS nije ono što trenutno govore i rade njeni trenutni čelnici, već hiljade ljudi koji cijelu Srbiju održavaju u funkciji na osnovu svog rada po opštinama. Sa njima se srećemo i zajednički promovišemo programe i knjige koje se bore protiv aktuelnih laži i podsjećaju na patriotizam. 

Da li možete da opišete poslednji susret sa Slobodanom Miloševićem? To je bilo u Hagu. Poslednji ste Vi razgovarali sa njim.

- Bio je borac do posljednjeg daha. Posljednja rečenica koju mi je uputio bila je: „Pobedićemo mi njih, Momo!“. Žao mi je što nisam uspio da svjedočim u njegovu korist. Umjesto toga, objavio sam knjigu 2006, „Neizgovorena odbrana“ čiji je autor Slobodan Milošević, a ja sam je tek napisao.

Crnogorsko ime i srpsko prezime

Kako objašnjavate diskriminaciju Srba u Crnoj Gori – iako čine skoro trećinu stanovništva, samo sedam odsto zaposlenih u državnoj upravi, značajan broj srpskih pisaca je proteran iz crnogorskih udžbenika.

- Srpstvo u Crnoj Gori je neiscrpna tema. Ja sam siguran da se radi o crnogorskom imenu i srpskom prezimenu i zbog toga se klonim aktuelnog ludila rasprave o Srbima kao nacionalnoj manjini u svojoj državi, crnogorskom jeziku i razvrstavanju pisaca na „ove“ i „one“. Crnogorska vlast ima ozbiljne probleme sa Njegošem i nepremostive teškoće sa Svetim Savom. Čak je i kralj Nikola na ivici da bude proglašen Srbinom i, samim tim, postane zvanično nepoželjan.

Mislite li da biti Srbin u Crnoj Gori ne znači suočavati se sa diskriminacijom?

- Dok se Crnogorci svađaju o procentu srpstva u svojoj krvi, kontrolni paket političkih akcija u Crnoj Gori prigrabili su Albanci i Muslimani/Bošnjaci. Oni, razumije se, moraju da imaju sva prava, ali im ne pripada da sami upravljaju ovom državom.

O knjizi Milana Panića „Dejton je moja ideja“: Panić je djetinjast, ali ga cijenim kao biciklistu

Milan Panić je nedavno objavio knjigu pod naslovom „Dejton je moja ideja“. Prema Vašem sećanju, koliko je Dejton Panićeva ideja i zasluga?

- Knjigu nisam čitao, ali mi naslov djeluje djetinjasto. Tako sam nekako uvijek i doživljavao Milana Panića. U vrijeme Dejtona on je uveliko bio politička prošlost SR Jugoslavije i nismo ga uzimali za ozbiljno. Veoma cijenim što je Milan Panić dobar biciklista.

Evroazijska unija jedini spas za Balkan

Mislite li da je prekrajanje granica na Balkanu gotova stvar, ili?

- Na Balkanu je uvijek sve moguće.

Ne kajem se što sam Đukanovića uveo u politiku. Tada je on bio najbolji mogući saradnik. Sa ponosom se prisjećam da smo zajedno uradili mnogo dobrih, da ne kažem istorijskih stvari za Crnu Goru. 

Nemali broj ljudi na ovim prostorima sa simpatijama gleda na povratak Krima Rusiji i ruski uspeh u ukrajinskom sukobu. Kako vi gledate na taj sukob? Imajući u vidu naše iskustvo, da li je slučaj „Krim“ protivan međunarodnom pravu, ili nije?

- Ja volim Rusiju i potpuno sam siguran da je jedini spas Balkana projekat Evroazijske unije, kao vizije bolje i pravednije Evrope. Mislim da je govor predsjednika Putina pred ruskom Dumom, 16. marta, prilikom prisajedinjenja Krima Rusiji, izuzetan primjer odgovorne i miroljubive politike svemoćnije Rusije. Svim mislećim ljudima preporučujem da pročitaju petnaestak strana tog obraćanja i siguran sam da će se složiti sa ovom ocjenom. Nažalost, do naše javnosti je doprlo svega nekoliko ogoljenih rečenica, što ništa ne govori o Vladimiru Putinu, a kazuje sve o žalosnom stanju u kojem su naši pisani i elektronski mediji.

O Bosni i Kosovu - "U Beloj kući mi još 1996. rečeno da će Kosovo biti nezavisno"

Sve je veći pritisak da se promeni uređenje u Bosni, što podrazumeva i promenu Dejtonskog sporazuma. Da li mislite da će do toga doći?

- Dejtonski mirovni sporazum je donio mir u BiH. Zbog toga ga ja izjednačavam sa mirom u toj državi. On je, faktički, nepromjenjiv ako se svi učesnici, a mnogo ih ima, ne slože u potpunosti i o svemu. Naravno, s druge strane, rat ima tu manu što svaka budala može da ga započne.

Negde ste izjavili da Vam je još 1996. rečeno da će Kosovo biti nezavisno. Ko Vam je to rekao i šta ste Vi na to odgovorili?

- Da, to mi je rečeno u Bijeloj kući u Vašingtonu u formi ponude i/ili prijetnje. O tome sam opširno pisao u knjizi „Pravila ćutanja“, objavljenoj u izdanju Narodne knjige, 2004. godine. Ovo nije reklama za knjigu koja je doživjela pet izdanja i više nije u prodaji, nego odgovor na Vaše važno pitanje koje nije moguće obrazložiti na ovom prostoru.

Da li mislite da je Kosovo izgubljeno, barem u dogledno vreme?

- Ja uopšte ne mislim da je Kosovo izgubljeno i da može biti izgubljeno.

Aleksandar Vučić je „miljenik vremena“, ali je izabrao pogrešan put

Kakva su Vaša očekivanja od nove Vlade Srbije? Kako Vi gledate na Aleksandra Vučića i da li ste imali kontakte sa njim skoro?

- Aleksandru Vučiću želim svu sreću i svaki uspijeh. On je pridobio narod i pobudio mu nadu. Rado bih mu bio u koži jer on, sada, može da ispuni sve što je obećao. Ne dešava se često da neko bude takav „miljenik vremena“. No, iako je još rano, bojim se da je izabrao pogrešan put. Kao čovjek koji je vodio državu i koji se bavi ekonomskom naukom, ja ne da sumnjam, nego pouzdano znam da su najave nove ekonomske politike put u katastrofu, a ne u željeni uspijeh. Bježite od pohvala MMF-a i Svjetske banke. Čuvajte se lažnih nada da će strani investitori donijeti blagostanje. Ne otpuštajte radnike. Ne smanjujte penzije. Pitajte Grke gdje su ih slične politike dovele. Nije to jedini put, iako stalno tako pričaju. Ako ne znate alternativu, pitajte one koji znaju. I, iskreno molim, budite dostojni povjerenja koje vam je poklonjeno.

Da li ste imali kontakte sa njim?

- Nisam ga tražio, jer meni ništa i ne treba. Bilo bi mi drago ako bih, na bilo koji način, mogao da im pomognem. To bih uradio bez ikakve nadoknade, jer znam da je njihov uspjeh, uspjeh Srbije i srpskog naroda u cijelini.

Milo Đukanović nije izabran voljom birača Crne Gore već svemoćne američke administracije. Tom činjenicom je moguće objasniti sve njegove naknadne političke poteze. 

Projekat „Beograd na vodi“ – suviše dobar da bi bio istinit

Nedavno ste pomenuli da sumnjate u projekat „Beograd na vodi“. Zbog čega?

- Kako bih volio da griješim. Projekat „Beograd na vodi“ samo pojačava moju zaljubljenost u moj rodni grad. Koliko li sam puta tuda prošao biciklom? Ali, ovaj projekat je u kategoriji onoga što je i suviše dobro da bi bilo istinito.

Zašto?

- Njegovi finansijeri su isti oni koji su prije nekoliko godina „gradili“ superluksuzne hotele na Velikoj ulcinjskoj plaži. I onda su bile u pitanju milijarde evra. Od onda, ni njih, ni hotela, ni milijardi... Eto, ne bojim se ja bez razloga.

Referendum u Crnoj Gori 2006. bio uvertira za kosovsku nezavisnost 2008.

Da li verujete da će ikada ponovo Srbija i Crna Gora biti jedna država, a da nije reč o EU ili nekoj trećoj strani?

- Kada se okonča američka dominacija na Balkanu i kada se narod bude zaista pitao šta želi, vratiće se i zajednička država. Valjda je danas svima vidljivo da je referendum u Crnoj Gori 2006. godine bio uvertira u proglašenje nezavisnosti Kosova 2008. i da je sva predstava odigrana u istoj režiji, sa ciljem da se stvori baza Bondstil.

Razgovarao Milan Dinić