Srpski narod i predsednički izbori u Crnoj Gori

Naslov ovog teksta je parafraza načina na koji Hrvatska televizija (dakle ne „Javni servis evropske Hrvatske“) prati izbore u Bosni i Hercegovini: naslov emisija je obično tipa Hrvatski narod i izbori u BiH. Dakle državu Hrvatsku ne zanimaju izbori u BiH onako kako je zanimaju izbori u Kampučiji ili Šri lanci, već prvenstveno zato što na njima učestvuje Hrvatski narod, pa se shodno tome i čitavim izborima prilazi kroz tu prizmu.

To nažalost nije slučaj u nekim drugim zemljama pošto u njima vladajuća politička elita smatra da je etnički princip posmatranja stvarnosti prevaziđen i retrogradan, pa se na njihovim televizijama ne mogu sresti takve emisije. Stoga je briga za sudbinu pripadnika svog naroda u okolnim zemljama prepuštena pojedincima, alternativnim krugovima, organizacijama itd.

No, ako postoji dobra organizacija, jasan program i odlučnost da se on poštuje, i sa minimalnim resursima je moguće napraviti neki rezultat. Primer organizacije srpskog naroda u Crnoj Gori u poslednje dve godine je dobar model za sve one kojima je danas stalo do očuvanja srpskog imena i budućnosti za srpski narod.

Da se podsetimo nekoliko činjenica. Ni Miloševićeva ni postmiloševićevska vlast nisu imale nikakvu realnu strategiju za odnos prema Crnoj Gori, a posebno ne prema srpskom pitanju u toj republici. Štaviše, sve do referenduma pre dve godine, Beograd je u RCG podržavao neokomunističke i projugoslovenske opcije koje su uporno odbijale da otvore srpsko pitanje, zato što sebe nisu videle kao Srbe. Borba za zajedničku državu je vođena mlako, neodlučno i nekako od bede, bez stvarne vizije kako bi ona trebalo da izgleda i posebno kako bi položaj srpskog naroda trebalo da izgleda u budućoj Crnoj Gori.

Nažalost, trebalo je da se desi poraz na referendumu i bolan gubitak kakve takve zajednice da bi stvari krenule ka nečemu što ima smisla. U vrlo kratkom roku desile su se dve dobre stvari: zvanični Beograd je uglavnom digao ruke od Crne Gore, i skršen je opozicioni primat neokomunističkog crnogorskog SNP-a. U svega nekoliko meseci sami Srbi su se organizovali i napravili Srpsku listu koja je na izborima 2006 postala najjači opozicioni subjekt.

Period između tih parlamentarnih izbora i predstojećih predsedničkih iskorišćen je za daljnje preciziranje čitavog programa, za njegovo međunarodno predstavljanje, za nprestanu unutrašnju borbu za odbranu prava na identitet i korišćenje svojih simbola, za jačanje veza između Srba u svim bivšim jugoslovenskim republikama, i pre svega za jačanje politčke organizovanosti srpskog naroda u Crnoj Gori. Čini se da je proces donošenja novog ustava RCG dobro iskorišćen da se zapravo predstavi osnovni problem a to je ravnopravno uređivanje odnosa između Srba i Crnogoraca. U međuvremenu je Đukanoviću nanet i prvi ozbiljan poraz: Srpska narodna stranka je uspela da ostvari obećanje svojim biračim i izborila se za promenu zakona o državljanstvu Republike Srbije (novi član 23 koji definiše pravo svih Srba na državljanstvo Republike Srbije).

Srpska lista i SNS kao njen glavni motor sve vreme su bili uz Srbe sa Kosmeta i učestvovali su u odbrani Kosmeta. Veze između Srba iz Crne Gore i Srba sa Kosmeta kao dve poslednje žrtve balkanske politike danas su izuzetno jake, što je potvrdio i govor Marka Jakšića 1. marta u Beranu, gde je otpočela kampanja Andrije Mandića. Ne sme se zaboraviti ogroman i zaista veličanstven mitng u Podgorici održan 22 januara kome je prisustvovalo skoro 30 000 ljudi. To je najveći skup održan u Crnoj Gori još od takozvane antibirokratske revolucije. Na svim ovim skupovima na svetlost dana je izašla jedna nova energija. Svuda dominiraju mladi ljudi sa jasnim simbolima srpskog naroda.

Ovi izbori i kampanja pokazuju da je definitivno propao plan da se Srbi u Crnoj Gori izbrišu ili svedu na beznačajnu manjinu. Štaviše, čini se da je snaga i odlučnost tamošnjih Srba u ozbiljnom usponu. Stoga se na ovim izborima realno očekuje veoma dobar rezultat srpskog kandidata Andrije Mandića. Ciljevi su ulazak u drugi krug i rezultat od preko 20 % dobijenih glasova.

Osim Mandića opozicija ima još dva opoziciona kandidata. Ispred SNP-a je gospodin Srđan Milić. Njegovi nastupi, politički diskurs i program su čini se u dosta velikoj koliziji sa potencijalnim biračkim telom. SNP i dalje ima solidnu partijsku infrastrukturu, ali u vreme kada etnička i identitetska pitanja dominiraju u životu Crne gore, njegovo napadno odbijanje da se na bilo koji način odredi prema tim pitanjima, ne obećava mu dobar rezultat. Milić čini se novim, savremenijim načinom izražavanja pokupljenim na međunarodnim kursevima i obukama (vođstvo SNP je ozbiljan predmet modernizacijske obrade od strane nekih stranih partija pa i zemalja kojima je veom stalo suzbijanje etnifikacije politike u RCG) tvrdoglavao nastavlja „građansku“ politiku koja je urušila SNP.

Drugi kandidat je Nebojša Medojević koji se više od mesec dana mučio da sakupi potrebnih 7 500 potpisa i da preda kandidaturu. To naravno nije smetalo režimskom CEDEM-u da izađe sa rezultatima prema kojim Medojević navodno ima preko 20% podrške. Ovakva naručena istraživanja i besramni režimski analitičari najbolje pokazuju kako danas izgleda javnost u Crnoj Gori. O tome kako Medojević stoji posle donošenja ustava, dobro govori ovo mučenje sa potpisma, ali i činjenica da se skoro potpuno okrenuo crnogorskom odnosno DPS-ovom biračkom telu. Ovo očekivano odustajanje od srpskih birača može biti dobro i za čitavu opoziciju i to zaista i jeste jedini mogući način da dođe do promene vlasti. Mandić i SNS polako ali sigurno homogenizuju i zaokružuju srpske glasove. Ono što im treba to je partner koji će uspeti da osvoji crnogorske glasove. Sa ovakvim nastupom Medojević bi konačno to mogao da uradi.

Ovi izbori su naravno važni po sebi, ali se takođe uveliko doživaljvaju i kao priprema za parlamentarne izbore sledeće godine koji zaista mogu da budu ključni za promenu vlasti i prekompoziciju političkog života u Crnoj Gori.

Srpski narod u ove izbore ulazi veoma jak i organizovan, sa realnom nadom da se ostvari dobar rezultat i da se pošalje poruka da ta država više neće moći da funkcioniše ako Srbi ne postanu ravnopravan narod koji učestvuje u organizaciji života i raspodeli resursa.