HRONIKA:
KINA: SAD SU NAJVEĆA OPASNOST PO GLOBALNU BEZBEDNOST - DA BI ODRŽALE UNIPOLARNU HEGEMONIJU KORISTE VOJNU PREMOĆ ZA NASILNE SMENE VLASTI I PROVOCIRANjE OBOJENIH REVOLUCIJA
ROBERT FICO: ZELENSKI POKUŠAO DA ME PODMITI SA 500 MILIONA EVRA IZ ZAMRZNUTE RUSKE IMOVINE, KAKO BI BRATISLAVA PODRŽALA KIJEV U PRIDRUŽIVANjU NATO-U
DŽEFRI HOVENIJER: SAD NIKADA NISU PRESTALE DA PODRŽAVAJU KOSOVO I NjEGOVE GRAĐANE, POSVEĆENOST NARODA SJEDINjENIH DRŽAVA NARODU KOSOVA ČVRSTA I NEPOKOLEBLjIVA. FBI ANGAŽOVAN U ISTRAZI EKSPLOZIJE NA KANALU IBAR-LEPENAC
PLENUM STUDENATA FILOZOFSKOG FAKULTETA U NOVOM SADU IZGLASAO NEPOVERENjE STUDENTSKOM PARLAMENTU TOG FAKULTETA ZBOG SASTANKA SA VUČEVIĆEM
ALEKSANDAR VUČIĆ: OČEKUJU NAS TEŠKI DANI, ČEKAMO PONEDELjAK DA HRVATSKA ZAVRŠI RAZGOVORE SA AMERIKANCIMA OKO NAFTE. OD MARTA KREĆE PROGRAM STAMBENIH KREDITA ZA MLADE. POČELI SMO RAD NA PROGRAMU ZA POVRATAK LjUDI IZ DIJASPORE
SARA VAGENKNEHT: SUKOB U UKRAJINI POČEO ZBOG NEUSPEHA SAD DA PRIZNAJU CRVENE LINIJE RUSIJE. OVAJ RAT JE SIGURNO MOGAO DA BUDE SPREČEN
OGNjEN RADONjIĆ O PROTESTIMA STUDENATA I POLjOPRIVREDNIKA: KNjIGA I MOTIKA SU NA DOBROM PUTU, ALI NAM JE I DALjE POTREBNA KUKA. KLjUČNO DA SE MOBILIZACIJA PROŠIRI I NA DRUGE DRUŠTVENE GRUPACIJE
MIŠA BAČULOV: GRAĐANI NE ŽELE LAŽNE IZBORE, OD NOVE GODINE GRAĐANSKA NEPOSLUŠNOST I GENERALNI ŠTRAJK
ZDRAVKO PONOŠ: VUČIĆ ĆE SE SUZDRŽAVATI OD UNIFORMISANOG OBRAČUNA SA STUDENTIMA, OPOZICIJOM I GRAĐANIMA DO OTVARANjA KLASTERA 3 U FEBRUARU. AKO MU TO PROĐE, NE BI ME ČUDILO DA POSEGNE ZA PRIMENOM SILE
MATURANTI ZEMUNSKE GIMNAZIJE: ODLUKA VRHA DRŽAVE O RASPUSTU IMA ZA CILj DA ZAUSTAVI BLOKADU I BUNT SREDNjOŠKOLACA
INFORMER: UDARNO! VUČIĆ SE SUTRA U 11 ČASOVA OBRAĆA NACIJI
NEMAČKA: VOZAČ KOJI JE ULETEO U POSETIOCE BOŽIĆNOG SAJMA U MAGDEBURGU LEKAR IZ SAUDIJSKE ARABIJE, VOZIO 400 METARA KROZ PIJACU
Početna strana > Debate > Srbija i Crna Gora > Sve što ste želeli da znate o Crnoj Gori, a niste se usudili da pitate
Srbija i Crna Gora

Sve što ste želeli da znate o Crnoj Gori, a niste se usudili da pitate

PDF Štampa El. pošta
Branimir Marković   
ponedeljak, 20. oktobar 2008.
Par dana nakon što su se pacifičke državice Nauru, Palau, Maršalska Ostrva i Mikronezija pridružile SAD glasajući protiv predloga Srbije u skupštini UN, još jedna mikro država prekrasnih plaža, koja doduše nije u Mikroneziji, mada „..jest malena...“, priznala je Kosovo. Zvanično ime te države po inerciji je i dalje Crna Gora, što i u teoriji i u svakodnevnoj komunikaciji stvara probleme. Naime, ovo ime budi asocijacije na nekadašnju državu koja sa ovom sadašnjom, istoimenom, gotovo da nema nikakve veze. 

Svojevremeno propagiranje imena Duklja od strane ideologa tada nastajuće državice, u cilju rešenja ove terminološke zbrke, za njih same pokazalo se kao neprikladno, jer implicira baštinjenje još dublje tradicije i dužeg kontinuiteta nego i samo ime Crna Gora. Tradicija i baština za libertarijansku, u praksi jedino postojeću inteligenciju (raznih usmerenja) mikro države, prihvatljiva je samo ako je komercijalno estradno turistički „valorizovana“ i činjenično što više „relativizovana“. Tradicija je, naime, suprotna „realnosti“ s kojom se treba „suočiti“ (mi smo, dakle, nasuprot njoj) pa je i „prihvatiti“. Uzgred, zanimljivo je da niko ne koristi reč usvojiti – realnost i dalje ostaje tuđin koga smo samo „prihvatili“.

I protivnici, od nekadašnjih „Dukljana“ imenovani kao srpski kulturni model, slažu se sa neprikladnošću termina Crna Gora i uvode donekle primereniji termin B(ivša)J(ugoslovenska)R(epublika) Crna Gora (po ugledu na BJR Makedonija). Međutim, ostaje činjenica da je novonastala mikrodržava ustrojena suprotno čak i od republike bivšeg eSeFeRJota, čiji model upravljanja i deo tradicije (od 1945-1980.) je skoro jedino što baštini iz prošlosti. Svakako je pozitivno problematizovanje gotovo istovetne situacije kakvu Grčka ima sa imenom Makedonija, koji svojata BJRM. Međutim, nema nikakvih naznaka da će država ili intelektualna javnost Srbije pokrenuti sličan postupak zaštite imena Crna Gora protiv mikrodržave.

Tako se razgovor gluvih – onih koji pod pojmom Crna Gora podrazumevaju „onu“ (tradicionalnu) i „realista“ koji podrazumevaju „ovu“, nastavlja i povodom ovog sramnog/racionalnog čina s tendencijom da se problem „reši“ tako što će vremenom i tradicionalisti „kud i svi Turci“ „prihvatiti realnost“.
  
Najupadljivija osobina „realnosti“ je (toliko očigledno suprotna čak i našem elementarnom iskustvu), da se čini izlišnim promišljati i raspravljati o problemu „u svetlu“ tradicije i znanja raznih (istorije, etnologije, kulturologije, politikologije....) – besmislenost je suviše očigledna. Međutim, takođe je očigledno da besmislenost pobeđuje „na svim frontovima“, uprkos snazi argumenata u koju su „tradicionalisti“ ubeđeni. „Realisti“, odnosno preciznije rečeno njihovi kreatori to postižu tako što umesto postulata o jednoj istini za kojom treba zajednički mukotrpno tragati nameću pluralizam „istina“ koje su u startu podjednako vredne, a „tržište“ i „konkurencija“ će pokazati koja će opstati. Lako je prognozirati pobedu onih koji se najglasnije i najčešće ponavljaju i koje su što pitkije, uprošćenije i prihvatljivije uhu slušalaca. Kako one druge – „zakukuljene“, nisu primerene simplifikatorskoj prirodi medija, trend je, a i pitanje elementarne medijske „pismenosti“ da jednostavne „istine“ budu jedine javnosti dostupne, ovim drugim neka se bave naučnici daleko od javnosti.

Tipičan primer takvog „jednoumlja“ bila je emisija Utisak nedelje, u kojoj su Nebojša Medojević i dr Ivo Visković s jedne i Nikola Samardžić s druge, kao bili na suprotnim stranama. Medojević je bio zgranut potezom Vlade mikrodržave, jer Crna Gora od toga nema nikakve vidljive koristi, iz čega proizilazi da, kad bi video neku korist, potez bi bio OK. Posebno je štetno zbog toga što su Crna Gora i Srbija geografski, ekonomski i interesno najviše povezane i upućene jedna na drugu, pa bi bilo mnogo bolje da su vlasti u Podgorici i Beogradu demonstrirale odnose kao između bilo koje dve zemalje EU, tj. ukinule carine i granice. Samardžić je, opet, kritikovao poteze Srbije, jer ne primenjuje iste aršine kao prema ostalim državama sveta u koje je vratila ambasadore, dok Visković „oštro“ odgovara da bi tako postupila svaka država protiv bilo koje države koja postupa suprotno njenim nacionalnimm interesima. „Realno“ svi ovi argumenti su vrlo „racionalni“ i teoretski im se nema šta prigovoriti. Ključne reči njihovih izlaganja – „bilo koja“, „svaka“, „ostala“ (država) – svedoči o „zavidnom“ stupnju prihvatanja nove „realnosti“. Napravimo stoga kratak rezime njenih bazičnih (navodnih) činjenica, opšteprihvaćenih, uprkos očiglednoj besmislenosti.

Crna Gora i Srbija su dve države kao i bilo koje druge, stoga svaka vodi svoju samostalnu politiku i nijedna nema prava da se meša u unutrašnje stvari one druge. Njihovi međusobni odnosi treba da budu na „istim principima“ kao odnosi sa bilo kojom od „ostalih“ država regiona, Evrope i sveta;
Crnogorci i Srbi su dva autohtona, doduše nešto bliže međusobno povezana naroda. U prošlosti je između njih bilo konflikata – „strana“ Raška dinastija, predvođena „protopodgoričaninom“ Stefanom Nemanjom, u srednjem veku okupirala je pitomu Duklju, slično se desilo i 1918. Crnogorci, čiji su očevi stradali 1918. su se revanširali 1945, kada su „okupirali“ Srbiju i zaposeli sva rukovodeća mesta, pa je vitalni interes Srbijanaca da se svi Crnogorci (budući latentni ili neskriveni rukovodioci) vrate odakle su došli. U interesu oba naroda je da se ti konflikti prevaziđu. Zanimljivo je da su u međudržavnim odnosima Srbi i Crnogorci dva naroda, a u unutar državnim – dve etničke grupe. Dve nacije nisu ni u jednoj varijanti, naravno kad...

Crnogorska nacija ne postoji, u Crnoj Gori žive njeni građani pripadnici raznih etničkih grupa među kojima vlada „međuetnički sklad“ i kao takva je pozitivan primer „zaostaloj“ Srbiji koja je, zahvaljujući „sramnim“ odredbama Ustava po kojim je država srpskog naroda, još uvek nacionalna država, te „još“ postoji i srpska nacija;

Crnogorci u Crnoj Gori i Srbi u Crnoj Gori su „oduvek“ dve različite etničke grupe, što može biti „pozitivan“ primer za „zaostalu“ Srbiju u kojoj su razne etničke grupe, među kojima i Crnogorska, još uvek asimilovane u matičnu srpsku naciju (doduše kao i u ostatku Evrope);

Srbija je, kao „jedina“ srpska država, matična za sve Srbe na planeti, pa tako i za Srbe iz Crne Gore, koji automatski imaju pravo na njeno državljanstvo. „To je i naša obaveza prema građanima Crne Gore“, ponosno ističe srpski ministar policije. Nikom ne bode oči što Crna Gora ne preuzima nikakvu sličnu obavezu prema svojim sunarodnicima, državljanima Srbije poreklom iz Crne Gore, a ni država Srbija se ne bori za elementarna prava tih svojih sugrađana (prema etnolozima bar 2 miliona). Vrata Srbije tako su širom otvorena za Srbe iz Crne Gore, iako oni nisu starinom iz Srbije, što je „zaostalo“ i „za svaku osudu“, dok su vrata Crne Gore u eri evropskih integracija, „prirodno“ zamandaljena za Crnogorce iz Srbije koji se nadaju „privilegovanom statusu“ kakav imaju npr. grčka, hrvatska, srpska, irska dijaspora, „samo zato“ što su njihovi đedovi učestvovali u stvaranju Crne Gore;  

Crna Gora nema nikakve posebne interese, odgovornosti i obaveze prema stanovništvu na Kosovu i Metohiji, uprkos „tlapnjama“ pojedinih ljudi raznog obrazovnog nivoa (dovoljno je osnovnoškolsko, pa nadalje) koji tvrde da su u školama učili kako je Metohiju oslobodila crnogorska vojska, da je bila u sastavu Crne Gore i kasnije Zetske banovine i da su u nju kolonizovani Crnogorci.


Crna Gora je mikrodržava, što je „po evropskim standardima“ i kao takva ulazi u EU. Nije jasno zašto EU „preferira“ Crnu Goru u odnosu na Andoru, Monako, San Marino, Lihtenštajn – verovatno „nisu ni blizu“ Crnoj Gori u ispunjavanju standarda. U nedavnom „veoma nadahnutom“ izlaganju, ekonomski guru dr Veselin Vukotić istakao je da Crna Gora mora shvatiti da ima 650.000 stanovnika i da je mikrozemlja.“Danas su u globalnom svijetu moćne samo velike zemlje i mikrozemlje. Velike zbog moći, mikro zbog moguće brzine prilagođavanja promjenama. Crna Gora će biti mikrodržava, ili je neće biti“ – prorokuje Vukotić.

Crna Gora je istovremeno multietnička i (ustavno definisana kao) multikulturalna. Na prvi pogled, ove dve osobine proizilaze jedna iz druge. Na drugi pogled, u pitanju je pleonazam – izlišno je ponavljati da različite etničke grupe imaju različite kulture. Na treći pogled, gledano evropskim naočarima, ne može se istovremeno biti multikulturalan i multietnički. Izvorni koncept multikulturalizma je sasvim suprotan od koncepta multietničnosti. Naime, u cilju integrisanja brojnih imigranata iz zemalja sasvim drukčije kulturne i religijske tradicije i njihovog navikavanja na njima stran poredak, proklamovano je prihvatanje i baštinjenje (i) njihove tradicije od strane matičnih (evropskih) nacija, ali u cilju njihove asimilacije (npr. Francuzi – nekada etnički Arapi ili afrički crnci). Multikulturalizam, dakle, pretpostavlja dalje jačanje matične nacije integracijom etnički raznorodnih imigrantskih grupa, dok multietničnost faktički dekonstruiše formiranu naciju na u nju davno ili nedavno asimilovane etničke grupe i čak proglašava u suštini ideološke kolektivitete (Crnogorci koji se ne smatraju Srbima i Srbi iz Crne Gore npr.) za etničke. Današnja Crna Gora je pionir u svetu među „građanskim“ državama pripadnika imenovanih i ostalih etničkih grupa. Njen primer, za sada, sledi samo Kosovo, sve ostale države sveta su još u „mraku nacionalizma“ ili bar teže da postanu jednonacionalno multikulturalne. Istini za volju, i u Srbiji je sve snažniji sličan pokret dekonstrukcije srpske nacije, a i naroda u celini i „reanimacija“ davno asimilovanih etničkih grupa – Šopa, Vlaha, Grka, Cincara, Goranaca i kreacija novih ideoloških (npr. udruženje Crnogoraca u Srbiji i „etnički“ Vojvođani u najavi). Ne naglašava li aktuelni ministar kulture svakom prilikom da je Srbija multietnička zemlja? Ne podseća li skoro svaki dan neko iz vlasti, opozicije ili NVO sektora na „sramne“ odredbe srpskog Ustava – da je Srbija država srpskog naroda? Nije li pomenuta „sramna“ odredba izbrisana iz aktuelnog Statuta Vojvodine?

 

Ovo su bazični stavovi svih „subjekata“ (i pozicije i opozicije) političke scene Crne Gore, ali i Srbije, kao i većine intelektualaca, bar svih čiji su nam stavovi pristupačni preko medija. Prihvatili su ih u celosti „ljuti protivnici“ Đukanović, Medojević, Živković, Milić, Dinoša, skoro potpuno Mandić ili Popović, a s njima se uglavnom slažu i Tadić, Koštunica, Čanak ili Nikolić. Priroda „realnosti“ nije da su puke (samo)obmane, već da zaista postaju činjenično stanje kad ih se „prihvati“. Ova je prihvaćena lako i bez otpora. Sledeću molim..