Porođaj statuta – opelo za ustav

Uprkos kozmetičkim promenama koje su poslednjih dana doživeli Predlog statuta i Predlog zakona o utvrđivanju nadležnosti AP Vojvodine, pre svega sa ciljem skidanja političke odgovornosti za usvajanje ovih akata sa dela vladajuće koalicije koji se do sada protivio njihovom usvajanju, nema nikakve sumnje da suština oba ova akta i nakon međusobnog „usaglašavanja“ i „pravno-tehničkih redakcija“ ostaje ne samo protivustavna po velikom broju osnova, već i duboko štetna za sve građane Srbije.

Odredbama Statuta i Zakona o utvrđivanju nadležnosti AP Vojvodine (koji je neispravan već u samom svom nazivu – nadležnosti pokrajine su egzaktno utvrđene ustavom, zakonom se mogu samo poveravati republičke nadležnosti) prenose se, kako je to precizno izbrojao Šandor Egereši, predsednik Skupštine APV, više od 152 nove nadležnosti sa Republike na Autonomnu pokrajinu. Šta ovo u praksi znači?

– Gotovo svi poslovi državne uprave (čiji obim nije ni nabrojiv, svi poslovi koje obavlja jedna državna uprava) jednim potezom pera iz republičke prelaze u pokrajinsku nadležnost. Istim potezom pera (odredbama Zakona o utvrđivanju nadležnosti) svi radnici skoro svih republičkih ministarstava (sem unutrašnjih poslova i odbrane), organa i organizacija prestaju da budu službenici Republike i postaju službenici Pokrajine.

– Takođe, veoma značajno, iako je reč o poveravanju nadležnosti, a ne o izvornim ustavom utvrđenim nadležnostima AP imovina organa koji vrše poverene poslove se (čl. 7 Zakona o utvrđivanju nadležnosti) trajno prenosi sa Republike na Autonomnu pokrajinu. Republika dakle jednim potezom pera prestaje da bude vlasnik gotovo sve svoje imovine (čija je vrednost neprocenjiva) na teritoriji AP Vojvodine.

– Istovremeno (čl. 8 stav 3) Republici ostaje obaveza da iz sopstvenih sredstava finansira sve nadležnosti koje su zajedno sa imovinom prenete na APV.

– Po usaglašenoj verziji statuta pokrajini ostaje i mogućnost samostalnog (bez saglasnosti države Srbije i njenih organa) sklapanja međuregionalnih sporazuma. Mogućnost sklapanja međuregionalnih sporazuma istina nije nepoznata u složenim državama sastavljenim od federalnih ili konfederalnih jedinica, pa u jednom slučaju čak i autonomnih pokrajina (Katalonija u Španiji) ali uvek i samo uz saglasnost centralne vlade. Entiteti koji samostalno sklapaju međunarodne sporazume u pravnoj teoriji a i u praksi postaju subjekti međunarodnog prava, a kapacitet za sklapanje istih predstavlja jedno od osnovnih obeležja državnosti.

– I po usaglašenim verzijama Statuta i Zakona o utvrđivanju nadležnosti pokrajina zadržava skoro sva „folklorna“ obeležja državnosti na kojima su insistirali predstavnici autonomaških stranaka kao što su simboli AP (dakle zastava, grb i himna) na koje pokrajina stiče pravo i samostalno ih uređuje.

– U tom kontekstu treba naglasiti i činjenicu da (uprkos ranijim tvrdnjama predstavnika dela vladajućih stranaka da do toga neće doći), pokrajina i po „usaglašenoj“ verziji Statuta i Zakona prvi put u istoriji umesto Izvršnog veća dobija vladu i ministre, što uveliko prevazilazi značaj čisto terminološkog pitanja, ali nažalost i zaista verno oslikava obim poslova i vrstu ovlašćenja koja se prenose na pokrajinu.

– I Vojvođanska akademija nauka i umetnosti preživela je po svoj prilici navodno usaglašavanje Statuta sa ustavom i koalicionim partnerima, iako nesumnjivo predstavlja jedan od simboličkih i stvarnih pokazatelja težnje za državnošću pokrajinskih birokrata. Skoro da je izlišno podsećati da je upravo „VANU“ u periodu pre „jogurt revolucije“ predstavljala jednu od važnih tribina sa kojih je sipan animozitet prema Beogradu i jedan od simbola i stubova nepopularne autonomaške pokrajinske birokratije koju su građani svrgnuli u revoltu krajem osamdesetih godina. Problem međutim ne zadire samo u pitanje demokratskog legitimiteta jedne ovakve ustanove. Ustav Republike Srbije u članu 183 stavovi 2 i 3 precizno definiše oblasti koje spadaju u nadležnost autonomnih pokrajina. Oblast nauke se u navedenom članu nigde, ni posredno ni indirektno ne navodi kao nadležnost autonomne pokrajine. Naprotiv, prema važećem ustavnom rešenju (čl. 97 stav 12), oblast nauke i tehnologije nalazi se u isključivoj nadležnosti republike. Ustav, zakon i pravna država međutim mali su čipovi u partiji pokera koju sa državnošću Srbije kao glavnim ulogom igraju akteri donošenja statuta.

– Ovakvi ilustrativni primeri su zaista brojni i Statut prožimaju jednako nakon kao i pre usaglašavanja. Tako na primer, regulišući nadležnost Skupštine AP Vojvodine Predlog statuta (čl. 34 tačka 21) izričito predviđa da Skupština AP Vojvodine „predlaže“ i mrežu sudova na teritoriji AP Vojvodine. Ovaj deo Predloga statuta je u direktnoj suprotnosti sa čl. 143 st. 2 Ustava Republike Srbije koji kaže da je „Osnivanje, organizacija, nadležnost i sastav sudova uređen zakonom“. U našoj Republici upravo ovakav zakon je nedavno i usvojen, te je njime između ostalog uređena mreža sudova i za teritoriju AP Vojvodine.

– Po svom karakteru kao što se vidi predloženi akti su suprotstavljeni i vrednostima koje tvore "aki komuniter" (acquis communautaire) kao pravni fundament Evropske unije. Države u kojima se najviši pravni akti derogiraju i menjaju u skladu sa potrebama dnevne politike po pravilu se pokazuju nesposobnim da ostvare interese svojih građana. Kršenje Ustava i zakona ni u kom slučaju ne može biti ni dobra preporuka za učlanjenje u Evropsku uniju za koje se politički sponzori Predloga pred građanima i biračima deklarativno zalažu. Predloženi statut protivan je po svojim posledicama bazičnim vrednostima (jednakost građana, solidarnost i ravnomerni regionalni razvoj) na kojima počiva sama ideja o Evropskoj uniji.

– Posredan i dugoročni efekat usvajanja ovih akata leži u činjenici da će oni usloviti uspostavljanje paralelnog političkog sistema u kome će za dugo vremena apsolutnu dominaciju imati oni koji danas upravljaju pokrajinom, i koji će biti u suštinskom smislu odvojeni od Beograda. Ovo će neminovno dovesti do trajne nestabilnosti i podela, pa i još otvorenijeg separatizma. Uostalom, pokriće za još direktnije i neposrednije separatističke istupe politički predstavnici pokrajine od sada imaće i u odredbama statuta koje pokrajinske funkcionere (poslanike i ministre) na neustavan način štite od krivičnog gonjenja (čl. 38 i 58). Ono što je izvesno je da njegovim usvajanjem građani Vojvodine neće postati bogatiji, pošto će u krajnjem ishodu na njih pasti breme izdržavanja novoformirane pokrajinske birokratije, ali će cela Srbija uzeta zajedno postati siromašnija i politički slabija.

– Nema nažalost sumnje da će svim ovime pozicija i autoritet Srbije biti dodatno narušeni, a nerazvijeniji delovi Srbije još više zapušteni i ostavljeni bez potrebnih sredstava. Srbija će time postati zemlja u kojoj ni nominalno ne važi osnovni evropski princip – princip solidarnosti.

– Iz svega navedenog vidi se da usvajanje protivustavnog Statuta i Zakona o utvrđivanju nadležnosti AP Vojvodine po svom značaju i posledicama uveliko prevazilazi značaj čisto političkog pitanja, koje može biti predmet slaganja ili neslaganja građana i političkih subjekata. Usvajanje ovih akata predstavlja udar bez presedana na državno jedinstvo Srbije, njen pravni poredak, institucije, i jednu od najvažnijih vrednosti proklamovanih ustavom – ravnopravnost građana. Konačan sud o Statutu i namerama koje stoje iza njega mogu i moraju dati građani Srbije, samostalni i organizovani u opozicione političke partije i nevladine organizacije. U zajednicama na višem nivou društvene svesti, različiti oblici građanske neposlušnosti predstavljaju ultima ratio, ali i legitiman odgovor na pravno i političko nasilje koje država sprovodi prema svojim građanima.