Промена Устава Србије - о Косову, Војводини и процедури

Приче о потреби промене Устава Србије трају, практично, од тренутка његовог доношења, а последње две године су постале све интензивније. Читав низ странака (укључујући и оне највеће и најутицајније), невладиних организација, појединаца и удружења огласио се тим поводом, а након доношења Декларације Скупштине Војводине "о потреби за покретањем поступка измене Устава РС или доношење новог Устава РС", ови захтеви су добили и прву институционалну потпору. Стога је Уредништво НСПМ одлучило да своје странице отвори за ову дебату и позове правне стручњаке и политичке актере да се у њу укључе са својим ставовима и аргументацијом. Серијал отпочиње овим, верујемо, инспиративним текстом проф. Владана Кутлешића. (При чему, разуме се, позиције изнете у овој дебати не одражавају нужно став Уредништва, већ само представљају наш скромни допринос покушају одржавања и оживљавања озбиљне критичке расправе о најважнијим државним питањима.) Када буде прикупљен довољан број квалитетних прилога, намера нам је да приредимо зборник и да се организује научни скуп на ову тему.

У последње време у нашој јавности више пута је објављен став да су промене Устава Србије потребне и оправдане, а као најзначајније теме наведени су статус Косова и Метохије и Војводине, и уставни услови за чланство у Европској унији. У једној од тих изјава посебно је указано на сложеност и тежину поступка промене важећег Устава Србије. Значај те теме оправдава да се отвори расправа и дубље размотре различити аспекти за све наведене теме, изузев "услова за чланство у ЕУ", јер они нису ствар домаће воље, а и због тога што је за то исувише рано, имајући у виду динамику процеса пријема.

1. О потреби и оправданости

Иако то важи за сваки правни акт, код Устава је то својство посебно изражено јер има посебно наглашену политичку и друштвену улогу и значај. Ради се о томе да пре доношења одлуке да се један устав мења, било који и било када, неопходно је поуздано и прецизно утврдити да је проблем или одређено стање друштвених односа, који се жели променити, узрокован одређеним уставним одредбама, тј. треба утврдити да ли се ради о правном проблему или о неком другом проблему. Поред тога, једнако је важно прецизно и јасно утврдити у чему је проблем, а не само да он постоји. Полазећи од таквог методолошког приступа, размотрићемо све три наведене теме, односно питања за уставну ревизију јер је очигледно свима јасно да та три питања јесу проблем, али није довољно размотрено имају ли ти проблеми правну узрокованост или, другачије речено, да ли се ти проблеми могу отклонити променом неких правних одредби.

Одговор на овако постављена питања је од кључне важности због тога што нас досадашња пракса упозорава да је немало пута било безуспешних покушаја да се озбиљни проблеми реше правним средствима због тога што је право у таквим случајевима било немоћно. Дакле, друштвени односи остају непромењени, а правни акти непримењени док се за то време одвијају другачији односи по другачијим правилима. О овом питању део теорије права који се односи на стварање и примену права има јасне ставове. Наиме, тачно је да се право увек у извесном степену разликује од стварности тако што сопственим правилима мења друштвене односе који постоје пре тих правила. У супротном, тј. кад би друштвени односи и пре и без правила били једнаки прописаним правилима, тада би право било сувишно, непотребно.

Право је, дакле, важно и моћно средство обликовања друштвених односа, али само до објективне мере до које се ти односи могу мењати и до које је то могуће. Ваља упозорити још и на то да се те објективне мере могућности и реалности динамички мењају.

Подвуцимо још једном, ако су друштвени односи који се желе променити дејством права објективно непроменљиви или је промена широко друштвено неприхватљива, право не може деловати на те друштвене односе, што значи да ће они остати непромењени упркос новом праву, па чак упркос и покушају да се примена таквог права обезбеди принудно - силом. До оваквих сукоба права и стварности, познато је то и лаицима, некада долази из нехата и незнања твораца права, а некада и свесно и са намером када доносиоци права, иако свесни реалне немогућности, доносе правне акте у којима описују неко жељено стање које није реално могуће. Тиме се неподобном употребом права са више или мање успеха постижу чисто политички циљеви – наклоност бирача у једном времену или појединих друштвених група. Лако је закључити да не само да право није свемоћно, него да често не сноси никакву одговорност, као ни правници који га обиликују, за таква стања, покушаје и намере.

Полазећи од оваквог методолошког приступа, размотримо сад сваку од наведених тема.

2. О Косову и Метохији

На почетку расправе о овом питању одмах треба констатовати као неспорно и очигледно да су садржаји у важећем уставу Србије о Косову и Метохији у очигледном и потпуном несагласју са стварношћу и то не само данас, када о томе расправљамо, него и да су такви били и у тренутку доношења тог устава, 2006. године.

За расправу о овом питању је значајно поменути и да Србија није једина, а ни прва држава у свету која је свој тежак државни проблем са територијом, поред других делова, уписала и покушала решити већ у преамбули свог устава. Наиме, сличну појаву, нажалост и са сличним практичним ефектима, имамо и у преамбулама Устава Кине у вези са Тајваном и у преамбулама устава Пакистана и Јужне Кореје у вези са тежњом за уједињењем са некадашњим деловима заједничке државе. Друге знатно чешће и бројније примере очигледно неостварљивих или немогућих садржаја у другим правним актима у нашем или страном праву овде нећемо ни наводити, али ћемо ипак констатовати да носиоци политичке власти то понекад свесно и несвесно чине као део вршења власти. Дакле, тешко или потпуно неостварљиви циљеви као садржај права нису особеност ни српског устава, ни српског права.

За расправу о овом питању треба имати у виду још и то да се у јавности ова промена устава повезала са расправом о уставности тзв. Бриселског споразума о КиМ. Наиме, очекује се да оцена Уставног суда Србије да ли је тзв. Бриселски споразум о Косову и Метохији у складу са Уставом Србије разреши и спор да ли треба мењати уставне одредбе о томе. Таква очекивања гаје како противници Бриселског споразума, тако и његови заступници.

Без обзира на могуће спорове око правне природе преамбуле (аутор је о томе раније опширно писао), очигледно је да Уставом прописани статус КиМ није примењен у пракси, као што је очигледно да су овакви уставни садржаји (исто као и у примерима Кине, Пакистана и Јужне Кореје) у ствари правно неподобна регулатива, односно да се ради о директном претварању политичких циљева у правну форму. Дакле, правно је неподобно било покушати да се тврдњом у Уставу, посебно у његовој преамбули, Косово и Метохија задржи у Србији, због тога што то једноставно у том тренутку више није било ни правно питање, нити под фактичком влашћу државних органа Србије.

Другачије речено, радило се о прокламацији без правног дејства јер више није постојала државна сила која би му гарантовала примену. То су чињенице које не може да промени чак ни то што је у тренутку доношења тај и такав устав имао чак 247 од укупно 250 гласова у Скупштини Србије, као и то што је после тога потврђен на референдуму грађана Србије.

Сада постојећи садржај Устава о Косову и Метохији није успео да спречи поступно настајање садашњег стања и садашњи статус Косова и Метохије. То исто важи и за залагање оних који би да га промене, тј. да те садржаје изоставе из Устава, јер чак и кад би се садашње решење изоставило из Устава, то не би могло само по себи ни да подстакне, односно, олакша дефинитивно решење питања Косова и Метохије. Једнако је у том погледу без значаја и одлука Уставног суда, каква год она била, о уставности Бриселског споразума. Оваква врста друштвених проблема мора се решити ван права, а поготову ван судова, у политичкој сфери, политичким органима и политичким односима. Тек када о статусу Косова и Метохије буду заузели став носиоци релевантног политичког легитимитета у Србији, тек тада ће право моћи да изрази у својој форми то решење.

Треба поцртати да релевантни легитимитет сигурно није одлука за коју се залаже нпр. 54,6%, а против је 45,4% јер се таквом одлуком не решава ништа, у ствари само се фиксира поларизација и сегрегација, а можда чак и погоршава стање. То упозорење смо озбиљно научили на искуствима референдума о сецесији Квебека у Канади.

Дакле, како заговорници, тако и противници промене постојећих уставних одредби о Косову и Метохији су или у заблуди и незнању или злоупотребљавају право и правне институције за политичке циљеве. Правно-теоретски посматрано, до легитимитета се не стиже преко легалитета, него обрнуто, прво је потребан легитимитет да би се успоставио легалитет. Спор око КиМ је спор ко има легитимитет и за које решење, а не спор око тога чије је решење у складу са уставом.

Да закључим, мишљења сам да у овом тренутку одредбе Устава Србији о Косову и Метохији, како год оцењивали њихову улогу и значај, не треба мењати док се за то не буду стекли политички и друштвени услови, односно док се ослонцем на пуни легитимет не преузме пуна одговорност. А тада, да антиципирамо расправу која следи, то сигурно неће бити ниједно до сада познато конвеционално или класично решење из досадашње уставне праксе (аутономија са специјалним статусом), већ ново и јединствено решење које ће бити не само практично него и развојно, а за почетак само као царинска унија или економска заједница у којој има интересе више учесника (сем Србије и Косова има основа и за Македонију и Црну Гору, па и за БиХ). Дакле, у овом тренутку решење се мора тражити не у статусним и политичко-територијалним решењима, већ у привредно-економским интеграцијама које у случају успеха могу бити основа политичким и територијалним интеграцијама.

У супротном, последице ће бити штетне, јер ће бити повод за погрешну дискусију и аргументацију у расправама у којима правни акти и судске институције не могу ништа да реше. Другачије речено, није Војводина у саставу Србије само зато што то пише у уставу, јер тако ни не пише, а из састава СФРЈ су изашле Словенија, Хрватска, БиХ и Македонија, иако је у уставу СФРЈ писало да су у њеном саставу.

3. О Војводини

И за статус Војводине је очигледно и евидентно да представља озбиљан друштвени проблем, посебно интензивно од 2009. године, тј. од доношења недавно промењеног Статута. У основи свих расправа и овог друштвеног проблема нашао се обим и квалитет надлежности Војводине, односно њених органа. И у том питању политички субјекти су пресудно утицали и усмеравали, а неславну улогу одиграо је такође и Уставни суд, јер је тежини и дубини проблема допринео петогодишњим вођењем поступка о питањима о којима је већина релевантне правне струке од самог почетка била јасна и недвосмислена.

У вези са тим питањем, подсетимо, дакле, да је целокупна политичка елита Србије, без обзира на промену у распореду власт – опозиција, прво донела неуставан статут, а онда га пет година после тога (после одлуке Уставног суда), иста та елита лако и кооперативно усагласила са одлуком суда. Убрзо после тога, један њен део кандидује промену Устава која би требало да врати у правни поредак оно што по важећем Уставу није могуће. Да бисмо са становишта струке одговорили на питање о потреби и оправданости уставних промена о Војводини, потребно је прво једноставно и јасно утврдити шта је проблем и да ли је тај проблем правно узрокован, тј. да ли се може решити променом Устава.

Аутономна покрајина је, према теорији Уставног права, категорија која припада политичко-територијалној аутономији и то је асиметрично територијално решење у једној држави, тј. за само један део њене територије због тога што се тај део значајно разликује од остатка територије те државе – историјски, географски, економски, национално, културно и сл. Дакле, пошто у реалним друштвеним односима постоје те и такве разлике између већег и мањег дела територије државе, тај мањи део добије овлашћење да првенствено у области примарне нормативе (ауто-номос) нека питања самостално и другачије уређује да би се обезбедиле и заштитиле наведене разлике. Ова уставна категорија је редак и изразито нетипизирани уставни институт, углавном европске правне традиције (нпр. у Финској, Данској, Италији или у ранијем СССР-у или данашњој Русији). Сви познати примери територијалне аутономије су, поред других, имали посебно изражену националну специфичност.

Полазећи од тог принципа, није тешко утврдити, односно није потребно посебно образлагати, да данас 2014. године су историјске, географске и економске особине Војводине потпуно различите од оних због којих је ова територија добила свој индивидуалитет и идентитет у ондашњој Аустроугарској и који су били и постојали као разлог да се успостави у Југославији 1946. године. Дакле, после 70 година разлози историјске, географске и економске природе за аутономни статус Војводине више не постоје, тј. данашња Војводина се не разликује од остатка тер2иторије Србије у мери у којој се разликовала у прошлости. Разуме се да разлике између региона постоје и да ће вероватно увек постојати, али то је други тип и квалитет разлика који није основ за територијалну аутономију (разлике између Шумадије и источне Србије, Београда и југа Србије, као што таквих разлика има у свим државама).

Међутим, кад је Војводина у питању, догодила се још једна изузетно важна промена у националној структури становништва. Наиме, 1910. године у аустроугарској Војводини живи 33,8% Срба, 21,4% Немаца, 28,1% Мађара, 5% Русина, 3,7% Словака... (статистички подаци). 1948. године у југословенској Војводини живи 50,6% Срба, 1,9% Немаца, 25,8% Мађара, 3,6% Русина, 4,3% Словака... данас према попису 2012. године, у Војводини живи 65,8% Срба, 0,16% Немаца, 13% Мађара, 1,3% Русина, 2,6% Словака...

Када наведене статистичке податке претворимо из процентних у апсолутне бројке, број Срба се од 1910. до 2012. године повећао са 510.000 на 1.289.000, број Немаца се са 324.000 смањио на 3.200, а број Мађара смањио са 426.000 на 250.000. Уколико овим подацима додамо и статистичке податке о верској припадности у Војводини, они су још драстичнији, тј. број православаца се са 39,1% попео на 70%, а број католика смањио са 47,5% на 17,5%, као што је и број протестаната опао са 10,6% на 3,3%. Свему овоме треба додати још и податак да се у међувремену број Рома у Војводини попео на 43.000, односно да су данас значајно бројнији од Русина и Словака и других традиционалних мањина у Војводини.

Неспорно је и јасно да је у ових 100 година у Војводини дошло до великих и значајних промена у структури становништва које објективно мењају њена својства јер је од изразито национално мешовите претварају у умерно национално мешовиту средину, у којој се укупан број националних мањина креће око 20% а само једна од њих је 13% - Мађари. Статистика такође 2012. године указује да 60% свих Мађара данас живи у 8 општина, од којих су у апсолутној већини у 6, а у 2 су у релативној већини, док је број Мађара у свим осталим војвођанским општинама веома мали, нпр. у Новом Саду свега 6%.

Међутим, нису се само променили бројеви и њихови међусобни односи, једнако је важно и то што је промена наступила у томе што повећани број Срба не потиче пореклом из Војводине, већ је до тог повећања дошло из политичких, економских и других разлога досељавањем на ту територију, што значи да највећи део сада живећих Срба у Војводини нема ни историјско искуство, ни традицију, ни обичаје Срба, због кога је такође заснована аутономија.

Чини се да није тешко закључити да територијална аутономија Војводине данас нема оправдање у оним разлозима који су довели до њеног увођења. Насупрот томе, садашња политичка елита Војводине, сложно без обзира на националну и партијску разнородност, позивајући се на националну сложеност и равноправност не само што у пракси реализује већ захтева нову уставну ревизију. Тај захтев стављен је у форму заштите унапређења неговања и развијања разних различитости, посебно националних, које у стварности не постоје више у потребном обиму, али већ дуги низ година представљају табу политичког и јавног живота Србије.

У ствари, та и таква политичка елита у Војводини, кроз форму територијалне аутономије и њених надлежности постиже обичну, али зато ништа мање важну општеполитичку децентрализацију. Ту и такву децентрализацију не ужива по важећем Уставу ниједан други део територије Србије јер он по важећем Уставу није ни могућ. Другачије речено, фасада националне равноправности и сложености користи се да би се на легалан и ефикасан начин стекла обична политичка власт у децентрализованој форми на својој територији због тога што је важећи Устав Србије у значајној мери централизовао политичку власт у републичким органима.

Овакву оцену није тешко доказати бројем и врстом надлежности која и данас припада Војводини у којој највећи број тих питања нема никакве везе са националном структуром или националном равноправношћу (нпр. екологија, геолошка истраживања, енергетика...). То је такође драстично видљиво у организационој структури политичких партија у којима чак и код оних партија које су републичког нивоа постоји потпуна политичка самосталност војвођанских организационих јединица, а у јавним ставовима је често већа блискост између представника различитих политичких партија из Војводине, него са сопственим централним руководствима на нивоу републике.

Из свих тих разлога закључујем да са постојања и формата аутономије у Војводини треба скинути дугогодишњи табу и отворено и јасно установити у чему је проблем и зависно од тога одлучити о променама. Чини се неспорним и сигурним да ни садашњи уставни концепт ни реални проблеми у Војводини немају никакве везе са стварним друштвеним односима, као што је и сасвим сигурно да аутономија није уведена, нити постоји да би се преко ње остваривала општа политичка децентрализација.

Преведено на правни језик и методологију коју смо овде предложили, постојећи облик аутономије на целој територији Војводине и за више националних мањина на целој територији, нема реално упориште и оправдање. На другој страни, у наведеним општинама, где су националне мањине у апсолутној или релативној већини у уставни концепт треба унети нову, једно или вишестепену аутономију, знатно ширег и квалитетнијег обима. То би се посебно гледало у примарној, а не као до сада подзаконској нормативној аутономији, правно само организовањем првостепених судова и тужилаштава, уз посебне процесне гаранције за суђење у вишим степенима, право на локалну полицију за јавни ред и мир и лакши криминалитет, итд. Речју, има основа да се прошири и продуби реална аутономија за националне мањине, али тамо где оне реално живе и у оним областима у којима својство националне мањине има значај или где га треба посебно и институционално штитити. Надаље, у општинама са знатнијим бројем припадника једне или више националних мањина, нпр. више од 15%, такође би требало диференционално, али реално омогућити поједине институте, органе и процедуре националне аутономије у тој општини.

То би значило да садашњу територијалну аутономију за целу Војводину, треба укинути и заменити широм и дубљом националном аутономијом у појединим општинама, јер су специфичности које леже у њеној основи или престале да постоје или су остале у траговима. То би био принципијелан пут и за системско решење пузеће и нарастајуће аутономизације албанских и муслиманских општина на југу Србије. Са друге стране, заговорнике продубљивања и проширивања аутономије Војводине треба не само подсетити на суштину аутономије него и на то да политичке циљеве, првенствено ширу политичку децентрализацију јасно издвоје и формулишу, али тада само онолико колико то буду имали и Срби у свим осталим деловима Србије.

4. О поступку промене устава

Расправа о поступку промене садашњег Устава Србије има значај из два разлога. Прво, још од усвајања овог устава постоји погрешна представа у јавности, коју је створила Венецијанска комисија својим мишљењем у коме је, поред низа других примедби, посебно указала да је поступак његове промене “изузетно тежак и веома сложен”. Проблем са овом погрешном представом састоји се у томе што противници наведених промена, нарочито у вези са КиМ, неосновано рачунају да ће њихов став бити одбрањен зато што ће промена пропасти из формалних разлога, а заступници промена страхују да ће њихов став пропасти из формалних разлога, тј. због сложеног и тешког поступка промене.

Иако је аутор и о овој теми опширно писао давне 2006. године и, чини му се, аргументовано на основу компаративне анализе устава доказао нетачност наведене квалификације, ваља се основних закључака те анализе сада подсетити и расправу о овим сложеним и значајним темама ослободити лажних дилема и могућих манипулација и заблуда, бар у вези са самим поступком промене.

Квалификација да је тај поступак изузетно тежак и веома сложен претпоставља да је он такав у односу на неке друге уставе и њихове поступке и то, с обзиром на придеве “изузетно и веома”, значило би да велика већина других има лак и једноставан поступак промене. За поређење смо изабрали 27 устава бивших социјалистичких држава и 10 западноевропских устава, с обзиром на то да су то референтни модели за овакву оцену. Упоређивање и оцена су вршени на пет елемената поступка (види рад у НСПМ из 2009), а не само на основу постојања два поступка од којих други има и референдум ради потврде, како се то у нашој јавности поједностављено чини.

Пре закључка укажимо да два различита поступка промене уставних одредби има 8 од 27 бивших социјалистичких држава (Летонија И 4, а Украјина, Македонија, Литванија, Казахстан, Белорусија, Молдавија и Пољска) као и 3 од 10 западноевропских држава (Португал, Шпанија и Италија). Референдум као фазу поступка такође има 7 од 27 других устава бивших социјалистичких држава (Естонија, Црна Гора, Казахстан, Албанија, Украјина, Таџикистан и Летонија) и 4 од 10 западноевропских држава (Данска, Италија, Француска и Шанија). Дакле, већ само по ова два елемента није могуће решење из српског устава назвати изузетним, односно ретким јер се таквим може назвати решење у нпр. канадском уставу, који има 4 различита поступка промене.

Узимајући у обзир свих пет елемената поступка, аргументовано се показује да 10 од 27 других сличних држава (бивше социјалистичке) има поступак промене исте сложености и тежине, као и да 6 од десет других европских устава такође има једнако тежак и сложен поступак (Француска, Белгија, Холандија, Данска, Немачка и Швајцарска). Дакле, такво референтно компаративно стање јасно говори да промена српског устава није ни изузетно тешка ни веома сложена, чим сличну имају и бројни други који су значајни за поређење. Тиме не тврдимо да је промена Устава Србије лака и да нема бројних других устава који се лакше и мање сложено мењају (нпр. португалски или хрватски).

Смисао овог напора је био да се докаже да у том поступку нема ничега што је посебна препрека за његову промену, нарочито да спречи оправдане и потребне промене, али и да се употребом тог аргумента у уставним споровима манипулише и утиче на опредељење о суштини промене, нпр. "нема сврхе почињати или предлагати промене јер ће то бити неуспешно због тешке процедуре” или томе слично.

Како је у процедури промене Устава Србије једина тежа околност то што се за један број значајних питања после изгласавања у скупштини 2/3 већином, која је компаративно уобичајена већина, та промена потврди још и на референдуму, то се незаслужена квалификација о сложености и тежини у суштини односи само на овај део поступка. Због тога ваља и овако прецизирану оцену посебно размотрити.

Прво треба приметити да је ово блага или блажа варијанта употребе референдума јер нема захтева у погледу излазности нити у погледу потребне већине према укупном броју гласача. Наиме, на референдуму се одлучује простом већином изашлих бирача, што је значајно повољније од варијанте у којој је прописан и услов да изађе већина бирача или од варијанте у којој се за одлуку тражи већина укупног броја бирача, каквих решења има и у компаративној пракси, али и код нас раније.

Друго, у било којој варијанти референдума, посебно у овој блажој, пропагандно-маркентиншке могућности су толико велике и значајне да се јавно мњење лако и брзо усмери према одређеној одлуци, поготову код сложених питања. Није то само због високог потенцијала који имају савремене технологије и вештине, већ и нарочито због тога што у овом облику одлучивања постоји само непосредност у последњој његовој фази, тј. у гласању, док је расправа и аргументовање посредно, одвојено и често га и нема. Лаици често ову његову особину не примећују, па га погрешно зову обликом непосредне демократије, што није тачно јер се у теорији исправно квалификује као полунепосредна демократија. Због тога теорија уставног права има веома резервисан став према улози и значају референдума, а у пракси савремених европских држава, изузимајући Швајцарску, на нивоу целе државе је веома редак (нпр.у процедуре уласка у ЕУ, али и ту у само половини садашњих чланица).

На другој страни, и лаици уочавају популарност и честу примену у ваневропским државама којима се често оспорава потребна демократичност и плурализам. Дакле, и теорија и пракса не сматрају ни демократскијим ни легитимнијим оне уставе који су усвојени референдумом, а недавна пракса египатских устава показује и екстремну краткорочност (два устава у две календарске године).

На самом крају расправе о поступку промене Устава Србије, поменимо само ради потпуности још и то да се промена овог устава, али и сваког другог и било када правно не мора извести по поступку који прописује важећи устав. Свака уставотворна власт је правно суверена, правно неограничена баш зато што мења устав, она је per deffinitionem summa potestas, највиша власт. Само носилац такве власти може устав да донесе или промени, али и устав је само онај акт који потиче од таквог доносиоца. У пракси доносиоци устава у највећем броју случајева поштују одредбе о промени из важећег устава, али то чине сопственом вољом да би демонстрирали политичку стабилност, сигурност и континуитет, а не због тога што другачије не би могли. Управо у томе леже и могући супротни разлози, тј .да се жели баш томе супротно, посебно дисконтинуитет због темељних промена.

У Србији сличним државама, бившим социјалистичким, које смо овде користили за референтне, то је био понекад случај(Мађарска, Пољска и др.), али не свуда и не увек, тј.само у тренутку политичке транзиције деведесетих година, а у Србији ни тада. Како овај не само легитиман, него и стручно исправан, метод није коришћен ни 1990, а ни 2000. када је за то имало пуно оправдања, сада за такав метод се не могу наћи довољни разлози.Дакле, поновимо још једном, уставотворна моћ и власт су фактичка својства која се имају, а не прописују или дају и она су бинарна функција, тј. или постоје у пуној мери или их нема (говоримо о односима унутар државе, не о међнародним односима). Из свих тих разлога не види се потреба да у овом тренутку то буде модел јер сада носиоци власти имају више него довољан легитимитет.

 5. Закључак

Иако писац ових редова спада међу оне који немају високо стручно мишљење о важећем уставу јер садржи бројне и озбиљне недостатке (чак и језичке и редакторске природе), разлози његове промене морају бити темељно и пажљиво проучени и лишени забуна и манипулација. Међу њима су посебно штетне оне које покушавају да суштинска питања реше техничким мерама, или заменом теза и друштвених улога.