Početna strana > Debate > Srbija među ustavima > Statut Vojvodine - više od autonomije, manje od nezavisnosti
Srbija među ustavima

Statut Vojvodine - više od autonomije, manje od nezavisnosti

PDF Štampa El. pošta
Đorđe Vukadinović   
petak, 06. decembar 2013.

(Tekst je objavljen 16.12.2008)

Zlokobna tišina

Ne računajući skorašnju izjavu predsednice srpske skupštine da će predlog statuta AP Vojvodine, zajedno sa zakonom o njegovom sprovođenju, za ulazak u skupštinsku proceduru morati da sačeka početak 2009. godine, ovu temu nekako od početka kao da prati svojevrsna zavera ćutanja. Zapravo, fascinantna je i pomalo jezovita „zaglušujuća tišina“ koja okružuje predlog pokrajinskog statuta, a koja je obrnuto proporcionalna njegovom objektivnom značaju i njegovim potencijalnim posledicama.

Srpski mediji i stranke se relativno detaljno bave Euleksom, naširoko se piše o platama direktora javnih preduzeća i kontroverzama koje prate najnoviju raspodelu ambasadorskih mesta. Ali o papiru koji po mnogim naznakama razbija državu Srbiju, odnosno postavlja temelje za njenu (kon)federalizaciju, gotovo ni reči. Čak se i poslovično razgalamljeni Nenad Čanak prethodnih nedelja nekako ućutao, valjda da ne provocira i ne kvari stvar koja, trenutno, i bez njega odlično napreduje. Jedino nam je, za svaki slučaj, a i da ne bude da nam nije rečeno, za Srbiju zaduženi izvestilac Evropskog parlamenta Jelko Kacin ovih dana poručio kako će „glasanje o Statutu Vojvodine biti pravi test demokratije i evropskog karaktera Srbije“ (Beta, 17. novembar 2008).

Neka vas zato ne zavara ova tišina. Ovo je samo zatišje pred buru koja tek što nije otpočela. Ne smisle li Boris Tadić i njegovi spin doktori u poslednjem trenutku neki hokus-pokus, vojvođanska politička košava oduvaće uskoro sve dežurne političke teme: i Euleks i ruski gas i stranačka čarkanja oko plena – i možda temeljno izmeniti pejzaž na srpskoj političkoj sceni.

Istorija se (ne) ponavlja

Dugo sam se pitao kako je, svojevremeno, bilo moguće da ustav iz 1974. kojim je SFRJ faktički konfederalizovana i postavljeni temelji njenog budućeg raspada (što, naravno, ne amnestira od odgovornosti potonje izvršioce i neposredne aktere ove smrtne presude), dakle, kako to da jedan tako rđav, destruktivan i antidržavni akt bude usvojen gotovo bez otpora. Sa časnim izuzetkom grupe nastavnika na beogradskom pravnom fakultetu, na čelu sa profesorom Mihailom Đurićem, tadašnji ustav, odnosno prethodeći mu amandmani, usvojeni su praktično bez reči protesta, u nazdravičarskoj atmosferi, uz salve aplauza „novoj fazi razvoja naše socijalističke samoupravne zajednice“. A onome ko je hteo da vidi, sve je već tada bilo jasno. I da se država konfederalizuje i da „treba biti načisto da je Jugoslavija već danas gotovo samo geografski pojam“, te da se „na njenim razvalinama, i to pod maskom doslednog razvijanja ravnopravnosti...danas uspostavlja nekoliko samostalnih, nezavisnih, čak međusobno suprotstavljenih nacionalnih država“. No, malo ih je videlo – a još manje imalo hrabrosti da to što su videli jasno i javno kaže.

Valja se podsetiti tog vremena i tih ljudi i njihovih diskusija objavljenih u – zabranjenim – Analima Pravnog fakulteta u Beogradu (broj 3/1971) ne samo iz poštovanja prema njihovoj pameti i hrabrosti, već i zbog uznemiravajuće analogije između ove dve priče. „Smišljene smutnje“ glasi i tada i sada podjednako aktuelni naslov čuvenog teksta profesora Đurića, iz kojeg potiču prethodni citati, a već i sam naslov priloga Andrije Gamsa: „Istorijski – promašaj, naučno – zbrka“ rečito dijagnostifikuje o čemu se radi. Predložene amandmane su oštro kritikovali i Stevan Vračar i Kosta Čavoški. A za našu temu možda najaktuelnije zvuče reči Pavla Nikolića („Ovim amandmanima se narušava suvernost Republike Srbije kao države, kao i njena ravnopravnost sa drugim republikama“).

Ali vladajuća ideološka i politička matrica je tada govorila da su dve pokrajine u njenom sastavu zapravo „bogatstvo Srbije“ i njena „komparativna prednost“ u odnosu na druge republike, pri čemu ostaje večno pitanje kako to da se niko nije setio da, recimo, na sličan način „obogati“ Hrvatsku, Bosnu ili Makedoniju!? A bojazan da predloženim prenosom nadležnosti na republike i pokrajine država ostaje bez sadržaja i smisla otklanjana je stupidnom (Bakarićevom) dosetkom o tome kako će ubuduće „federacija da federira“ interese republika i pokrajina.

Ideološka matrica se u međuvremenu promenila. Ondašnja socijalističko-samoupravna paradigma zamenjena je aktuelnom „evro-reformskom“ retorikom kojom vrvi sadašnji predlog statuta, ali je na delu ostala ista maligna kombinacija inertnosti, gluposti, straha i oportunizma. Narod uglavnom gleda svoja posla, a elita uglavnom gleda svoje trenutne interese. A onda se posle svi pitaju – „šta nas snađe“ i „kako nam se to dogodilo“?

"Crnogorizacija" Vojvodine

Prekratak je ovo prostor da bi se navela sva više ili manje problematična mesta iz predloga vojvođanskog statuta. Ali je, na primer, dosta indikativan član 16, u kojem se, pored ostalog, kaže da „AP Vojvodina zaključuje međunarodne ugovore u oblastima iz svoje nadležnosti“ i da „može osnovati predstavništva u regionima Evrope i Briselu“. Uhu neizvežbanom za pravne finese možda i može promaći semantička nijansa između „zaključivanja međunarodnih ugovora“ o kojima govori predlog statuta i jedino primerene, ustavne i zakonite formulacije o sklapanju „sporazuma o saradnji“ uz odobrenje vlade. Ali svakome ko je poslednje dve decenije živeo na ovom tlu ne može ne zazvučati poznato – a i pomalo preteći – „osnivanje predstavništva u Briselu“. I ne može se ne setiti kako je i u Hrvatskoj, kao i u Sloveniji i Crnoj Gori, početak secesije pratilo stvaranje „privrednih i kulturnih predstavništava“ po važnim zapadnim prestonicama, a sve radi promocije njihovih „privrednih, kulturnih, naučnih itd. kapaciteta“.

Pominjanje Crne Gore u ovom kontekstu uopšte nije slučajno ni bezrazložno. Jeste da su razlike brojne i da uglavnom – sem veličine i brojnosti – sve idu u prilog crnogorske državnosti. Ali princip bi, plašim se, mogao biti isti. Sličan je procenat manjinskog stanovništva. Sličan je put pretvaranja regionalnog i administrativnog u neki (para)nacionalni identitet kod dela većinskog naroda. Slična je dvostruka igra "međunarodne zajednice", suseda i Evropske unije. Slična je apatija u ostatku države. Slična je nemoć i lakomislenost ("ma, neće oni nikud") beogradske političke čaršije koja to sve ravnodušno posmatra i još pokušava da problem iskoristi u međusobnom nadgornjavanju i obračunima. Slična je opasnost koja se nadvija nad državom čije jedinstvo i funkcionisanje umesto na jasnoj strukturi i nedvosmislenim pravilima počne da zavisi od ličnog odnosa između stranaka i lidera.

Zanemarimo li spoljnopolitički faktor, SFRJ se raspala kada je nestalo Titove harizme i kada je došlo do sukoba između republičkih partijskih oligarhija. Žabljačka Jugoslavija je počivala na dogovoru i odnosu između SPS-a i DPS-a, tj. Miloševića, Bulatovića i Đukanovića – i kada su se oni posvađali država je zapala u agoniju. Ne bi bilo dobro da i sudbina nove, post-jugoslovenske ("postkosovske"?) Srbije postane zavisna od dobrih ili loših odnosa između Borisa Tadića i Bojana Pajtića, odnosno dva krila Demokratske stranke.

Protiv ustava – i zdrave pameti

Čak i pojedine relativno bezazlene i terminološke inovacije kao što su često pominjani „glavni grad“ umesto „sedišta pokrajinskih organa“, ili govor o vojvođanskoj „vladi“ i „ministrima“ umesto sadašnjeg „pokrajinskog izvršnog veća“ i „sekretara“ i slični primeri više nego jasno pokazuju i razotkrivaju što svesne, što nesvesne „državotvorne“ pretenzije autora vojvođanskog statuta. A pogotovo se te pretenzije ogoljuju predlozima o osnivanju Vojvođanske akademije nauka i umetnosti (član 17), ili već pomenutim „međunarodnim ugovorima“ i „predstavništvima“, kao i povremeno namerno zamućenom hijerarhijom pokrajinskih i republičkih organa i nadležnosti (član 19, član 30).

Uostalom, dovoljno je samo pročitati prvi član u kojem se Vojvodina definiše kao „višenacionalna, višekulturalna i višekonfesionalna demokratska evropska regija“ (podvukao Đ.V.), pa da se shvati da je evropsko određenje esencijalno, a ono srpsko („autonomna pokrajina u sastavu Republike Srbije“) više faktografsko, potencijalno promenljivo i takoreći fakultativno. A ako bi neko u tom pogledu još mogao da ima bilo kakvih nedoumica, one otpadaju pri pogledu na drugi stav istog tog (prvog!) člana u kojem se kaže da "Vojvodina predstavlja sastavni deo jedinstvenog kulturnog, civilizacijskog, ekonomskog i geografskog prostora Srednje Evrope".

Ovaj stav više ne ostavlja mesta za sumnju ni kada je reč o namerama – a ni kompetencijama – autora ovog dokumenta. Naime, govor o jedinstvenom kulturnom, civilizacijskom, geografskom itd. prostoru "Srednje Evrope" (sa sve velikim S?!) bi možda i mogao imati smisla u uvodniku nekog književnog temata, ili nacrtu kakvog kulturnjačkog projekta, ali ne i u jednom opštem pravnom aktu koji bi trebalo da definiše teritorijalnu autonomiju u okviru Republike Srbije. Srednja Evropa (zasad!?) ne postoji kao političko-pravni ili teritorijalni entitet, a to što se ova epska glupost ipak našla u predlogu vojvođanskog statuta može se shvatiti jedino kao (ne)svesni žal njegovih autora zbog nestanka "višenacionalne, višekulturalne i višekonfesionalne" austrougarske carevine na tom prostoru. A možda i kao svojevrsni pokušaj revanša i osvete državi i narodu koji su označeni kao glavni krivac raspada tog austrougarskog multietničkog i multikulturnog raja.

Ovaj komično-skandalozni stav je, navodno, u Predlog statuta ubačen na insistiranje Čankovog LSV-a, čija podrška, uzgred rečeno, uopšte nije bila neophodna za njegovo donošenje, s obzirom na komotnu većinu koju demokrate imaju u pokrajinskoj skupštini. Ali moglo bi se reći da, zapravo, čitav ovaj dokument odiše istim radikalno autonomaškim i latentno separatističkim duhom, svojstvenim Čankovoj stranci, pri čemu ostaje pomalo nejasno da li su pojedini predlozi usvajani pod pritiskom LSV i mađarskih stranaka, ili su, zapravo, njihovi zahtevi korišćeni kao alibi prilikom krojenja pojedinih rešenja koja su bila po volji pokrajinskom DS-u. A pri tome će i čankisti i Mađari govoriti kako je ovaj statut "minimum minimuma", "prazna ljuska" (Pal Šandor) i u najboljem slučaju tek maleni korak ka "punoj autonomiji" i "punom subjektivitetu Vojvodine" sa, razume se, "zakonodavnom, izvršnom i sudskom vlašću" kako i stoji u članu 7 statuta Lige socijaldemokrata.

Čanak, zapravo, hoće državu – i, ako ništa drugo, u tome je bar relativno otvoren i pošten. Baš kao što je pošten bio i bivši nemački ambasador Andreas Cobel kada je 13. aprila prošle godine upozorio da „nije nemoguće da uskoro budu otvoreni problemi u Vojvodini" (i Sandžaku) ukoliko se Srbija bude previše tvrdokorno suprotstavljala nezavisnosti Kosova. I još je podsetio kako je Kosovo u sastav Srbije ušlo 1912. a Vojvodina tek šest godina kasnije!? Dakle, zaista ne možemo reći da nismo znali i da nam nije rečeno. Bilo je to pre jedva nešto više od godinu i po dana, statut Vojvodine tada još nije bio ni na vidiku, srpski mediji su se, po običaju, time bavili nekoliko dana, "evo-reformistima" je bilo malo neprijatno, "narodnjaci" i "izolacionisti" su malo seirili – a onda je sve zaboravljeno.

No, ako smo mi u međuvremenu zaboravili, drugi izgleda nisu. Oko vojvođanskog statuta za sada još nema velike buke samo zato što su, s jedne strane, Srbi još uvek većinski nesvesni onoga što se sprema, i zato što se, na drugoj strani, još uvek veruje da će stvar proći bez velike gužve i otpora. Drugim rečima, da će Tadić "leći na rudu", možda čak i proglasiti novu „diplomatsku pobedu“, a statut proći tiho, pre nego što se "vlasi dosete". Ali nam je, kao što rekosmo, Jelko Kacin ipak malo pripretio proglasivši unapred glasanje o statutu Vojvodine za test demokratizacije i evropeizacije Srbije, predstavnici vojvođanskih Mađara su diskretno izrazili zabrinutost što se sa usvajanjem statuta kasni, a i gospođa Doris Pak je takođe imala komentar u istom duhu.

A šta narod kaže?

Ne treba da čudi što su u ovakvoj političkoj konstelaciji kakva vlada na srpskoj političkoj sceni i građani suštinski zbunjeni i dezorijentisani, iako, čini se, više inuitivno i u dosta velikom broju (45:33, uz dvadesetak posto neodlučnih)) ovaj predlog statuta doživljavaju kao potencijalno antidržavnu i antisrpsku rabotu.

Šta mislite o sledećoj tvrdnji "Predloženi statut Vojvodine može ugroziti teritorijalni integritet Srbije?"

 

Šta mislite o sledećoj tvrdnji: "Predloženi statut Vojvodine može ugroziti teritorijalni integritet Srbije?"

da, u potpunosti se slažem

30.18%

delimično se slažem

15.20%

uglavnom se ne slažem

8.62%

uopšte se ne slažem

24.85%

nema stav/bez odgovora

21.15%

 

 

Izvor: Agencija Politikum (oktobar 2008)

Ali generalni utisak je da je Srbija i po ovom pitanju duboko podeljena. S jedne strane, usvajanju predloga statuta u pokrajinskoj skupštini suprotstavili su se samo predstavnici narodnjaka, radikala i naprednjaka, tako da simpatizeri ovih stranaka generalno odbacuju statut i u najvećoj meri smatraju da statut Vojvodine može ugroziti suverenitet Srbije. S druge strane, među onima koji su statut podržali jasno se mogu razlikovati dve , odnosno tri grupacije. Naime, glasači LDP. LSV i G17 nemaju dileme i predlog statuta uglavnom jednodušno podržavaju – u čemu posebno prednjače glasači Čankovog LSV i koalicije mađarskih stranaka sa (80 do 100 odsto). Nasuprot njima, simpatizeri SPS u velikoj većini (preko 57 odsto) takođe smatraju da statut ugrožava suverenitet Srbije (svega dvadesetak procenata misli suprotno), dok su glasači DS u tom pogledu izrazito podeljeni, tj. trideset i tri procenta njih takođe u potpunosti ili delimično veruje da statut Vojvodine ugrožava Srbiju, a oko 40 odsto se sa tom tvrdnjom ne slaže.

 Za koju stranku biste najradije glasali * Šta mislite o sledećoj tvrdnji "Predloženi statut Vojvodine može ugroziti teritorijalni integritet Srbije?"

Izvor: Agencija Politikum (oktobar 2008) 

Da unutar vladajuće koalicije u odnosu prema predlogu vojvođanskog statuta ima dosta nejedinstva i kolebanja može se zaključiti i po tome što upravo među glasačima i simpatizerima dve najveće stranke u koaliciji ima najviše neopredeljenih (27 u DS-u, odnosno 25,6 odsto kod socijalista), tj onih koji nisu umeli ili nisu hteli da se o statutu izjasne. U svakom slučaju,očigledno je da je podvojenost najveća u Demokratskoj stranci od koje, zapravo, odluka o eventualnom (ne)usvajanju statuta najviše i zavisi, i u kojoj po tom pitanju i može očekivati najviše polemike. To, što trenutno – bar zvanično – nema ni pomena o bilo kakvom nejedinstvu ili makar ozbiljnoj debati povodom vojvođanskog statuta unutar DS-a, vrlo je indikativno i, pored ostalog, mnogo govori o našim političkim strankama i odnosima unutar njih. Ali verujem da su čak i u DS-u svesni da bi ovaj predlog mogao biti ozbiljna jabuka razdora kako u vrhu tako i u "bazi" stranke, te zato, po starom "dobrom" srpskom običaju, maksimalno i odlažu suočavanje sa tim problemom.

Virus deobe i raskola

Da rezimiramo, predloženi statut Vojvodine uveliko nadilazi svoje ustavne okvire i kontekst prihvatljive i poželjne regionalizacije i teritorijalne (re)organizacije Srbije. Mnoge njegove odredbe su u otvorenoj nesaglasnosti sa važećim ustavom Srbije – ali bile bi štetne čak i da kojim slučajem nisu. On je neka vrsta prelaznog „poluustava“ za neku buduću vojvođansku poludržavu. A u svakom slučaju, predstavlja odličnu polugu za svako buduće spoljno i unutrašnje destabilizovanje Srbije, ugrožavanje njenog suvereniteta i tumbanje njenog ustavnog ustrojstva. On ka tome objektivno vodi – i vodiće čak i u slučaju da destabilizacija, (kon)federalizacija i dalja separacija Srbije nisu namera onih koji su ovaj predlog statuta pisali i usvajali.

Uopšte ne tvrdim da je dalje cepanje Srbije želja Bojana Pajtića i njemu bliskih funkcionera Demokratske stranke. A pogotovo ne Borisa Tadića, koji se, uostalom, dva puta zakleo na očuvanje ustavnog poretka, suvereniteta i teritorijalnog integriteta i kojem svakako ne može biti u interesu da cepa i slabi državu kojoj je na čelu. U čitavoj ovoj priči oko statuta ne treba isključiti udeo političke inercije, lakomislenosti, gluposti i pomodarstva. Ne radi se uvek o zaveri i izdaji – mada posledice često mogu biti slične.

Politika, razume se, nije fizika, nema u njoj "gvozdene nužnosti" i neumitnih zakona, ali ni u politici nije sve samo stvar dobre volje, dogovora, marketinga i medijske prezentacije. Drugim rečima, postoji ipak neko iskustvo, neka logika i neka dinamika političkih i istorijskih procesa, i ta logika i to iskustvo, pored ostalog, kazuju da je – kada odmakne – proces stvaranja identiteta uglavnom ireverzibilan. Kazuju, takođe, da se dvočlane federacije obično raspadaju, i kazuju da se, nezavisno od nečije dobre, volje stvari teško vraćaju u "normalu", odnosno u početno stanje onda kada se zakotrlja lavina i zapati virus deobe, podele i raskola. Začeci tog virusa, da se ne lažemo, već su prisutni u nekim vojvođanskim glavama i nekim strankama. A sa ovim statutom pomenuti virus bi dobio i svoje institucionalno utemeljenje, što bi, pogotovo uz izvesne spoljne impulse, omogućilo njegovo nekontrolisano širenje u evidentno slabom i iznurenom nacionalnom i državnom tkivu. U tom slučaju realno su moguća samo dva ishoda. Brza propast – ili, u najboljem slučaju, teška i neizvesna borba za opstanak i ozdravljenje.

(16.12.2008)

 

Od istog autora

Anketa

Koliko će, po Vašem mišljenju, ljudi u Srbiji primiti vakcinu protiv koronavirusa?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner