Ustavne granice "partijskog" mandata

Sažetak: Ustavom Srbije od 2006. promenjena je priroda poslaničkog mandata uvođenjem specifičnog oblika mandata, uslovljenog lojalnošću poslanika stranci na čijoj izbornoj listi je izabran. Međutim, ovakva Ustavom utvrđena vezanost poslaničkog mandata dimenzionirana je načelima Ustava, posebno onim o narodnoj suverenosti i političkom predstavništvu građana. Vezanost poslaničkog mandata za stranke, prema slovu ustavne norme, ne može se odnositi i na izborne koalicije, budući da odredba člana 102 stav 2 Ustava izričitim pominjanjem “samo” političke stranke, a ne i koalicije, isključuje mogućnost sankcionisanja poslanika u vidu prestanka mandata zbog otkazivanje njegove lojalnosti, odnosno lojalnosti njegove stranke, koaliciji. Polazeći od toga da se novim ustavnim rešenjem daje prevelika ustavna moć političkim strankama na štetu ustavnih načela suverenosti i političkog predstavništva građana, a imajući u vidu da ustavne promene u smeru utvrđivanja principa slobodnog mandata, saglasno evropskoj praksi, u ovom trenutku ne deluju realno, u predstojećem usklađivanju zakonodavstva sa novim ustavom potrebno je založiti se za što restriktivniju konkretizaciju uslova partijske kontrole poslaničkih mandata, kao i zakonsko uređivanje postupka pravne zaštite u ovoj oblasti.

Ključne reči: suverenost građana, poslanički mandat, partijski mandat, slobodni mandat, političko predstavništvo, predstavnička demokratija, politička stranka, koalicija, Ustav Srbije.

Nedavni izbori u Srbiji, više nego bilo koji raniji, potvrdili su Diveržeovu (Maurice Duverger) slikovitu konstataciju o “izbornim mehanizmima” kao “čudnovatim stvarčicama” koj e su “istovremeno ... i kamere i projektori”, jer “ o ni registruju slike koje su delimično sami stvorili”. (1) S provedeni u uslovima političke nestabilnosti i podeljenosti našeg društva, ovi izbori ponovo su otvorili jedno značajno političko, ali istovremeno par excellence ustavnopravno pitanje. To je pitanje prirode poslaničkog mandata stečenog na izborima, kao i prirode mandata stečenog predizbornim koalicionim nastupom više političkih stranaka na izborima .

Na prvi pogled, jasno je već zašto se ovom pitanju posvećuje tako značajna pažnja u krugovima naučne, stručne i političke javnosti. Sa jedne strane, praktično napustivši princip slobodnog mandata, novi Ustav Srbije od 2006. godine suštinski se priklonio specifičnom konceptu neslobodnog, partijski “vezanog” mandata, što je ponovo oživelo stare-nove dileme o narodnom poslaniku kao predstavniku birača i (ne)primerenom jačanju formalne uloge političkih partija u oblikovanju izborne volje građana na ustavnom nivou. To je “podgrejalo” i dileme o ostvarivanju ustavnih principa suverenosti i političkog predstavništva građana u novom ustavnom ambijentu. Sa druge strane, legitimni i demokratski izbori, ne samo formalno, element su, merilo i potvrda demokratskog političkog predstavništva, a ovo uslov legitimne i stabilne predstavničke vlasti. A sasvim je izvesno da “svaka stabilna vlast ne mora da bude dobra vlast, ali je malo verovatno da u uslovima političke nestabilnosti vlast može da bude dobra”. (2)

Često citirana, osporavana i branjena, odredba člana 102 stav 2 Ustava Republike Srbije od 2006. godine glasi: "Narodni poslanik je slobodan da, pod uslovima određenim zakonom, neopozivo stavi svoj mandat na raspolaganje političkoj stranci na čiji predlog je izabran za narodnog poslanika". Pri tome, poznato je da se ta “sloboda” poslanika u smislu ustavne norme u praksi realizuje putem tzv. blanko ostavki koje poslanici potpisuju odmah prilikom kandidovanja, čime se politički i moralno unapred (!) obavezuju da će ostati lojalni političkoj partiji na čijoj listi će tek biti izabrani, mada u teoriji ustavnog prava postoje ozbiljne rezerve u tom pogledu. (3) Poznato je, takođe, da se prilikom donošenja novog ustava, ustavotvorac vodio poučen negativnim iskustvima u parlamentarnoj praksi sa zloupotrebama tzv. klasičnog slobodnog mandata poslanika pod Ustavom od 1990. godine, zbog učestalih otkazivanja političke lojalnosti poslanika strankama ili koalicijama na čijim izbornim listama su bili izabrani. Naime, koncept slobodnog poslaničkog mandata posebno je afirmisan Odlukom Ustavnog suda Republike Srbije kojom je bila utvrđena neustavnost zakonskog osnova gubljenja mandata narodnog poslanika zbog prestanka njegovog članstva u političkoj stranci ili koaliciji na čijoj izbornoj listi je izabran. (4) Takva situacija bila je predviđena u članu 88 stav 1 tačka 1 i dalje važećeg zakona o izboru narodnih poslanika. (5)

Prilikom novog ustavnog opredeljivanja karaktera poslaničkog mandata, ustavotvorac je, takođe, imao u vidu “dvostruku prirodu” savremenog političkog predstavništva, kao predstavništva građana i predstavništva političkih partija, i s tim u vezi, čini se da je želeo da pomiri dve suprotne tendencije svojstvene takvoj prirodi predstavničke demokratije – tradicionalni princip slobodnog mandata poslanika kao predstavnika birača koji se opredeljuje i glasa po sopstvenom uverenju i ne može biti opozvan, i realnost savremene demokratije da poslanik stiče mandat putem izbora ne samo na osnovu saglasnosti i poverenja birača, nego i na osnovu vernosti partiji koja ga je kandidovala i zahvaljujući čijem političkom programu je lista dobila poverenje birača na izborima. (6) Ustav je, međutim, otišao i korak dalje, dajući preveliku ustavnu moć političkim partijama, na štetu slobodnog mandata poslanika, čime je ovaj u našem ustavnom sistemu u izvesnom smislu i formalno proglašen za “ustavnopravni fosil” (7).

Polazeći od tehnike kandidovanja i izbora putem stranačkih lista i težeći da obezbedi veću stabilnost mandata narodnih poslanika u odnosu na stranke, Ustav od 2006. godine čini korak u suprotnom smeru u odnosu na navedenu odluku Ustavnog suda, pri čemu mandat poslanika i formalno vezuje za političku stranku, nauštrb njegove slobode. Time je Ustav, doduše pominjući slovom ustavne norme da je poslanik “slobodan...”, suštinski napustio koncept slobodnog mandata, konstituišući “stranački”, odnosno “imperativno-stranački mandat”, svojevrsni “fleksibilni, odnosno promenljivi delegatski mandat”. (8) O ovom novom ustavnom rešenju svoj stav je prilikom razmatranja novog ustava Srbije iznela i Venecijanska komisija za demokratiju putem prava Saveta Evrope, ocenjujući ovakvo rešenje kao “nameru da se poslanik veže za stranku po svim pitanjima i uvek...”, što je “ozbiljno kršenje slobode poslanika na izražavanje svojih pogleda...”, suprotno principu slobodnog mandata u evropskoj praksi. (9) Sa druge strane, istina, opšte je prihvaćeno da su u političkoj stvarnosti savremene predstavničke demokratije političke partije preuzele ključnu, gotovo presudnu ulogu u oblikovanju izborne volje građana, čime je uticaj partija na poslanike postao neminovan, ali se otuda u teoriji ustavnog prava nametnulo pitanje “... do koje mere je on ustavnopravno dozvoljen ... Ključno pitanje je, dakle, kakav je sadržaj i gde su granice pravno dozvoljene partijske ili frakcijske prinude prema poslaniku?” (10) Otuda se, tim pre, kao značajno postavlja pitanje ustavnih granica partijske kontrole mandata u kontekstu novog ustavnog rešenja.

Ustavom Republike Srbije utvrđena “vezanost” poslaničkog mandata za političke stranke dimenzionirana je samim načelima Ustava: članom 1 kojim je utvrđeno da je Republika Srbija država zasnovana, pored ostalog, na evropskim principima i vrednostima; članom 2 koji utvrđuje da suverenost potiče od građana koji je vrše referendumom, narodnom inicijativom i preko svojih slobodno izabranih predstavnika i da nijedan državni organ, politička organizacija, grupa ili pojedinac ne može prisvojiti suverenost od građana, niti uspostaviti vlast mimo slobodno izražene volje građana; kao i članom 5 stav 4 po kojem političke stranke ne mogu neposredno vršiti vlast, niti je potčiniti sebi. Ovde treba imati u vidu i princip zabrane diskriminacije, utvrđen u članu 21 stav 3 Ustava, po kome je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, pored ostalog, i po osnovu političkog ili drugog uverenja. Time su Ustavom ipak postavljene granice tzv. partijskog mandata.

Budući da je novi ustav “na mala vrata” uveo mogućnost “raspolaganja” mandatima poslanika od strane političkih stranaka, postavlja se i pitanje da li to analogno važi i za izborne koalicije više stranaka, odnosno da li i koalicije kao takve mogu “raspolagati” mandatima poslanika u slučajevima otkazivanja njihove lojalnosti, odnosno lojalnosti njihove partije izbornoj koaliciji. Čini se, međutim, da u tom pogledu ustavna norma upućuje na drugačiji zaključak, da se mogućnost “raspolaganja” poslaničkim mandatima odnosi samo na političke stranke, a ne i na same izborne koalicije kao takve. Jer i tu su, opet, stranke članice koalicije, prema slovu ustavne norme, “gospodari” poslaničkog mandata. Kako još uvek zakonski nisu regulisani “uslovi određeni zakonom” koji se pominju u navedenoj ustavnoj odredbi, jer nije izvršeno usklađivanje zakonodavstva sa novim ustavom, to ustavna odredba člana 102 stav 2 pominjanjem explicite samo političke stranke, a ne i koalicije, ustavnopravno, praktično isključuje mogućnost sankcionisanja poslanika u vidu prestanka mandata zbog otkazivanja lojalnosti izbornoj koaliciji. A pitanje je, takođe, i da li bi, sa stanovišta Ustava, eventualno zakonsko “proširivanje” ustavne norme u tom smeru bilo moguće, odnosno da li bi to značilo neustavno “dopisivanje” Ustava zakonom? Ovako, po našem mišljenju, postojeće ustavno rešenje ne bi se moglo primeniti na situaciju otkazivanja lojalnosti poslanika, odnosno njegove partije izbornoj koaliciji, jer se ono odnosi samo na situaciju kada poslanik otkazuje lojalnost partiji koja ga je kandidovala na izborima. Naime, udružujući se u koaliciju, registrovana politička stranka u principu ne gubi pravni subjektivitet, niti svojstvo subjekta političkog delovanja u smislu Ustava, dok izborna koalicija, istina, u određenim slučajevima može da stekne pravni subjektivitet, ali samo ako je, pored političkih stranaka članica koalicije, kao takva upisana u registar političkih organizacija, u skladu sa Zakonom o političkim organizacijama (11). Sa druge strane, kandidat za poslanika partije koja se udružuje u koaliciju, ne postaje i sam personalno član koalicije, već je to samo partija koja stupa u koaliciju, pri čemu on sam postaje kandidat koalicije na izborima prethodnim nominovanjem od strane svoje političke stranke koja ulazi u predizborni savez, pa je ustavnopravno logično da je samo ona i vlasna da ga liši mandata u slučajevima određenim zakonom. Ovde je, međutim, po našem mišljenju, očigledna kategorijalna razlika između zakonskog pojma političke organizacije i ustavnog određenja političke stranke, koja, u pogledu prirode poslaničkog mandata u koaliciji, stvara “Gordijev čvor” koji bi trebalo razrešiti usklađivanjem zakonodavstva sa novim ustavom. No, ostaje utisak da je ustavna norma, kao prioritetna, u tom pogledu ipak nedvosmislena. Jer da je ustavotvorac hteo da predvidi i mogućnost sankcionisanja poslanika u vidu prevremenog prestanka mandata i zbog nelojalnosti izbornoj koaliciji, dakle ne samo političkoj stranci, onda bi u Ustavu, u članu 102 stav 2 in fine stajalo: “... na raspolaganje političkoj stranci, odnosno koaliciji na čiji predlog je izabran za narodnog poslanika”.

Iako u ovom trenutku promena ustavnih rešenja u smeru doslednog utvrđivanja slobodnog poslaničkog mandata ne deluje izvesno, imajući u vidu zajednički interes koji u ovakvom ustavnom rešenju objedinjuje sve parlamentarne političke stranke u današnjoj Srbiji, predstojeće usklađivanje izbornog zakonodavstva sa novim ustavom, ali i donošenje parlamentarnog zakona u skladu sa novim ustavom (12), kojim bi trebalo da bude konkretnije uređen pravni položaj narodnih poslanika, prilika je da se ustavno rešenje o partijski “vezanom” mandatu opet razmotri i ublaži konkretizacijom i restriktivnim propisivanjem “uslova određenih zakonom” pomenutih u ustavnoj normi. Time se može preduprediti širenje i arbitrarna politička primena ovog partokratskog ustavnog “oružja” u rukama partija, sa ozbiljnim posledicama po ostvarivanje ustavnih principa suverenosti i političkog predstavništva građana. Po svoj prilici, bilo bi nužno jasnije postavljanje “partijskog” mandata u konstitucionalne okvire delovanja političkih stranaka u funkciji ostvarivanja suverenosti, političkog predstavništva građana i privrženosti evropskim principima i vrednostima u koje spada i slobodni mandat poslanika. Ustavno rešenje o mandatu, istina, legalizuje “upliv” stranaka u vršenje i prestanak poslaničkog mandata, ali ustavni okvir, i u njemu posebno, ustavna načela na vrhu, pružaju temeljni orijentir za zakonsku reformu u smeru jačanja slobodnog mandata poslanika u odnosu na političke partije, uz posebno konkretno normativno uređivanje postupka pravne zaštite u ovoj oblasti. Kako će se, sa druge strane, u praksi afirmisati nadležnosti Ustavnog suda Srbije da odlučuje “o izbornim sporovima za koje zakonom nije određena nadležnost sudova”, ali i o ustavnim žalbama “protiv pojedinačnih akata i radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu” (13), ostaje da se vidi. U svakom slučaju, nužnost zakonske reforme u postojećim neusklađenostima i pravnim prazninama u smeru slobodnog mandata poslanika deluje nesporno kako bi proklamovana vrhovna načela ustavne države stvarnije zaživela, kako bi se duh ustavnosti, parlamentarizma i pluralizma više osećao u našem političkom i pravnom životu.

Cilj partijski kontrolisanog poslaničkog mandata jeste u disciplinovanju poslanika ograničavanjem mogućnosti njihovih postizbornih “prebega” i neprincipijelnih koaliranja mimo političkog programa zahvaljujući kome je lista dobila poverenje birača, ali istovremeno, cilj ovakvog ustavnog rešenja trebalo bi interpretirati u interesu narodne suverenosti, volje birača i njihovog izbornog prava. A svaka izborna koalicija za sebe, sa stanovišta političke veštine, zna da joj je, mereno stepenom političke isplativosti, preporučljiviji dijalog i zajedničko delovanje na temelju programa za koji je dobila poverenje birača na izborima. U pogledu drugačijeg regulisanja pitanja vezanosti poslaničkog mandata u internim koalicionim sporazumima političkih stranaka, takva politička mogućnost postoji, ali treba imati u vidu da li su ta rešenja saglasna vrhovnim načelima ustavnosti, narodne suverenosti i političkog predstavništva građana. Treba voditi računa da se “ustavni” cilj partijski kontrolisanog poslaničkog mandata u interesu volje birača ne pretvori u svoju suprotnost, u puko sredstvo stranačkog vođstva za “ neustavni ” cilj slepog partijskog mandata suprotno volji birača. U ovom drugom slučaju, ustavna odredba o “stranačkom” mandatu, u rukama moćnih političkih partija, posebno u našem društveno-političkom miljeu, preti da razori osnove ionako krhke i mlade parlamentarne demokratije u Srbiji, ona svojom rigidnom formulom i ciničnom dikcijom vodi birokratskom konzerviranju i gušenju polifonije političkog i parlamentarnog života, zatiranju pluralizma i pluralističkog mišljenja, što je u samoj biti parlamentarizma i predstavničke demokratije. Mada, naposletku, podsećamo i na reči jednog od teorijskih utemeljivača predstavničke demokratije DŽona Stjuarta Mila da je pitanje karaktera i sudbine mandata narodnih predstavnika uvek u istoriji bilo manje pitanje prava, a više “ustavnog morala”, odnosno “etike predstavničke vlade” (14).

Nenad Vukovic

Constitutional borders of “party” parliamentary term

- Summary -

The new Constitution of Serbia from 2006. changed the nature of parliamentary term to issue the specific form of parliamentary term which is brought about loyalty political parties whose electoral lists representatives is elected. This constitutional link of parliamentary term with political parties is limited by constitutional principles national sovereignty and political representation of citizens. In electoral coalitions, constitutional solution explicitly mentions only political parties, not coalitions, and that solution disconnescts sanctions on representatives, because of their disloyalty in the direction of coalition. New constitutional solution gives very big power in political parties to the detriment of principles of national sovereignty and polical representation of citizens. Constitutional reforms in the direction of self-determined parliamentary term in agreed with europian practice in this moment is not real. In this meaning, coordination of legislature in the direction of the new constitution and restrictive legal regulation about conditions of party control of parliamentary term and procedures of lawful protection in this field are necessary.

(Autor je savetnik u Ministarstvu pravde Republike Srbije, diplomirani pravnik i postdiplomac ustavnog prava na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu. )

Fusnote:

1. Maurice Duverger, “What is the Best Electoral System” u A. Lijphart – B. Grofman, Choosing an Electoral Systems: Isues and Alternatives and their Political Consequences , New York 1984, p. 34.

2. Diter Nolen – Marijana Kasapović, Izborni sistemi istočne Evrope , Beograd 1997, str. 23.

3. U tom smislu, u nauci ustavnog prava ističe se da se ovakvim ustavnim rešenjem “... pruža garancija blanko ostavci koja je sasvim neodrživ institut, kako u privatnopravnim, tako i u javnopravnim odnosima. Osnovni pravni princip je da izjava o ostavci odgovara slobodnoj volji poslanika... Kako je teško dokazati mane volje u ovom slučaju, blanko ostavka izaziva u praksi iste pravne posledice kao i ostavka podneta slobodnom voljom nosioca funkcije.” A “priroda narodnog predstavništva i princip slobodnog mandata ... ne dopuštaju da vršenje javne službe bude predmet pravnog posla.” Tako, Irena Pejić, “Koncept narodnog predstavništva i kontroverze o parlamentarnom mandatu u srpskom ustavu”, Nova srpska politička misao, www.nspm.org.yu.

4. Ustavni sud je, držeći se klasičnog shvatanja slobodnog mandata, stao na stanovište da se uvođenjem ovog osnova prevremenog prestanka mandata narodnih poslanika “ ... na posredan način menja Ustavom opredeljena priroda poslaničkog mandata i faktički uvodi prikriveni imperativni mandat poslanika, ali ne u odnosu na one koje po Ustavu poslanik predstavlja – koji su ga izabrali ... već u odnosu na političku stranku, odnosno koaliciju na čijoj je listi kandidovan za narodnog poslanika .” Otuda, po oceni Ustavnog suda, u slučaju razlaza sa političkom strankom, odnosno koalicijom koja ga je kandidovala narodni poslanik “može imati političku i moralnu obavezu da vrati mandat, ali pravna obaveza nije Ustavom konstituisana”. Odluka Ustavnog suda RS , “SG RS”, br. 57/2003. Detaljnije o argumentima u prilog ovom shvatanju i dilemama u vezi sa njim Bosa Nenadić – Milan Vlatković, “Prestanak mandata narodnog poslanika zbog prestanka članstva u političkoj stranci ili koaliciji na čijoj je izbornoj listi izabran”, Glasnik Advokatske komore Vojvodine , br. 3/2003, str. 75–90.

5. “SG RS”, br. 35/2000, 57/2003, 72/2003, 75/2003, 18/2004, 101/2005 i 85/2005.

6. O narodnom predstavniku kao “deputatu interesa jedne nacije kao celine”, ali i “ambasadoru suprotstavljenih, neprijateljskih interesa partija”, posebno jezgrovito piše u klasičnoj literaturi Karl Fridrih. U tom smislu, o dvostrukoj prirodi predstavništva videti kapitalno delo Karla J. Fridriha, Konstitucionalna demokratija – teorija i praksa u Evropi i Americi (prevod P. Jovanović i S. Milošević), Podgorica 2005, str. 235–239. O realnim dometima slobodnog mandata u savremenoj demokratiji videti npr. Dimitrije Prodanović, Imperativni i slobodni mandat članova predstavničkih tela , Sarajevo 1979, str. 5–8, 29–31 i 77–99; Filip Lovo, Velike savremene demokratije, Sremski Karlovci – Novi Sad, 1999, posebno str. 50. i 69. O iskustvima i problemima u novijoj praksi slobodnog mandata kod nas videti npr. Zlatija Đukić-Veljović – Nenad Vuković, “Ustavnopravna zaštita izbornog prava – sa posebnim osvrtom na zaštitu poslaničkog mandata”, Arhiv za pravne i društvene nauke , br. 3–4/2006 (jubilarni broj), posebno str. 1379–1385; Irena Pejić, “Ustavni princip slobodnog poslaničkog mandata”, Arhiv za pravne i društvene nauke , br. 4/2000, str. 485–499; Milan Jovanović, “Slobodni mandat – ustavnopravni fosil”, Srpska politička misao , br. 1–2/2005.

7. Milan Matić je o suštini slobodnog mandata u savremenoj demokratiji još u drugoj polovini 20. veka pisao, ali u jednom drugom, politikološkom smislu, da je “... koncept slobodnog mandata anahronizam, ma koliko da je formalno (ustavom) priznat”. Milan Matić, Političko predstavljanje , Beograd 1974, str. 134.

8. Ratko Marković, Ustavno pravo i političke institucije , Beograd 2008, str. 245–246; Milan Jovanović, “Od slobodnog mandata ka promenljivom delegatu”, Nova srpska politička misao, www.nspm.org.yu

9. Mišljenje br. 405/2006 CDL-AD (2007)004 Evropske komisije za demokratiju putem prava Saveta Evrope (Venecijanska komisija), www.nspm.org.yu.

Od ustava evropskih država, u pogledu garantovanja slobodnog poslaničkog mandata, najizričitiji je Ustav Francuske (1958), koji utvrđuje da je svaki imperativni mandat ništav (član 27), ali o ostali manje-više izričito garantuju slobodni mandat. Tako npr. Član 56 stav 1 Ustava Austrije, član 161 st. 1 i 2 Ustava Švajcarske, član 67 Ustava Italije, član 67 stav 2 Ustava Španije, član 38 Osnovnog zakona Savezne Republike Nemačke, član 96 Ustava Norveške, član 56 Ustava Danske itd. Šire o tome Marijana Pajvančić, Parlamentarno pravo , Beograd 2005, str. 61–64.

10. Dragan Stojanović, “O ustavnosti odredaba člana 88 stav 1 tač. 1 i 9 Zakona o izboru narodnih poslanika”, Glasnik Advokatske komore Vojvodine , br. 3/2003, str. 93.

11. Zakon o političkim organizacijama (“SG SRS”, br. 37/90 i “SG RS”, br. 30/92, 53/93, 67/93, 48/94 i 101/2005). Politička organizacija, u smislu ovog zakona, samostalna je i dobrovoljna organizacija građana ( stranka, partija, udruženje, savez, pokret ili druga organizacija ), obrazovana radi ostvarivanja političkih ciljeva (član 2). Upisom u registar, politička organizacija stiče svojstvo pravnog lica (član 7 stav 2).

12. Obavezu donošenja Zakona o Narodnoj skupštini utvrdio je Ustav u članu 110.

13. Član 167 stav 2 tačka 5 i član 170 Ustava Republike Srbije od 2006. Ustavna žalba je potpuno novi institut u ustavnom sistemu Srbije, dok je nadležnost Ustavnog suda u izbornim sporovima bila predviđena i u Ustavu od 1990 (član 125 stav 1 tačka 7), kao nadležnost u “izbornim sporovima koji nisu u nadležnosti sudova ili drugih državnih organa”, ali je u praksi ostala potpuno neafirmisana, zbog stava Ustavnog suda kojim je ona svedena samo na zaštitu izbornog, odnosno biračkog prava građana u toku izbornog postupka, a ne i u postizbornom periodu, čime je isključena zaštita stečenog mandata poslanika zbog njegovog prestanka pre isteka vremena na koje su izabrani. Šire o tome videti Zlatija Đukić-Veljović – Nenad Vuković, “Ustavnopravna zaštita izbornog prava – sa posebnim osvrtom na zaštitu poslaničkog mandata”, Arhiv za pravne i društvene nauke , br. 3–4/2006 (jubilarni broj), str. 1388–1398; Bosa Nenadić, “Izborni sporovi u nadležnosti Ustavnog suda Srbije”, zbornik Ustavno pitanje u Srbiji , Niš 2004, str. 267–291.

14. DŽon Stjuart Mil, O predstavničkoj vladi , Beograd 1876, str. 197.