Početna strana > Rubrike > Savremeni svet > Svet nakon 11. septembra > Pitanje od 65 miliona dolara
Svet nakon 11. septembra

Pitanje od 65 miliona dolara

PDF Štampa El. pošta
Timoti Garton Eš   
četvrtak, 16. decembar 2004.

The Guardian

Kako i gde treba da pomognemo izgradnju demokratije? Pre svega, pogledajmo činjenice.

Šta biste više voleli da imate u susedstvu, demokratiju ili diktaturu? Demokratiju, zar ne? Ukoliko se zaista radi o izvornoj liberal-demokratiji, onda je ona bolja i za ljude koji žive u njoj i za susede. Pa onda, što ne promovisati ideju demokratije u susednim zemljama? Ili mislite da imamo obavezu jedino prema sunarodnicima i interese samo u okviru državnih granica? Ukoliko smatrate da je apsolutno nevažno da li vođe drugih zemalja ugnjetavaju, muče, truju i ubijaju političke protivnike ili etničke i religijske grupe u okviru granica svoje države, onda nije potrebno da čitate dalje. Uštedećete koji minut dragocenog vremena. Prijatan Vam dan.

Šta, još uvek ste ovde? Hajde da onda postavimo pravo pitanje: kako pomoći izgradnju demokratije? Već znamo koji je način pogrešan: Irak. Ali šta je ispravno? Koja su sredstva unapređivanja i pomaganja demokratije delotvorna i opravdana? Napisano je mnogo knjiga o tome šta je potrebno za vojnu intervenciju, ali nema gotovo nijedne o tome kako graditi demokratiju.

Ovo pitanje je otvoreno povodom kontroverze oko uloge zapadnog novca u ukrajinskoj „narandžastoj revoluciji“, ali seže mnogo dalje. Bušova administracija je „demokratizaciju Bliskog Istoka“ stavila na sam vrh spoljnopolitičkih prioriteta za sledeće četiri godine. Da li smo i mi za ciljeve koje Vašington želi da postigne ali nam samo smetaju sredstva koja on pritom koristi?

Pokušajmo, za početak ove važne debate, da izložimo nekoliko bazičnih principa:

  1. Unapređivanje demokratije (nikako) ne može biti opravdanje za rat. Znači - rat u Iraku je bio greška. Možda bi i bio opravdan, bar po mom mišljenju, da je Sadam Husein činio genocid u trenutku kad smo mi krenuli u rat, ili da je stvarno bio na ivici da upotrebi nuklearno oružje - ali ničeg od toga nije bilo pa tako rat nije bio opravdan. A ako kao glavno opravdanje za rat budemo koristili unapređenje demokratije rizikujemo blaćenje te iste demokratije.
  2. Špijuni napolje! Mislili vi da su tajne službe neminovno zlo u ovom opasnom svetu ili ne, one u svakom slučaju ne bi trebale da imaju ništa sa pružanjem podrške borcima za demokratiju u drugim zemljama. Umešanost CIA za disidente zna da bude – nekad i bukvalno – "poljubac smrti". A protivnici boraca za demokratiju najviše vole „čistke špijuna“.
  3. Maksimalna transparentnost. Oni koji daju novac budućim demokratama u nedemokratskim državama često ne vole da otkrivaju odakle novac dolazi i kome je tačno otišao: možda zato što se stide izvora novca (čime se ponovo otvara pitanje „špijuna“); možda je izvor, s druge strane, apsolutno vredan uvažavanja, ali želi da ostane anoniman (kao što to žele neki staromodni milioneri); ili, što je najverovatnije, možda strahuju da bi otkrivanje kome je novac otišao moglo da ugrozi slobodu, ili čak i život onog ko ga je primio. I kada se uzme sve to u obzir, finansijeri bi ipak trebali da otkriju što više i to što ranije mogu.

Na primer: poslednjih godina hladnog rata učestvovao sam, zajedno sa sociologom Ralfom Darendorfom, istoričarem Fransoa Fireom, švedskim piscem Per Vastbergom i drugima, u humanitarnoj akciji koja je podržavala izdavaštvo, i samizdat knjige i časopise, u centralnoj i Istočnoj Evropi. Tokom te akcije uvek su bile jasno naznačene sve zapadne fondacije koje su finasirale projekte. Kadgod to ne bi dovodilo primaoca pomoći u opasnost, zahtevali smo da se na publikaciji istakne ko ju je podržao. Naknadno smo u knjizi pod naslovom Sloboda za izdavaštvo, izdavaštvo za slobodu objavili čitavu priču, uključujući i delove koje ranije nismo smeli da otkrijemo. Danas, uz malo truda, možete pronaći listu svih Ukrajinskih NGO koje je podržavao American National Endowment for Democracy i Soroseva fondacija u Kijevu. Međutim, navika da se stvari drže u tajnosti samo je deo problema; drugi deo je u tome što ima jako puno donora, ali i korisnika tih donacija. Stvarno bih voleo da pročitam jednu uporednu, preglednu, nezavisnu studiju o tokovima finansiranja u Ukrajini. Ali u njoj bi se morala obratiti pažnja na obe strane – i rusku i zapadnu. A ni ruska strana ne objavljuje preterano mnogo izveštaja.

  1. Kontekst je presudan. Mnogo toga zavisi od vrste režima sa kojim imate posla. Ono što bi bilo sasvim opravdano učiniti protiv Hitlera nikako ne može da se primeni na Salvadora Aljendea . Svrgavanje Miloševića u Srbiji nije isto što i svrgavanje Mosadeka u Iranu. Za očekivanje je da se sa napretkom od desnih diktatura do punih liberal-demokratija menjaju i pravila. Na primer: u većini zapadnih demokratija, uključujući i SAD, finansiranje političkih partija i kampanja iz inostranstva ili je zabranjeno ili je prilično ograničeno. (Britanija će možda biti izuzetak – o ishodu našeg referenduma o evropskom ustavu najverovatnije će odlučiti jedan glas, i to čoveka koji uopšte i nije tu, glas australijskog Amerikanca, Ruperta Mardoka).

Danas se demokratija ubrzano izgrađuje u zemljama koje su „negde na sredini“, zemljama kvazi-autoritarnih i kvazi-demokratskih režima (u Južnoj Americi oni su poznati pod nazivom demokratura). Gangsterska praksa ucenjivanja, zastrašivanja i dirigovanih medija koji su u posedu različitih oligarha, važna je koliko i formalni instrumenti države. U ovakvoj sivoj zoni teško je postaviti jasna pravila igre, ali početna tačka bi mogla da bude:

  1. Srazmera - kako u slučajevima opravdavanja humanitrane intervencije argumentima „pravednog rata“, tako i u slučajevima pomaganja demokratije. Ali gde je prava mera? US stejt dipartment je objavio podatak da je za Ukrajinu izdvojio 65 miliona dolara u poslednje dve godine. Značajna sredstva su slale i druge vlade i nezavisni donatori. Ispred sebe imam Sorosev izveštaj iz oktobra 2004. o finansiranju u Ukrajini. U njemu stoji da je Soros nevladinom sektoru, za “projekte vezane za izbore”, priložio 1.201.904 dolara. Donatori tvrde da novac nije išao direktno opoziciji, već je korišćen za izgradnju uslova za slobodne i fer izbore. To bi trebalo pažljivo ispitati.

Takođe, čuju se tvrdnje da je vlada Ukrajine preko Rusije dobila oko 200 miliona dolara. Moderni izbori se dobijaju ili gube zahvaljujući televiziji, a većina kanala je bila vrlo priklonjena Vladi. Koliko treba uložiti da bi igra bila ravnopravna?

  1. Podrška, a ne proizvodnja. Izgradnja demokratije bi trebalo da bude ohrabrivanje ljudi koji žele samu demokratiju – a ne dolare. Često demokratiju žele upravo oni koji je najmanje imaju. Komparativni podaci govore da ljudi iz arapskih zemalja imaju više entuzijazma za demokratiju od nas samih. Ali jasno je da nećemo postići ono što želimo ukoliko samo upumpavamo velike sume novca na područja sa malo lokalne inicijative. Poljska Solidarnost je bila potpuno autentičan, domaći pokret koji je tek naknadno počeo da dobija zapadnu pomoć. Međutim, izgleda da su neke vrlo značajne istočnoevropske inicijative počele suprotno. Jedan moj prijatelj iz Istočne Evrope je to gorko prokomentarisao: „Sanjali smo o civilnom društvu, a dobili smo nevladine organizacije“. U arapskim zemljama će biti još značajnije na pravi način oceniti koje su inicijative zaista autentične i domaće.

Ovo je, ponavljam, samo prvi pokušaj da se grubo naznače prvih nekoliko principa. Pre nego što krenemo dalje, potrebno nam je još činjenica. „Činjenice su subverzivne“ rekao je veliki američki novinar IF Stone - ali mogu da podriju i same teorije zavere.

U međuvremenu moramo sačuvati osećaj za odnos stvari koje nas okružuju. Prošle nedelje su australijski lekari sa sigurnošću utvrdili da je učinjen pokušaj da se otruje ukrajinski kandidat opozicije, Viktor Juščenko. A svako ko misli da postoji bilo kakva moralna jednakost između finansiranja predizbornih anketa i trovanja političkog protivnika trebalo bi dobro da se zapita da li je sa njim sve u redu.

Prevod: Gordan Velev

 

Anketa

Koliko će po vašem mišljenju trajati vanredno stanje u Srbiji?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner