Pukotine u EU su sve vece zato sto im privreda stagnira. Tek ce se "pomirenje" pokazati kako jeste. Kad u loncu bude jos manje para da se podeli sirotinji onda se pocinje gledati ko i sta dobija a ko gubi. Tu vise nema ni pomirenja ni zajednistva ni EU. Vladaju fasisti i nacisti. Ko to ne vidi njemu nema pomoci. Dok se ne dogodi nesreca.

Ne sikiraj se ti za njih na Zapadu i EU, dok oni ne budu imali naprimjer "da odu na putovanje svijetom, naprimejr do Australije" ti dotle na prostoru bivše Jugoslavije ćeš biti u problemu "da kupiš kilogram mesa".

Каква год била, Француска након II св. рата није третирана као савезник већ је окупатор Немачка замењена окупатором САД. Де Гол је то знао и тежио је да се ослободи нове окупације од стране САД и Британије. Његове критичке статово о америчком уплитању у Вијетнамски рат, израелским војним "авантурама" на Блиском истоку, два пута улагао вето на улазак Британије у ЕЕЗ, али и најважније француско иступање из заједничке команде НАТО-а, Французи и дан данас плаћају. Француска није смела да испоручи "Мистрале" Русији, док Немачка нема ограничења у погледу увоза гаса из Русије. Од када је Де Гол политички сахрањен од стране англосаксонских нациста, Француском владају "француски напрдњаци" и "француски Вучићи". Остало је познато. Треба само наћи експоненте којио ће да заговарају љубав између два народа. Најбољи пример је друга слика у тексту где се љубе Вучић и Алијин син.

Francusko-nemacko pomirenje nije mit vec stvarnost.

Vec 70 godina te dve zemlje zive u miru i prosperitetu, kao i sve zemlje u EU.
Preko milion Jugoslavena zivi i radi u EU.
Sretni i zadovoljni.

У односу на Сирију и Либију, Србија је рај.
У односу на Србију, ЕУ је рај.
У односу на ЕУ, Канада je рај. Према анкети кабинета Deloitte, 30% дипломираних Француза не види своју будућност у Француској јер тешко долазе до запослења и спремају се да емигрирају. Према званичним подацима француског министарства спољних послова тренутно је 1.800.000 младих напустило земљу и настанило се углавном у Канади. Ти подаци су непотпуни јер региструју само оне који су се пријавили дипломатским представништвима Француске у иностранству.
У односу на Канаду, Кина је рај.
У односу на Кину, Русија је рај.
У односу на Русију, Србија је рај.

Од 1943. генерал де Гол почиње да врши притисак на савезнике да признају његову „Слободну Француску“ (која се иначе налазила у Енглеској), као равноправног савезника у борби против сила осовине и да у то име као ослободиоци у Париз по завршетку рата први уђу војници у француским униформама. Ајзенхауер му то обећава у лично име али су Рузвелт и Черчил уздржани. А онда је враг однео шалу. После Стаљинграда постаје јасно да ће Црвена Армија у незадрживом налету избити на Атлантик и да ће читава З.Европа (осим британског острвцета) бити под совјетском доминацијом. Да би то спречили западни савезници доносе одлуку о оном спектаклу у Нормандији и напрасно постају флексибилни према де Головим захтевима. Резултат: у Париз као ослободилац не улази амерички генерал Патон већ француски генерал Леклер (на белом коњу као што доликује победницима), а колаборантска и окупирана Француска бива проглашена за силу победницу у Другом светском рату.

@Marko Gay

Може Немачка да уцењује и те како види како се према грцима понаша (наравно уз америчку сагласност и подршку). Претила је да ће признати сама Хрварску и са тиме консенс спољашне ЕУ политике први пут да наруши. Кад се консенс једанпут наруши онда се може и на друга поља ЕУ политике рушити консенс и са тиме саму ЕУ угрозити. Геншер је са тиме отворено претио и рекао је да ће у нужди Немачка сама да призна (мимо ЕУ косенса) Хрватску. Треба још нешто видети, кад је год Француска покушавала неку самосталну политику да води (мимо америке) нашла се у америчким кљештима између немачке и енглеске. Француско-немачки односи су после другог светског рата од САД наметнути као што је цео поредак тадашње западне Европе. Њихову ривалност амери користе да би их контролисали и они су један од другог овисни. Никаква митологија никаква пропаганда чиста империјалистичка политика САД-а.

У тренутку када је у штабу маршала Жукова требало да буде потписан акт капитулације Немачке, француски генерал Де Латр де Тасињи непозван долази у Берлин и почиње да врши притисак на Британце и Американце да и он буде ПРИСУТАН У САЛИ у којој се потписује капитулација „иначе ће бити обешен по повратку у Париз“. После вишесатног телефонског прегањања са Москвом и коначног Стаљиновог „да“, Рускиње из штаба маршала Жукова су на брзину склепале француску заставу и ставиле је иза де Тасињија. Улазећи у салу и угледавши француског генерала,фелдмаршал Кајтел је запрепашћено узвикнуо – па немојте ми рећи да су нас и Французи победили!!! Енглези су се на то кикотали али је Француз ипак ставио свој потпис на акт капитулације – САМО У СВОЈСТВУ СВЕДОКА КОЈИ ПРИСУСТВУЈЕ ТОМ ЧИНУ.
И тако Француза данас имају у својим уџбеницима слику потписивања немачке капитулације са све генералом де Тасињијем и одрастају у уверењу да припадају победничком народу.

Од свих "победника" једини прави победник је била Југославија која се претворила у тотално поражену страну. Поразио ју је "поражени". Вучић је дао предлог. Попљували су га. Нормално. Онда је неко из Вучићеве близине рекао "кад би Меркелова наредила онда би... Слушаоци су викнули "уа". Ових дана кружи прича да је Меркелова гласно размишљала: треба створити нову Југославију али већу. У састав увећане Југославије или како би се већ звала ушли би Албанија, Бугарска, Грчка, Румунија,Моладавија, итд. Ови из бивше Југе су ућутали. Прерачунавају се али шта вреди морају слушати "пораженог".

Али ствари су кренули другим током. Горбачов није интервенисао у Источној Немачкој и постало је јасно да ће се Немци поново ујединити. У тој ситуацији поставило се питање како постићи да пад Берлинског зида и дезинтеграција СССР-а, догађаји које су и Француска и цео Запад дочекали са одушевљењем, немају за последицу парадоксалан резултат – њихово сопствено слабљење. Тачније поновно угрожавање Француске и маргинализацију европске творевине од снажне и уједињене Немачке. Решење је нађено у „уоквиравању“ Немачке стварањем Европске уније уговором из Мастрихта 7. фебруара 1992. Али однос снага је био такав да су и Француска и остале државе прихватиле немачке услове, тачније речене, немачку уцену: или ћемо опет бити она самостална, моћна Немачка, или ћемо бити са вама, али под нашим условима. Један од тих услова је било и признавање независне Хрватске.

Који је по вама интерес земаља чланица ЕУ да буду чланице ЕУ?

@ anonimni

Nikakav. EU je prosto savez vazalnih drzava. A kojoj zemlji bi bilo u interesu da bude vazal druge drzave?

EU bi se odmah raspala da americka vlada u svakoj zemlji EU nema program prisluskivanja i nadzora, pomocu koga selekcionise i ucenjuje politicare jos i pre nego sto su izabrani, kontrolise medije, sindikate, vojsku i profesionalna udruzenja -- i tako tu zemlju drzi u EU.

Sve zemlje EU vode "Vucici", i podjednako su trule kao i Srbija -- to je kriterijum za ulazak, zemlja se prima tek kad su njene strukture u potpunosti "izbusene" i podjarmljene.

Iznete činjenice autora teksta su potpuno tačne. Živeći jedno vreme u Francuskoj,bilo je više prilika da se upoznam sa velikim "pomirenjem i ljubavlju" Francuza i Nemaca, to pomirenje je kompromis politčkih elita i nije utemeljen u svakodnevnom životu.Kako se kod nas kroz medije prenosi idealna slika odnosa u EU,ono što je životna stvarnost i svakodnevnica funkcionisanja pojedinih država i njihovog medjusobnog odnosa u EU nikako da izadje na videlo.Koliko nas zna da je Francuska stogo centralizovana država (i ne samo ona ) bez obzira na podeljenost na regione (departmane), a nama se potura stalna potreba regionalizacije ili očuvanje autonomnosti Vojvodine kao nekakva "evropska vrednost i praksa".

@ Ahil

Kada bi svako vukao na svoju stranu, ne bi uopste postojala EU spoljna politika, sto bi bilo u interesu svih EU nacija.

Nemacka stampa je glas Washingtona, a ne Berlina.