Француско-немачко помирење - пропагандни мит за Балкан

Иницијатива, тачније најава иницијативе председника Владе Србије Александра Вучића, упућена државама региона за установљавање заједничког дана сећања на све жртве ратова на простору бивше СФРЈ је, само што је угледала светло дана, дочекана са презривим одбијањем у Загребу, Сарајеву и Приштини.

Упркос још једном непотребном истрчавању Србије у процесу помирења, најављује се да се од ове иницијативе никако неће одустати.

Да би се дало оправдање једном очигледно Сизифовом послу, који Србија врши већ 15 година, владајући интелектуални, културни и политички мејнстрим у Београду се упорно позива и инсистира на примеру Француске и Немачке, које су се, после скоро 150 година сукоба и непријатељстава, од времена Наполеонових ратова преко Француско-пруског рата 1870-1871. до оба светска рата, дозвале памети, помириле и данас чине „мотор Европске уније“, од које наводно сви европски народи и државе имају користи. У питању је, као и обично, само пропагадни мит.

Након 1945, војног слома и поделе на четири окупационе зоне, Немачка је била на коленима. Француска, иако сила победница и учесник у окупацији Немачке, због пораза 1940. била је жестоко уздрмана, што ће показати и каснији догађаји у њеним колонијама које су се почеле борити за независност. Према томе, обе државе су биле свесне да су постале силе другог реда, али „помирење“ између њих, започето почетком педесетих, није био споразум равноправних партнера, напротив.

Тек обновљена Немачка, без значајног дела своје територије, оптерећена историјском кривицом за избијање Другог светског рата, са америчким трупама на сопственом тлу, била је „млађи партнер“, који ће политичко вођство препустити „старијем партнеру“, који ће од 1960. бити и нуклеарна сила. Међутим, постојао је један далеко јачи, а сасвим сигурно и кључни разлог – постојање „заједничког спољног агресора“ – Совјетског Савеза и „светског комунизма“. Прозаичније речено, руски тенкови више нису били на извору Њемена у Белорусији као 1939, него на обалама Лабе (Елбе) у Источној Немачкој. За помирење, дакле, није довољно двоје. За помирење је потребно троје.

Међутим, са економским успоном, доласком на власт Хелмута Кола 1982. и новом политиком идентитета Немачке, „неоптерећене историјским кривицама“, ради добијања што ширег маневарског простора у спољној политици, започеле су прве, једва видљиве трзавице. Немачка, сада економски доминантна, почела је све више да захтева и истинску политичку равноправност.

Да би одржала политичку контролу Немачке унутар тадашње Европске заједнице, Француска је 1990. аминовала њено поновно уједињење у замену за одрицање од немачке марке и увођење европске монетарне уније и евра.

Да би одржала политичку контролу Немачке унутар тадашње Европске заједнице, Француска је 1990. аминовала њено поновно уједињење у замену за одрицање од немачке марке и увођење Европске монетарне уније и евра. Само годину дана касније, ово ће се показати као илузија. Приликом потписивања Мастрихтског споразума, којим су створени садашња ЕУ и евро, Немачка ће уценити остале државе брзим признањем Словеније и Хрватске од стране ЕЗ, што је и учињено. Немачка се потврдила као велика сила, што неће наићи на нарочити отворени зазор због наступајућих „срећних времена“, која ће за ЕУ трајати све до 2008, почетка светске економске кризе, а затим и кризе у еврозони. Остатак приче о „јединству и солидарности“ ЕУ, поготово у последња три месеца, добро је познат.

Уосталом, уколико се загребе испод површине високе политике, на примеру немачке националне мањине у мултинационалној, мултикултуралној, секуларној, толерантној и демократској Француској „помирење“ делује веома „охрабрујуће“. У целој Француској од око 64 милиона становника, око 1,5 милион чине Немци или нешто мање од 2,5%. У Алзасу (Elsaß) их живи 1,2 милиона и чине већину, док у северном делу Лорене (Lothringen) живи 300 000, где чине мањину. Као што је познато, ова област Алзас-Лорен од око 14 500 км² (поређења ради површина Црне Горе је око 13 800 km², а површина Републике Српске Крајине је била око 17 000 км²) била је предмет крвавих сукоба две државе и два народа 1870-71. и у оба светска рата.

Званично, за Француску не постоје Немци и немачки језик, тј. алзашки дијалекат немачког. 

Званично, за Француску не постоје Немци и немачки језик, тј. алзашки дијалекат немачког. Постоје Алзашани и алзашки језик. Након 1945, што је био случај и после 1918, француска држава је забранила употребу алзашког и његово учење у школама. Иако је језичка политика у школама од почетка 50-их почела да бива стидљиво лабавија, у смислу да се може тек понегде учити стандардни немачки, али никако алзашки, Устав Пете републике из 1958. признаје француски као једини званични језик.

Као резултат овакве ,,толерантне’’ и ,,помиритељске’’ политике, према истраживању Националног инситута за статистику и економске студије из 2012. године, број говорника алзашког као матерњег језика је више него преполовљен у односу на 1946, када их је било 90%. Ради јасније слике, овде треба додати и то да, по истраживању, међу популацијом од 3-17 година тај проценат оних који говоре алзашки као матерњи износи целих 3%, а међу популацијом од 18-29 година 12%.

У међувремену је Француска потписала повељу из Копенхагена о правима мањина 1990, као и Европску повељу о регионалним и мањинским језицима из 1992, али их никада није применила, јер их француски парламент до данас није ратификовао. Тек 2008. је амандманима на Устав, признато постојање „регионалних језика“, али „као дела француског наслеђа“ који могу имати ограничену употребу.

Тако је, нпр, у Стразбуру, седишту више европских институција, могуће видети двојезичне табле са називима улица, али не и на зградама државних институција или на таблама са називом града на алзашком (Straßburg).

Тако је, нпр, у Стразбуру могуће видети двојезичне табле са називима улица, али не и на зградама државних институција.

Ако овоме додамо да је тек 1993, као „огроман уступак“, родитељима дато право да деци дају немачка имена и да готово сваке године око 9. маја, Дана Европе, и око 8. јула - Дана француско-немачког помирења, долази до исказивања „љубави“, „привржености“ и „топлине“ према „Бошима“ и „Алзаконима“, како се у Француској погрдно зову Немци, у виду вандализације немачких гробаља или исписивања увредљивих парола на капелама од стране „непознатих починилаца”, ,,националиста“, ,,хулигана“, ,,екстремиста“, итд,  добија се не баш тако идеална слика „помирења“ коју „цивилизовани француско-немачки двојац“ покушава да пошаље „примитивним, заосталим и незрелим Балканцима“ и постаје јасно шта се заправо крије испод намештених осмеха, загрљаја и пољубаца Ангеле Меркел и Франсоа Оланда.