Umereno "neoduševljenje" g. Žarkovića potpuno je na mestu. Oni koji pominju 2014, nikom ne odgovaraju za svoje mišljenje, i ne bi trebalo da odgovaraju. Mišljenje je slobodno, čak i kad nije pametno. Od dana kad je postala zvanični kandidat, rekao je to prošle godine mađarski ministar spoljnih poslova, Mađarska je čekala 12 godina da postane član EU. Danas je dužna kao stara i nova Grčka. Bugari i Rumuni žive na visokoj nozi, zaista. Zašto ljudi misle da je EU brzometni spas za Srbiju? Bilo bi lepo i korisno da nas prime što pre, ali da li su ova zemlja, njena nacija, njeni građani, njeni političari... spremni da sami nešto korisno urade, ili su sposobniji da sve upropaste. Primer privatizacije. Ili, Troje, kojoj su dozvolili da ode iz Vinče.

Жарковић, наш вечити ЕУ-оптимиста. Сетих се оног афоризма, ''половина наших грађана су оптимисти, срећом она друга половина је нормална''.

„...Није постојала ни до сада ниједна препрека да се `спроводе дубоке и понекад болне реформе` као што нам ни проглашење меморандума о кандидатури није баш нека гаранција да ће се то предузимати од уторка.“ Да. Није постојала препрека, осим онога : да се „спроводе дубоке и понекад болне реформе”, што ниједном политичару не прија јер му смањује популарност. Овако – са изгледима и обећањима о сјајној будућности, можда ће се лакше прогутати? Али, ево турског примера на “путу у ЕУ“. Турска (отприлике 15-а по снази светска економија) : 1987 г. подноси кандидатуру за пријем у ЕУ, као што ће и Србија сутра у Штокхолму. После 12 година чекања, тек 1999г. постаје званични кандидат. 2004г. почињу преговори за споразум о 35 званичних поглавља документа усклађивања критеријума за улаз у ЕУ. До сада је 16 поглавља започето (1 успешно завршено), за 8 поглавља преговори су замрзнути (нерешиво заглављени углавном због замрзнутог конфликта - проблема “Северног Кипра“ – аларм: КиМ! ), а за 11 поглавља тек треба да започну. Чак и ако икада буде примљена у пуноправно чланство (доста сумњиво с обзиром на становишта Француске, Аустрије и Немачке), од подношења кандидатуре до сада: 22 године чекања; од прихватања кандидатуре до сада 10 година, а од почетка преговора до сада 5 година. Остаје, дакле, после 5 година преговора да се договори о још 34 поглавља, од којих су најмање 8 тешко решива (за преосталих 26 још не знамо – а и међу њима ће сигурно бити тешко решивих). Србија....? При том, не треба узимати као повољан пример случајеве кратке и површне процедуре пријема балтичких земља, као и Румуније и Бугарске, јер оне су – немојмо се заваравати - “навратнанос“ примљене у оквиру изградње cordon sanitaire против Русије (економског и војног). Србија, чак и у потпуно невероватном случају њеног напрасног свесрдног пристајања на чланство у НАТО, нема такав значај. А на хоризонту се јасно назире несавладива препрека: признавање КиМ. 2020г. је, дакле, прилично неостварива амбиција.

Још једна ПРЕКРЕТНИЦА...само што нема Херкула да малчице скрене бујицу на Српске Аугијеве штале...

Дакле све се врти око новца како то искрено Жарковић исказује. "Држава" која попуњава буџетски дефицит кредитима из ММФ-а може само да се пријави "на канал". Док србикус ординаре гладује, дотле неки који воле о себи да мисле да су "елита" налазе нове и нове сисе да се прикаче и вуку приступне фондове, за себе наравно. Отужно изгледају, на жалост, и Тадић и Цветковић док дају овакве изјаве. Никад мање памети и никад мање достојанства. Да одморимо реч "квислинзи" овај пут.

Жарковићеви тесктови имају неку магичну моћ на један број читалаца, иако им је ниво дискутабилан. Закњучци су наивни.Трагично је што списатељ умишља да га је тешко одгонетнути.

У најновијој потрази за симболима на основу којих би себи, ем олакшао стање збуњености, јер не зна шта се дешава, ем дошао до готовог решења које је неко негде смислио и донео, Д.Жарковић покушава да растумачи шта се хтело са подношењем кандидатуре.
Нема ништа од симбола, ево да покушам да у том поступку нађем битно и суштинско. Суштина тог поступка је да се покаже решеност и одлучност да се иде тим "европским" путем и да се то покаже некоме овде, да се запечати определење и да се окупе они који то определење подржавају. Кад ће то да буде није у првом плану. Битно је да власти покажу шта хоће и да нечим махну, а у циљу очувања позиције.
На питање колика је стварна тежина "подношења захтева за пријем" сувопарно је да одговорим дирекно, иако знам, врло мала, него ћу покушати са два примера. Први пример је један дечак из вртића поред моје зграде. Сва деца смеју да скоче и прескоче са неке бетонске коцке у песак, а он не сме. Али се зато попење на коцку и маше рукама као да ће да полети. Маше маше, и на крају седне и сплузне се без скока. То махање рукама дечака у старијој групи ме подсећа на "наше" подношење кандидатуре.

Srbija pre moze biti mlada, ali ni to buduci da je vise usedelica koja je previse birala pa je spala na otirac. Ko se jos pali na Evropu? Kako stvari stoje i to ce je skupo kostati jer ulazak u birokratsku uniju ima pozamasne troskove koje Srbija nema cime osim kreditima MMF-a. Ali bice, ima Djelic tamo veze da vas dodatno zaduzi.

Nikola Turajlić ...Baš ste lepo uočili...To može da bude i dobar znak da smo u nekoj prednosti, ali kakvoj pitanje je sad...ne bih volela da je ucena, ali prijateljski impuls iz našeg punkta nije na odmet...to je onaj koračić koji ponekad koristi u budućnosti a često ga nismo ni svesni...volela bih da je tako...da se nije tek omanulo...

Сумњиво је све што је нејасно и што се представља површно. Ево, ја сумњам да ће Србији бити боље у ЕУ. Зашто сумњам? Па, гледам практично све земље бившег Источног блока: добиле су по милијарду евра пре примања у ЕУ (која се сума и нама обећава)- узгред, главнину те милијарде су политичари ен' кампани скренули у своје џепове, а онда су, по пријему у ЕУ, од њихових банака у много краћем времену позајмиле од 20 до 100 милијарди евра, како која, да би преживљавале. Нисам неки математичар, али, ето, ту ми је нејасна та дугорочна корист од чланства у ЕУ. Нека ме неко просветли, молим!