Vala jeste...

Сећам се времена кад сам ја ишао у основну школу, такође осамдесетих. То да ли је било или не насиља, зависило је од школе: у некима га ја било више, у некима мање. Ја сам ишао у једну од "срећнијих" школа, где га је било нешто мање, али нисам баш задовољан квалитетом едукације; много боља, у том погледу, била је гимназија, где је и насиља ове тежине било веома мало (или га уопште није било).

Глобално гледано, међутим, имам снажан утисак да је било много мање овако тешког насиља него данас. Вероватно зато што су узори били бољи, а толеранција према насиљу мања. Полиција је хапсила клинце за "дување лепка" а двојица су избачена из школе зато што су се напили "Розеа" на рекреативној настави. Друштво у старој Југославији је, по мојој оцени, било здравије од овог сада и поред свих мањкавости.

Описани проблеми могу се лако решити. Прво треба препознати да је антисоцијално понашање природно код одређеног броја људи, без обзира на узраст. Кажњавање применом законских инструмената је врло једноставан и ефикасан лек. Кривични законик је, наиме, применљив и на малолетнике и децу (ови термини су јасно дефинисани у КЗ у зависности од година). За малолетне преступнике је предвиђена одговорност одраслих старатеља, одузимање старатељства, разне врсте казни и поправни дом. Једини стварни проблем је "потезање веза" од стране родитеља малолетних преступника који своје право на насиље темеље управо на томе. Иначе, просто, хапсити, кажњавати и затварати малолетнике као и одрасле, према КЗ, сасвим је довољно. Нема ту неке велике филозофије.

Ја сам у основну школу ишао ратних деведесетих. Имали смо ситуација да ученици баце бомбу испред школе, било је свакаквих, али опет се то некако рјешавало и није све то било у оној мјери лоше како то сада описују у медијима.
А средња школа? Ишао сам у војну гимназију, тамо смо морали бити постројени да уђемо у учионицу, за два неоправдана часа смањивала се оцјена из владања и ко је био упоран брзо је избациван.

Узимо паралелу: имате гајбу са 30 здравих и 2 труле јабуке. Ако оставите труле јабуке да заједно стоје са здравима, и здраве ће се након кратког времена покварити. Шта ћете учинити?

Јована ефектно погађа у срж проблема последњом реченицом. Познато је уверење многих наших да је васпитавање њихових чеда посао и обавеза школе. Јесте, али ако васпитавање не почне од годину дана, школа нема баш неку велику шансу у одучавању. (Сетимо се Вука: Ласно је научити, но је мука одучити.) Али, оно што деца виде и чују у породици и непосредном окружењу много је значајније у њиховом васпитавању него било шта што ће им родитељ, бака или деда, тетка или ујка, рећи. А то је већ друга и дуга прича.
Хтео бих зато да мало више прокоментаришем улогу школе. Осим што одрастају у агресивном окружењу у породици и на улици, где би у ствари требало да усвоје прве вредности које обликују њихово понашање, многи „несташни“ мамини и татини синови јасно виде да су им учитељи и наставници на маргинама друштва по платама и престижу и да су им зуби прилично избрушени. Мали преступник, коме у кући не само да нису посветили пажњу него нису одредили ни границе преко којих се не може, пита се „Шта ми могу?“ И зна да му не могу ништа. А некад су богами могли. Моја наставница српског из раних седамдесетих, ниска растом али велика духом и критеријумима којих се држала, могла је и умела. Не дижући се са своје столице иза катедре, када би несташко прешао границу – на пример, слагавши је масно о домаћем који није урадио – рекла би „Изађи овамо... Сагни се!“ Уследила би шамарчина која се памти до краја живота. Моја је добро забридела и још је памтим мада више не по болу, али наставницу Проју, од које сам се учио пристојности а граматику српског језика научио тако да су ми вежбе из синтаксе на факултету биле игра и уживање (а убрзо затим и посао), нећу никада заборавити. Као ни време, уосталом, у коме су родитељи и могли да се ослоне на школу да им васпитава децу ако они за то нису имали стрпљења, знања или времена.

Предраже где си ти ишао у школу ? на Тибету? ја сам 68 пошао у први основне - златне блажене титине генерације благостања...туче су у мојој елтној школи за боље стојећу децу у центру града биле свакодневне...прву цигару пробали смо у 4. основне..када смо се и први пут напили (Амаро 18), у шестом је пушио цео кварт, тада су ми први пут понудили хероин (13 година) ..ишао сам редовно на звездине утакмице на којима пандура није било на пушкомет, а ако би налетео на противничке навијаче нападали су нас нпр. моткама пробушеним ексерима који вире, ножевима и сл.па смо често ноисили лаворе испод комбат јакне..на гостовању у Загребу само сам ја прошао без прелома - у новинама ни речи..у мом друштву које је прошло кроз све доле описано скоро сви су завршили факултете а многи и докторирали иако смо 20 година живели ноћу а дању спавали, улични факултети нас у томе нису спречили напротив..какве дебиле правите од деце креирајући ове параноје? ЈОвана је у праву 200%

Потписујем све што је аутор навео у тексту, с обзиром да је свега тога било и у моје време (крај осамдесетих-почетак деведесетих). Једино што ми се чини да је тога било највише у Београду, а ту је се одомаћило са запада (сећам се добро америчких филмова на исту тему). Ово ће бити све горе и горе с обзиром на јавно прокламована права сваког (без обавеза за било ког). Библија је остала најпаметнија књига до данас између осталог бавећи се и проблемом одгоја младих:
Ко устеже батину од сина својег, на крају ће му завијати ране.