Да којим случајем знам где је генерал Ратко Младић не бих садашњим марионетским НАТО властима у Србији ништа рекао, чак и да је уцена на његову српску главу 10 пута виша, и макар ми деца скапавала од глади.
Препоруке:
0
0
2
петак, 29 октобар 2010 15:56
@@
Толика гомила којекаквих империјалних служби га тражи ,са све онима који би га живог одрали а њему ни трага ни гласа .Траже га а бога моле да га не нађу.Да није тужно , било би смешно.Комплетна бесмислица , са све аналитичарима.
Препоруке:
0
0
3
петак, 29 октобар 2010 16:08
nataša
Deset miliona evra je zaista velika svota i ona zaista može biti veliki motiv za one koji bi da uhvate Generala. Međutim, milioni nisu zamena za inteligenciju. Iako nije sve ni u inteligenciji.
Svet različito izgleda iz "žablje" i "ptičje" perspektive.
Takođe postoji i prirodni tok stvari. Uzmimo na primer ptice. Postoje kokoši, a postoje i sokolovi.
Ne lovi kokoš sokola, nego soko kokoš.
Kokoš ne može biti soko. Ali, da izađemo iz svere metafora.
Ako se setimo stručnih komentara kako se krije Karadžić na primer u interpretaciji Miloša Vasića i sličnih "eksperata" za bezbednost. Bože mili kakve sve oni gluposti nisu ispričali, te prstenovi bezbednosti te dvesta drogiranih manijaka koji ubijaju na krivi pogled u pratnji Karadžića, pa novac od šverca drogom, pa mreža podrške i to sve onako ozbiljno, zamišljni i misaono zagledani u daljinu. Kako sam se smejao takvim komentarima, slično kao što se sad smejem komentarima stručnjka kao što su Radić, Dragišić, Simeunović, i slični. Taj smeh mi dođe kao vežba za jačanje trbušnih mišića.
Kad tamo, on, Karadžić, se bavio skoro pa svojim poslom, šetao gradom, putovao, plivao, družio se sa lepim i pametnim ljudima i ženama, pisao za novine, slikao se za televiziju, svi smo "pali na teme" sa njegovim opisima "tihovanja". Zaista trijumf inteligencije, šarma, duhovitosti nad nasiljem, primitivizmom i bahatošću.
Za godinu dana SAD je prema današnjem navodu potrošio 80 milijardi za špijunažu i opet slabo šta su doznali. Šta fali, ako već imaju toliko para, da nije u pitanju neka posebna tehnika, neki uređaji za komunikaciju, specijalno "usječeni" u bosanskim šumama.
Mislim da će skrivanje Mladića biti još veći "vrisak" nego skrivanje Karadžića.
Unapred se radujem kad, za nadam se ne manje nego dvadesetak godina, budu izlazile njegove fotografije i snimci gde je bio i šta je radio dok su ovi jedni drugima govorili "traži, traži", a ovi odgovarali "traži ti, gde da tražim vidiš da ga nema".
A, cirkusa braćo moja.
Препоруке:
0
0
4
субота, 30 октобар 2010 06:30
Светислав Костић
Са Генералом Младићем сусретао сам се током ратних година у својству ратног репортера и дописника из западног иностранства. Највећа награда коју могао један Србин за својa заlagawa током рата да добије, dobio sam од нашег предсједника Радована Караџића личну посвету написану његовом руком на његовој збирки објављених стихова у књизи СЛОВЕНСКИ ГОСТ и кoмплимент од Караџића, нашег предсједника Репзблике Српске, да је мој допринос у рату раван једном батаљону на фронту.
А У томе што рекао, има нечег! Јер моји извјештаји из западног иностранства, наше борце су охрабљивали а оне Алије Изетбеговића избезумили и распаметили. А моји извјештаји били су доказ да је у рату најефикаснија пропаганда служити се изворима из оних земаља у којима су владе на стaрни твог непријатеља, али не и свих медија и новинских редакција.
А од генерала Младића највеће признање какво се не може да мјери никаквим крвавим парама, јесте чињеница којом ћу до краја свога живота и у дубокој старости у своја четири зида остати поносан да први пут када сам се срео са генералом Младићем у дворишту Босанске Виле у Београду након преговора са Лордом Овеном, наш генерал ме ословио мојим презименом, као својим ближњим. Значи, да сам и њему постао познат и упамтио моје презиме поред хиљада других у једном рату оних размјера. Ко то још може за себе да каже.
.jpg)
Svet različito izgleda iz "žablje" i "ptičje" perspektive.
Takođe postoji i prirodni tok stvari. Uzmimo na primer ptice. Postoje kokoši, a postoje i sokolovi.
Ne lovi kokoš sokola, nego soko kokoš.
Kokoš ne može biti soko. Ali, da izađemo iz svere metafora.
Ako se setimo stručnih komentara kako se krije Karadžić na primer u interpretaciji Miloša Vasića i sličnih "eksperata" za bezbednost. Bože mili kakve sve oni gluposti nisu ispričali, te prstenovi bezbednosti te dvesta drogiranih manijaka koji ubijaju na krivi pogled u pratnji Karadžića, pa novac od šverca drogom, pa mreža podrške i to sve onako ozbiljno, zamišljni i misaono zagledani u daljinu. Kako sam se smejao takvim komentarima, slično kao što se sad smejem komentarima stručnjka kao što su Radić, Dragišić, Simeunović, i slični. Taj smeh mi dođe kao vežba za jačanje trbušnih mišića.
Kad tamo, on, Karadžić, se bavio skoro pa svojim poslom, šetao gradom, putovao, plivao, družio se sa lepim i pametnim ljudima i ženama, pisao za novine, slikao se za televiziju, svi smo "pali na teme" sa njegovim opisima "tihovanja". Zaista trijumf inteligencije, šarma, duhovitosti nad nasiljem, primitivizmom i bahatošću.
Za godinu dana SAD je prema današnjem navodu potrošio 80 milijardi za špijunažu i opet slabo šta su doznali. Šta fali, ako već imaju toliko para, da nije u pitanju neka posebna tehnika, neki uređaji za komunikaciju, specijalno "usječeni" u bosanskim šumama.
Mislim da će skrivanje Mladića biti još veći "vrisak" nego skrivanje Karadžića.
Unapred se radujem kad, za nadam se ne manje nego dvadesetak godina, budu izlazile njegove fotografije i snimci gde je bio i šta je radio dok su ovi jedni drugima govorili "traži, traži", a ovi odgovarali "traži ti, gde da tražim vidiš da ga nema".
A, cirkusa braćo moja.
А У томе што рекао, има нечег! Јер моји извјештаји из западног иностранства, наше борце су охрабљивали а оне Алије Изетбеговића избезумили и распаметили. А моји извјештаји били су доказ да је у рату најефикаснија пропаганда служити се изворима из оних земаља у којима су владе на стaрни твог непријатеља, али не и свих медија и новинских редакција.
А од генерала Младића највеће признање какво се не може да мјери никаквим крвавим парама, јесте чињеница којом ћу до краја свога живота и у дубокој старости у своја четири зида остати поносан да први пут када сам се срео са генералом Младићем у дворишту Босанске Виле у Београду након преговора са Лордом Овеном, наш генерал ме ословио мојим презименом, као својим ближњим. Значи, да сам и њему постао познат и упамтио моје презиме поред хиљада других у једном рату оних размјера. Ко то још може за себе да каже.