Нисам се одлучио на цепидлачке и бесплодне расправе о темама о којима, по природи ствари, не мислимо исто, нити се можемо међусобно успешно уверавати. Сваки народ има своју самосвест, своје народне осећаје и своју националну вољу.

Држава враћа имовину Цркви. Где су дечја хранилишта, каква је, пре Другог светског рата, свуда, од Битоља до Чачка, оснивао Свети Николај Жички? Где су старачки домови? Где брига о многодетним породицама?

Недопустиво је пак да се Папи подметне изјава: „Требало би да бомбардујете Србе”, јер она не постоји. То нема везе са новинарским кодексом, а још мање са научним. Нема навођења извора (из простог разлога што не постоји).

Да Срби нису савладали поједине историјске лекције, може да потврди и паралела са усташком политиком према Српској православној црквом у Независној Држави Хрватској и суптилној политици Мила Ђукановића: само су методе различите.

Увек сам пре за дијалог са одељеном браћом из наших редова него са папом римским који се моли „блаженом“ Алојзију Степинцу и проглашава за свеца Карола Војтилу, човека који је Србима нанео толико зла.

Појам „архиепископ“ асоцира на Светог Саву, на првог поглавара аутокефалне Цркве, и Пећку патријаршију. Зато патријарх српски носи у својој титули и „архиепископ пећки“.После уздизања на виши ниво , нестало је за свагда титула архиепископа у српској Цркви осим као успомена у титули поглавара Српске православне цркве

У наставку писма је наведено да је Броз примио цариградског, грчког и бившег руског поглавара, „што је имало одјека у свету“. На крају је Петрић закључио претпоставком да би одбијање пријема имало негативног одјека од стране СССР и Српске православне цркве.

Српска православна црква не треба да жмури пред чињеницом да има скупу, ексклузивну Агенцију, која се бави духовним културним туризмом, а не поклоничким путовањима. Или су поклоничка путовања у нашој цркви доступна само богатима.

Као земља смо се суочили са најтежом економском кризом која код већине људи изазива осећај несигурности и страха. Не знамо шта ће нам донети следећи дан. Очигледно је да је наша отаџбина већ поробљена, њоме фактички управљају кредитори.

Постоје путеви и начини да се дијалог оствари, али они су ту само да помогну једни другима у практичним питањима, нико се не меша у унутрашњу традицију друге цркве. Никад нико није покушао свој став о Христу и вери да наметне другоме.