Само бих волео да они, исто тако, имају разумевање за моју приврженост традицији, баш оној аутентичној и црногорској, и да моје чување оба идентитета, и српског и црногорског, не сматрају никаквом окупацијом, нити ставом који има мања грађанска права у односу на њихов

"Спомиње се како Косово треба поделити, или компромисом решити. Оно што се да и поклони, то је за сва времена изгубљено. Окупација не траје вечно, нађе се друго решење. То је став наше цркве од којег се неће одустати"

Наш митрополит је за свога вијека опослио мисију због које се имао „рашта родити“. Исто као што су пре њега то учинили Свети Петар Цетињски и Петар Други Његош. И сада стоји у небеском реду са њима, онако људски и светачки узвишен.

Почетком септембра 2018. Архијерејски сабор Цариградске патријаршије је најавио право ове патријаршије да се меша у послове било које локалне цркве. На овај начин је коначно уобличена и проглашена такозвана „јерес источног папизма“,тј. порицање саборне природе цркве, утврђене у православном симболу вере

Изнад свега, молимо се Господу Богу да нас избави од ове епидемије и сличних опасности! Молимо се Богу, учествујмо редовно и активно у светој Литургији, кајмо се за своје грехе и водимо рачуна о своме здрављу и здрављу других! 

„Народ који хода ових вечери у литијама су најљепши и најдостојанственији украс Црне Горе. Онај ко их назива рушитељима и негаторима Црне Горе, нити познаје свој народ нити зна шта су истинске вриједности Црне Горе“

У нашем овогодишњем божићном обраћању, упућеном нашој верној светосавској деци, подсећамо да не смемо заборавити нашу Стару Србију (Косово и Метохију). Према тој светињи треба да се опходимо као према српској заветној мисли, речи и наслеђу – неодвојивим од нашег народног бића.

Црква је кроз историју Црне Горе била народна и државотворна, јер је она стварала и уобличила традиционални идентитет нашег народа и државе. Ако хоћемо да опстанемо у свом идентитету, онда и данас по сваку цијену морамо да одбранимо нашу Православну Цркву. То данас значи „За Крст Частни и слободу златну!“

Синод свесно одбија да призна да су његови правни аргументи неосновани и упркос томе наставља да инсистира на њиховом усвајању, тврдећи да су одлуке Синода коначне и да се о њима не може расправљати.

Цариградска патријаршија, у својој опијености постмодернистичком Моћи да успоставља историју и појмове, укида саму себе. И зато је врло битно да јој се не вјерује. Да се Цариград одбрани од себе самог, од постмодерне ангажоване квази-теологије Цариградске патријаршије. Цариград није Фанар, Фанар није Цариград