Istrajne aktivnosti na širenju istine o Kosovu i stradanju tamošnjeg srpskog naroda, u Rusiji, Belorusiji, Grčkoj, Rumuniji, Kipru, ne samo što bi pobudile javno mnenje tih zemalja, već bi i tamošnje vlade podstakle da se sa nama energičnije bore za elementarnu pravdu.

EU je i dalje opterećena nedostatkom konsenzusa u vezi s Kosovom, pošto Španija, Slovačka, Grčka, Rumunija i Kipar – svaka ponaosob duboko svesna sopstvenih unutrašnjih nacionalnih neprilika u vezi sa samoopredeljenjem – odlučno uskraćuju priznavanje nezavisnosti.

Strateška odluka moje zemlje da na jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova odgovori obraćanjem Međunarodnom sudu pravde, posle odobrenja koje je prošle godine dala Generalna skupština UN, predstavlja tipičan primer zaokreta ka miru na  zapadnom Balkanu.

Upravo je u tome i zadatak srpske mladosti. Da, kroz nikad prekinutu borbu za očuvanje države, nemirenje sa porazima, izbori svoju budućnost, ali ujedno i pruži primer starima, ukoliko su oni u stanju da nakon svega prihvate postojanje apsolutnih vredosti.

Čak i najveći mogući protesti Srba širom sveta verovatno ne bi mogli da spreče proglašenje nezavisnosti Kosova i Metohije i priznavanja te nezavisnosti od strane velikog broja država. Ali, da li bi bilo isto da je do tih protesta u proteklih 15 dana ipak došlo?

Ono što je sada prilično izvesno je da je srpska politika prema Kosovu prethodnih meseci, kao i tokom pregovaračkog procesa, demonstrirala jedinstvo, odlučnost, konstruktivnost i principijelnost ostajanja u granicama međunarodnog prava.

Američki rat protiv Srbije bio je neustavan, nepravedan, i nerazuman. Kongres ga nikad nije odobrio. Srbija, naš saveznik u oba svetska rata, nikada nas nije napala. Od Srba smo napravili neprijatelje i od sebe odbili Rusiju, zarad stvaranje druge muslimanske države na Balkanu.

Te sličnosti su značajne i zbog toga što se za novu državu koja je u nedelju proglašena u Prištini teško može reći da će biti nezavisna. Umesto toga, ono što se sada pojavilo na jugu od reke Ibar jeste postmoderna država.

Bošnjaci očekuju da se Srbija izvini za genocid u Srebrenici, što znači da indirektno prizna i da ga je počinila, uprkos suprotnoj odluci Međunarodnog suda, koji je takvu optužbu odbacio. Sledeći uslov jeste da „agresorska i genocidna" Srbija plati ratnu odštetu.

Prirodno je očekivati da se vlast u Beogradu ne libi da uzme u političku zaštitu RS svaki put kada postoji osnovana sumnja da se narušava dejtonska pozicija RS. To podrazumeva i da se zvanični Beograd ne upušta u neku političku avanturu poput „Istanbulske deklaracije“.