РС неће да прихвати јединствен ЈМБГ за БиХ јер то види као још један у низу корака ка даљој системској и институционалној унитаризацији којој се грађани РС противе.

Милорад Додик и други српски представници сумњају да је “догађање народа” осмишљено у Сарајеву да би бошњачки политичари у западним центрима моћи испословали да ОХР наметне Закон о ЈМБ-у по бошњачком укусу.

Судбина српског народа у ХХI веку зависиће од способности да се одреде основна начела националне политике и успостави национално јединство за њено остварење.

Ја сам рекао да ћу Додика бранити у вањској политици, докле год он наступа против унитаризације. То не значи да не може и боље, али ако се Додик сруши, што се може врло лако десити, онај који дође продаће Републику Српску. То отворено тврдим!

Дипломатска стратегија Србије је синтетичка. Будући да рачуна на сарадњу са свима и сваким, њена претпоставка је да се од случаја до случаја може сарађивати и са Русијом и САД, и ЕУ и са суседима.

У најмању руку, растерећена од проблема Косова, Србија ће сада имати прилику да испуни до сада занемарену међународну обавезу гаранта Дејтонског споразума. Србима преко Дрине и не треба више, а Бошњацима је и то превише у односу на њихова дирљиво наивна очекивања.

А 20. век се окончао најтежим националним поразима - губитком свега што смо сматрали победама у Првом и Другом светском рату. Своје националне и људске несреће окончавамо пред светом као народ ратних злочинаца коме се суди у Хашком суду.

Пре 15 година, наопаке генерализације у којима није било разлике између власника црних мерцедеса са Пала и обичних смртника у њиховом окружењу могле су да се чују у највећем граду РС. Данас се та жалосна матрица понавља, само у обрнутом смеру.

Каква ће бити стварна оријентација Србије у колоплету све озбиљније светске кризе, поред притиска објективних околности, увек је и ствар избора. Избор није само резултат сазнања и слободне воље већ и интереса које пресецају односи снага, односи моћи.