Тек што је Карла дел Понте именована на место швајцарског амбасадора у Аргентини, а Срби помислили да их од ње сада дели океан довољно простран да обезбеди да је више никада не виде, бивша тужитељица хашког трибунала вратила се право у центар српске политичке сцене и то управо у тренутку када нас од избора дели само неколико недеља.

Са дугорочнијим политичким прогнозама проблем није у томе колико имају везе са нашом данашњом реалношћу, него баш у томе што настају на основу екстраполације актуелних процеса и не рачунају на велика изненађења за која никад не знамо унапред.

Да је неко у Хашком трибуналу све ово узимао озбиљно у разматрање, тешко да не би приметио Орићев значајан допринос стварању “ужасних околности” у Сребреници. Но, судије су показале готово очинску осетљивост према Орићу.

У суочавању са страним војницима и њиховим оружјем око манастира (а у порти Пећке патријаршије разапет је шатор) немогућно је не поставити питање: докле ће ови војници да чувају манастире? Ко је у основи најодговорнији за овакву патњу православних хришћана?

Проста рачуница да, ако НИС реално вреди око две милијарде долара, а Руси дају 400 милиона евра у готовини и још толико улажу његову модернизацију, дакле укупно преко милијарде долара, потпуно противуречи Динкићевим изјавама о «продавању у бесцење».

Статистика о суђењима која су се водила или и даље воде у Хагу и пред судовима за ратне злочине у Србији, Босни и Хрватској показује да су до сада донете пресуде за 699 Срба и укупно 38 Бошњака, Хрвата и Албанаца. Осам Бошњака, 26 Хрвата и тројица Албанаца кажњени су са укупно 298 година затвора.

Интонација у Церићевом гласу, наглашавање, па чак и јачина у том гласу, некако се доимала као да је он желио у кости утјерати страх свима онима који се данас представљају као бошњачки политички фактори у БиХ. 

Прочитах данас у новинама (04.07.2008. Вечерње новости) како је један од лидера мађарске коалиције Шандор Пал огорчен зато што га његов колациони партнер Иштван Пастор не консултује док води преговоре са листом „За европску Србију и Војводину“.

Онда сви кажу „никако, никако, тај је Субјекат толико страшан, тај лично убија, возика се градом у својим белим џиповима и пуца кроз прозор, ни реч о њему – тај рукама дави…“ И све тако.

Изгледа да је једино позитивно у Србији то што постоје људи који о њој говоре негативно – бар за новинаре хрватске телевизије, за које очигледно имају уста само они који су спремни да изговоре оно што је хрватском уху угодно да чује.