недеља, 17. новембар 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Документи > Извештај за потребе одржавања Двадесет друге посебне седнице Народне скупштине Републике Србије
Документи

Извештај за потребе одржавања Двадесет друге посебне седнице Народне скупштине Републике Србије

PDF Штампа Ел. пошта
Канцеларија за Косово и Метохију   
недеља, 26. мај 2019.

ИЗВЕШТАЈ КАНЦЕЛАРИЈЕ ЗА КОСОВО И МЕТОХИЈУ

за потребе одржавања Двадесет друге посебне седнице Народне скупштине Републике Србије

 

1. Извештај о Дијалогу Београда и Приштине, који се води уз посредовање Европске уније, за период од 2013. године до маја 2019. године

 

Преузимајући одговорност за вођење Републике Србије 2012. године, нова Влада Републике Србије се no питању Косова и Метохије одмах суочила са веома сложеним стратешким окружењем. Ha спољном плану, Република Србија je са једне стране била изложена снажним притисцима подржавалаца тзв. независности „Косова" за селективном применом Резолуције 1244, у делу који није у најбољем интересу српске стране. To конкретно значи да je међународни фактор присутан у Покрајини од Републике Србије захтевао да на северу КиМ омогући формирање локалних органа власти, које би деловале у оквирима привременог покрајинског система, као и да неодложно утиче на омогућавање „слободе кретања". Ta слобода je, према виђењу поменутог међународног фактора, у то време била ограничена барикадама које су Срби 2011. године поставили како би на прелазима Јарињу и Брњаку спречили примену споразума о ИБМ, који je 2011. године договорен између представника тадашње српске владе и Привремених институција самоуправе у Приштини.

Са друге стране, Република Србија се суочила са притиском ка слабљењу функције УНМИК у Покрајини, који je био индукован пристанком претходне Владе Републике Србије да се преговарачки процес са ПИС у Приштини измести из оквира Светске организације и стави под покровитељство и посредовање Европске уније. У том оквиру, може се устврдити да je Република Србија половином 2012. године већ била у изузетно неповољном положају услед распоређивања мисије ЕУЛЕКС у Покрајини, али и услед резултата тзв. Техничког дијалога, који je са ПИС у Приштини вођен од 2011. године. Ти резултати укључивали су споразуме о царинском печату, матичним књигама, дипломама, катастру, слободи кретања, ИБМ и другим споразумима, којима je суштински ојачан капацитет власти ПИС у Приштини и којима je простор њихове јурисдикције фактички оперативно „омеђен" од гериторије централне Србије.

Поменути притисци међународног фактора на терену су операционализовани посредством оружаних акција КФОР, који je већ крајем маја и почетком јуна 2012. године, приликом уклањања српских барикада на северу КиМ користио бојеву муницију, уз већи број теже повређених Срба. Положај српске стране je додатно погоршан пошто je КФОР крајем августа блокирао и последњи алтернативни путни правац између Косова и Метохије и централне Србије (Нови Пазар - Звечан) у месту Рајетићи, чиме je пресекао физичку, логистичку и симболичку везу српских институција и Срба са две стране покрајинске административне линије. Таквим развојем догађаја позиција Републике Србије на северу Косова и Метохије постала готово неодржива, јер je истовремено онемогућена ефективна контрола над севером Покрајине и створени услови за насилно укидање свих српских институција и наметање постојећег тзв. косовског система власти на читавом простору

Покрајине. У том и таквом систему, Срби би у кратком року вероватно били лишени могућности за опстанак и без својих институција убрзо би били принуђени на одлазак са Косова и Метохије.

Други елемент стратешког положаја Републике Србије спрам питања Косова и Метохије односи се на директно повезивање питања Косова и Метохије и европских интеграција земље. Taj фактор најдиректније се огледао у чињеници да се притисци међународног фактора, који су усмерени ка селективној примени Резолуције 1244, у делу који у основи не допушта деловање српских државних органа на територији Покрајине, од промене власти у Републици Србији 2012. године све директније преламали на процес европских интеграција Србије. У том смислу, напредак Републике Србије ка ЕУ je практично био заустављен и пред српску страну стављен јасан захтев да изврши пуну нормализацију односа са Привременим институцијама самоуправе на Косову и Метохији. При томе je јасно предочено да ће напредак у том процесу бити врхунско мерило напретка Републике Србије на њеном европском путу.

Трећи елемент сложености стратешког положаја Републике Србије био je садржан у катастрофалном стању српске економије до 2012. године. Услед тога, земљом су непосредно no промени власти 2012. године владали масовна незапосленост и социјалне тензије, цела привреда била je на рубу колапса, a држава се суочила са кризом јавног дуга услед које joj je запретио чак и банкрот.

У описаним условима, сва релевантна истраживања јавног мњења су показивала да грађани Републике Србије у убедљивој већини сматрају да земља треба да настави и убрза европске интеграције, да изађе из привредне кризе, али и да истовремено очува мир, територијалну целовитост и државне и националне интересе на Косову и Метохији.

Имајући у виду све наведене параметре, Република Србија je упоредо са почетком економске консолидације закључила да je потребно да тзв. Технички дијалог са Привременим институцијама самоуправе у Приштини, који су још 2011. године започеле претходне власти, издигне на политички ниво. Резон ове одлуке био je садржан у очигледној чињеници да правни систем у јужној српској Покрајини ни на који посебан начин не штити права и интересе српског народа, као и да не почива на владавини права, већ на пресудном утицају политике и високом степену корупције. To je Републику Србију упутило на закључак да je за решавање проблема Срба и побољшање њиховог живота у Покрајини, упоредо уз остваривање њених стратешких циљева, заправо суштински важан политички приступ у преговорима са ПИС у Пришгини и међународним фактором.

Ha овим основама, Влада Републике Србије je почетком 2013. године затражила и од Народне Скупштине добила одобрење за отпочињање политичког дијалога са ПИС у Приштини. Одобрење за вођење политичког Дијалога усвојено je документом под називом Резолуција о основним принципима за политичке разговоре са привременгш институцијама самоуправе на Косову u Метохији, који je у јануару 2013. године јасно одредио „црвене линије" Републике Србије и који je целимtokom Дијалога представљао правни основ и оквир деловања извршне власти у наведеном процесу.

Република Србија je на наведеним премисамаубрзо потом приступила политичким преговорима са ПИС у Приштини. Већ након десет рунди преговора, 19. априла 2013. године, уз посредовање Европске уније дошло je до кључног пробоја када je закључен Први споразум о принципима који регулишу нормализацију односа Београда и Приштине („Први споразум"). У првих шест тачака овог споразума, од укупно њих 15, Србима на простору Косова и Метохије je обезбеђено право на формирање Заједнице српских општина, као посебног механизма за заштиту њихових колективних политичких права у покрајинском систему.

Taj механизам je чланом 9. Првог споразума додатно ојачан обавезом Приштине да на простору четири већински српске општине на северу КиМ организује посебан регионални директорат у оквиру Косовске полиције, на чијем челу мора да буде косовско- метохијски Србин и чија структура мора да буде у складу са етничком структуром тог региона, где Срби чине више од 95% становништва. Како би се безбедност српског народа додатно ојачала, при закључивању Првог споразума, Србија je од НАТО успела да добије и усмене гаранције да парамилитарне приштинске формације неће имати право уласка на север КиМ, уколико за то немају одобрење и КФОР и српских представника. Ha овај начин Срби су Првим споразумом фактички добили аутономију у сфери полицијских послова у Покрајини, a српски полицајци су постали легитимни безбедносни субјект, признат од међународног фактора. У сваком другом сценарију, српска полиција на северу КиМ била би од КФОР третирана као претња, због чега не би могла да обавља послове заштите становништва. Штавише, српска полиција би, без међународне легитимизације, под оружаним притиском КФОР пре или касније била укинута и замењена полицијским институцијама које би дефинисале и којима би самовољно управљале ПИС у Приштини.

Осим тога, Први споразум je Србима на КиМ омогућио посебну заштиту у оквиру покрајинског правосудног система. To je обезбеђено чланом 10. овог споразума, према којем je прописано да ће Апелациони суд у Приштини формирати посебно веће које ће бити већински састављено од српских судија и које ће поступати у вези са свим општинама са већинским српским становништвом. Истим чланом прописано je да ће Одељење Апелационог суда имати стално седиште у северном делу Косовске Митровице и да ће већину сваког већа тог Одељења чинити српске судије.

Најпосле, нужно je напоменути да су Срби на КиМ Првим споразумом добили могућност да на северу Покрајине организују своје локалне органе власти, који ће бити међународно признати и који ће у оквиру покрајинског система на одговарајући начин штитити њихова права. Потоње критике да je Република Србија Првим споразумом, као почетном тачком политичког Дијалога, пристала на укидање сопствених институција локалне самоуправе на северу КиМ су апсолутно произвољне. Аргументи против такве тезе садржани су у чињеници да у Првом споразуму, као и у било којем другом споразуму из Дијалога, нема ни једне речи о институцијама локалне самоуправе Републике Србије, које при том и даље постоје и врше своје социјалне функције на наведеној територији. Штавише, Срби су уз наведене институције добили право на формирање ЗСО, као додатног механизма институционалне заштите њихових права у Покрајини, a чији легитимитет je признао и читав међународни фактор.

Због свега наведеног, сматрамо да се основано може оценити да je Први споразум представљао прекретницу у искреној борби Републике Србије да мирним путем, чувајући мир и стабилност као највише вредности, ојача и заштити своје и интересе свога народа у Покрајини. До овог споразума једина тема преговарачког процеса била je како да се Република Србија потисне са КиМ, a након њега трага за начинима који би омогућили да се са Републиком Србијом изнађу решења за постојећс проблеме. У том смислу, може се рећи да je Ренублика Србија, кроз маневар пристајања на формалне надлежности ПИС у Приштини без фактичког губигка било које од својих функција, успела да на самом почетку политичког Дијалога обезбеди да се логика преговарачког процеса надаље преусмери на испуњавање договора у вези са заштитом Срба у покрајинском систему.

Међутим, почетни импулс политичког Дијалога није предуго rpajao, na je због кризе око формираља Владе ПИС у Приштини, која је трајала скоро годину дана, од 2014. године започела готово једногодишња стагнација. Нови замајац у преговорима покренутје чим су се створили услови да Приштина у фебруару 2015. године пошаље на преговоре своју делегацију на високом политичком нивоу. Од тог раздобља, политички Дијалог je поново ушао у интензивнију фазу у којој je у августу 2015. године постигнут сет кључних и no српску страну повољних споразума. Њима je детаљно прецизиран oncer овлашћења и структура ЗСО, али су договорена и решења за спорна питања из области енергетике и телекомуникација, као и слободе кретања у зони главног моста на Ибру у Косовској Митровици.

Након овог пробоја чинило се да ће Дијалог имати релаксиран и одржив наставак, јер je, уз повремене застоје, преговарачки процес текао релативно задовољавајућим интензитетом до краја 2015. и готовоtokom целе 2016. године. У овом периоду, дијалог на високом политичком нивоу je у основи вршио ефикасну функцију у оквиру преговарачког процеса, јер су на њему доношене одлуке којима су разматрана питања имплементације већ постигнутих споразума и кориговапа и/или усвајана нова решења о којима се претходно разговарало на техничком и експертском нивоу.

Међутим, у последњем месецу 2016. године долази до преокрета у току али и природи Дијалога, јер ПИС у Приштини настоје да читав преговарачки процес редукују на питање о гварања главног моста на Ибру у Косовској Митровици. Приштипа у том периоду снажно политизује ово питање, уз отворену претњу насиљем и тврдњу да су сви споразуми из Дијалога за њу непуноважни, јер се односе на њена „унутрашља" питања. Такав став кулминирао je почетком марта, када je Скупштина ПИС у Приштини усвојила Резолуцију о прекиду Дијалога, којом je, уз неубедљив изговор, само озваничена чињеница да су покрајинске привремене институције од половине децембра 2016. године фактички одбијале да учествују у Дијалогу. Прекид Дијалога отворено je озваничен 9. марта 2017. године, када je Скупштина ПИС у Приштини донела и резолуцију о прекиду преговора.

У овом периоду поступно се уочава озбиљније погоршање безбедносне ситуације у Покрајини услед провокативног деловања ПИС у Приштини. Од тог раздобља састанци на високом политичком нивоу бивају знатно ограничени чињеницом да они почињу да буду примарно усмерени на деескалацију безбедносних криза и смиривање тензија генерисаних од стране Приштине, као и на деблокаду Дијалога. У овом периоду посебан ризик no мир и безбедност представљала je одлука Приштине да, кршећи Споразум о полицији, први пут незаконито распореди своје параполицијске јединице на северу КиМ, и то без знања и одобрења Србина који се налази на челу директората КП Север, који je искључиво надлежан за територију четири српске општине на северу Покрајине.

Република Србија je брзо прозрела тежњу Г1ИС у Приштини да бојкотом Дијалога наведе Београд да учини исто, чиме би се сасвим сигурно створили услови да међународни фактор одлучи да се ситуација у Покрајини може решити само једнострано, без учешћа српске стране. Због тога je Београд код ЕУ посредника у првој половини 2017. године непрестано инсистирано да обезбеде наставак Дијалога и јасно стављао до знања да се српска страна све време налази за преговарачким столом, чекајући да ПИС у Приштини испуне оно на шта су се обавезале. Пошто ЕУ није имала већег успеха у настојању да ПИС у Приштини врати за преговарачки сто, фокус посредничке стране се у другој половини 2017. године поступно померио ка новом приступу оличеном у захтевима за отварање „нове фазе у Дијалогу", која би евентуално резултирала тзв. правно-обавезујућим споразумом о нормализацији односа Београда и Приштине. У том смислу, Београд je поново изиграо маневар чији je циљ био његово иступање из преговарачког процеса, због чега je крајем августа 2017. године у Бриселу ипак организован састанак две стране на високом политичком нивоу. Ha том састанку дошло je до извесног помака, пошто je том приликом постигнут договор no питању имплементације споразума о правосуђу, али и начелна сагласност да Дијалог треба да буде настављен.

Након дуготрајног убеђивања Приштине од стране ЕУ посредника да се врати за преговарачки сто, наставак Дијалога био je заказан за 16. јануар 2018. године у Бриселу. Међутим, та рунда преговораје отказана због бруталног убиства Оливера Ивановића, једног од водећих српских политичара са Косова и Метохије, које се одиграло тога дана. Дијалог je потом коначно настављен тек 26. фебруара 2018. године, када су две стране у Бриселу размотриле пресек стања у имплементацији готово свих до тада постигнутих споразума.

У наредних девет месеци дошло je до поновног „оживљавања" преговарачког процеса, na je до новембра 2018. године реализовано укупно 10 састанака, од којих je чак три било на високом политичком нивоу. Осим разматрања општих питања у контексту евенгуалних разговора о тзв. свеобухватном правно-обавезујућем споразуму, овај период je у највећој мери био оптерећен неуспешним покушајима Приштине да уценама и притисцима, супротно постигнутим споразумима, једнострано реши спорна питања из области енергетике. Неповољан развој догађајаtokom овог периода у Дијалогу односи се на чињеницу да je Приштина у више наврата незаконито употребила силу или претњу силом према Србима на КиМ. При томе су њене специјалне полицијске јединице са дугим цевима, кршећи Споразум о полицији, периодично вршиле препаде на северу КиМ. У том смислу, Приштина je најдрастичнији акт против Дијалога предузела 26. марта 2018. године, када су њене параполицијске јединице примениле бруталну прекомерну силу против политичких представника Срба на КиМ, који су том приликом на јавној трибини у Косовској Митровици разматрали могућности за мирно решавање косовско-метохијског питања. Том приликом приштински специјалци су извршили отмицу и мучење главног српског преговарача господина Марка Ђурића, што je случај пезабележен у модерној историји преговарања.

Пошто je постајало очигледно да се протоком времена и конструктивним ставом позиција Београда непрестано појачава, Приштина je у овом периоду појачавала агресивну реторику према Републици Србији и српском фактору на КиМ и бурно реаговала на мировне дискусије и иницијативе, које су о проблему КиМ покретане и вођене у међународној јавности. ПИС у Приштини су ова разматрања могућег компромиса no питању КиМ искористиле као изговор за претње насиљем и употребу насиља. Ha том путу ескалације и конфронтирања, Приштина je увођењем незаконитих царинских такси на робу из БиХ и централне Србије 21. новембра 2018. године најпосле успела у свом настојању да дође до новог потпуног прекида Дијалога, који, нажалост, траје до данас.

Из читавог пресека политичког Дијалога могуће je извући неколико главних закључака у вези политике Републике Србије. Први je свакако даје Република Србија одабиром мировног принципа заактивно и посвећено ангажовање у преговорима направила својеврсно стратешко изненађење. Taj закључак потврђује чињеница да су ПИС у Приштини од 2013. године покушавале да избегну испуњење својих обавеза из Дијалога, да напусте овај процес и/или да приморају Републику Србију да учини то исто. Овај податак јасно сведочи да преговарачки процес и примена договора у основи нису у интересу Приштине и да управо зато она тренутно настоји да их у потпуности уруши.

Насупрот томе, политички Дијалог je у сваком смислу радио за интересе српске стране, која je у периоду преговора успела да очува мир на простору Покрајине и шире. Како год били сложени непродуктивни поједини периоди у Дијалогу, чињеницаје даtokom трајања интензивнијих разговора није било озбиљнијих безбедносних криза. Корелација између одсуства преговора и усложњавања безбедносних прилика директно упућује на закључак да je одвијање Дијалога било корисно за све стране и да се једино тим путем могу осигурати трајни мир и стабилност, као врхунске вредности.

Трећи закључак односи се на чињеницу да je ангажовање Републике Србије у политичком Дијалогу очигледно успело да делимично амортизује бескомпромисан став подржавалаца тзв. независности „Косова". Имајући у виду да они све чешће званично захтевају да се преговорима изнађе свеобухватно трајно решење за питање КиМ, јасно je да ти партнери Републике Србије више не сматрају да je тзв. косовска независност напросто „завршена ствар". Подсећања ради, ти паргнери су пре издизања Дијалога на политички ниво тврдили да je питање КиМ решено једностраним проглашењем независности Покрајине и да Србија мора да се са тиме сагласи, na чак и да помогне остваривање ефективне власти Приштине над целом Покрајином.

Четврти битан закључак je да je Република Србија у основи успела да у потпуности да заштити своје интересе у Покрајини и у контексту европских интеграција, без давања суштинских уступака. Упркос критикама везаним за наводну „предају" српских институција на северу КиМ, на том простору Срби тренутно доминирају свим политичким, полицијским и правосудним институцијама и та њихова доминација je призната и од Приштине и међународног фактора. За Републику Србију то значи да je са привременим покрајинским институцијама успела да нађе начин за укључивање Срба у институционални оквир који je тренутно присутан у Покрајини, до утврђивања њеног коначног статуса у складу са Резолуцијом 1244 СБ УН.

Најпосле, истински повратак Републике Србије у процес одлучивања о КиМ и на КиМ, који je почео 2013. године, a који je спроведен ангажовањем у политичком Дијалогу, донео je опипљиве и значајне користи српском народу у Покрајини. Кроз укупно 188 састанака, од којих je 24 било на високом политичком нивоу, Први споразум, као и све друге споразуме и договоре који су постигнути на политичком, техничком и експертском нивоу, aкојих je било укупно 45, у оквиру политичког Дијалога су остварене следеће конкретне добити за српску страну на Косову и Метохији:

1. Споразумом о мосту међународно je призната и уважена забринутост Срба у Косовској Митровици за безбедност, тј. њихова потреба да слобода кретања и саобраћања преко главног моста на Ибру не створи могућносталбанским екстремистима да покушају да изврше етничко чишћење Срба и из те последње преостале урбане средина на КиМ у којој су остали да живе,

2. Међународни фактор je прихватањем споразума из Дијалога признао да у оквиру правног система ПИС у Приштини постоји потреба за додатном заштитом политичких, верских и других права Срба на КиМ у обиму који je знатно шири од оквира који формално пружају закони који су тренутно на снази у Покрајини,

3. Кроз постизање и имплементацију Споразума о слободи кретања, Споразума о ИБМ, Споразума о регионалном представљању и бројним другим споразумима обезбеђена je заштита принципа статусне неутралности када je у питању представљање Приштине у регионалним организацијама, као и коришћење бројних службених, личних и путних докумената који омогућавају пуну слободу кретања грађана и пословања,

4. Сетом споразума о правосуђу обезбеђена je пуна правна сигурност Срба, за чије предмете су у покрајинском правосудном систему надлежне посебне правосудне јединице, које већински чине српске судије., тим споразумима обезбеђено je и да се у покрајинском правном систему коначно примене све одлуке и пресуде српских судова који су радили у систему Републике Србије до 9. децембра 2016. године,

5. Дошло je до ширење робне размене, услед чега je Београд до увођења незаконитих царинских такси Приштине остварио корист мерену у више милијарди ЕУР,

6. Кроз споразуме у области телекомуникација омогућен je сигнал мобилне телефоније[1] и коришћење 2G, 3G и 4G технологије за насеља на целом простору КиМ која имају већинско српско становништво, као и на микро локацијама још 4 манастира и

7. Извршена je заштита приватне имовине Срба и СПД кроз одбијање примене Споразума о катастру на начин супротан том споразуму из 2011. године. У том смислу, заустављена je предаја ПИС у Приштини оригиналне катастарске документације која je 1999. године измештена са КиМ, све док Приштина доследно не испуни све одредбе Споразума о катастру, које штите имовинска сигурност Срба и СПЦ.

Имајући све наведено у виду, Реиублика Србија je одлучна да настави преговоре са ПИС у Приштини чим се за то створе одговарајући услови. У том контексту, Београд нема намеру да одустане од свог мировног приступа решавању проблема на КиМ у оквиру политичког Дијапога, јер се једино тако могу створити услови за даљи напредак у нормализацији односа Београда и Приштине, али и историјско помирење српског и албанског народа у целини, на чему Република Србија предано ради и на чему ће наставити да ради и убудуће.

2. Мере и активности којима je Пришгина угрожавала и на крају блокирала Дијалог

Период политичког дијалога Београда и Приштине карактерише негативно деловање Привремених институција самоуправе (ПИС) и њених лидера који су, због својих унутрашњих политичких односа и процеса, Дијалог често условљавали, обесмишљавали, саботирали, прекидали, блокирали и разговоре на крају учинили готово неизводљивим. Приштина je tokom читавог периода дијалога настојала да у њега укључи и питање статуса, супротно статусно неутралној форми преговора каква je на почетку политичког дијалога договорена.

Дијалог je од почетка угрожаван уценама и провокацијама, na и насиљем изазваним незадовољством Привремених институција самоуправе у Приштини због унутрашњег политичког стања у Покрајини, оснивања Специјалног суда за злочине ОВК, захтева ЕК да се прихвати тзв. демаркација „границе Косова и Црне Горе", случаја хапшења Рамуша Харадинаја, неуспеха на међународној политичкој сцени, посебно изостанком чланства у УНЕСКУ, Интерполу, повлачењем признања ЈПН и другим разлозима.

Приштина je једностраним потезима обесмишљавала наставак сваког разговора и нормализацију односа две стране, a то je практично спроводила најчешће кроз неизвршавање и опструкцију обавеза из Дијалога, доношење закона којима се отима имовина Срба и Републике Србије у Покрајини, угрожавање демократских и људских права српског народа и посебно њихове личне и имовинске безбедности. Над Србима у Покрајини се врше готово свакодневни акти застрашивања и насиља, спроводе се бројна ограничења њихове слободе кретања и против њих воде фингирани судски поступци који имају за циљ спречавање повратка, даље етничко чишћење и угрожавање опстанка Срба-на простору Косова и Метохије.

У претходних скоро годину дана Приштина интензивира деловање на фактичком уништењу Дијалога, a својим мерама у више наврата директно угрожава мир и безбедност на Косову и Метохији, али и у ширем региону. У том смислу, довољно je истаћи само следеће најдрастичније поступке политичке, економске и безбедносне природе:

1. Тзв. премијер ПИС у Приштини је половином 2018. године, у оквиру "Политичких разговора" на "Европском форуму Алпбах", упутио отворене претње ратом ако се у преговорима у утврђивању статуса Косова и Метохије дође до решења која нису по вољи албанској страни.     

2. Ha место шефа преговарачког тима ПИС у Приштини именован je Фатмир Љимај, који je tokom ратних сукоба на простору Косова и Метохије починио бројне тешке ратне злочине над Србима и другим честитим грађанима Покрајине, лојалним Републици Србији.

3. Приштина je у претходних годину дана у три наврата озбиљно прекршила Споразум о полицији и нарушила безбедност Срба нелегалним упадима својих парамилитарних и параполицијских јединица на север Покрајине. Том приликом коришћенаје брутална прекомерна сила против мирних грађана само због њихове српске националности.

4. Приштина je 21. новембра 2018. године, кроз увођење таксе од 100% на робу из централне Србије и БиХ, завела дискриминаторну економску блокаду према Србији и српском народу, која представља директно кршење Споразума о царини из Дијалога, ЦЕФТА споразума и Споразума о стабилизацији и придруживању које Покрајина има са ЕУ. Ова мера je у огромној мери појачала осећај страха и неизвесности међу Србима на Косову и Метохији, чија je елементарна егзистенција угрожена пошто су након почетка примене те мере у великој мери ускраћени за храну, одећу, обућу и елементарне медицинске потребе.

5. Приштина je одредила да се за сву робу која долази са простора централне Србије на фактурама наводи да je дестинација „Република Косово", a означавањем порекла робе која се налази у продаји на простору Косова и Метохије и потпуно увела дискриминацију српских производа.

6. Приштина je заједно са Тираном нелегално укинула контролу државне границе Републике Србије према Републици Албанији и омогућила слободно кретање између Републике Србије и Републике Албаније, чиме je најдиректније прекршила Резолуцију 1244 и суверенитет Републике Србије на простору Косова и Метохије и направила додатни корак у правцу стварања Велике Албаније.

7. ПИС у Приштини су формално у сарадњи са Републиком Албанијом прокламовале да теже стварању Велике Албаније на Балкану. Ова намера je јасно предоченаtokom заједничке седнице приштинске и Владе Републике Албаније.

8. Приштина je донела нелегалну одлуку о стварању тзв. војске Косова, којом je прекршила Резолуцију 1244 и ВТС и најдрастичније угрозила мир и безбедност у региону.

9. Приштина je недвосмислено одбила имплементацију постигнутих споразума из Дијалога, посебно no питању ЗСО, постављајући нове услове о којима се никада није разговарало,

10. Уместо да испуни свој део обавеза из Споразума о мосту, који се односи на обавезу административног разграничења Северне и Јужне Митровице, приштински званичници су у више наврата упућивали отворене претње насиљем Србима у Северној Митровици и након тога покренули процедуру за тзв. уједињење Митровице.

11. Приштинске власти су недавним усвајањем тзв. Статута Трепче операционализовале национализацију и отимање имовине српских привредних субјеката, у чијем je већинском власништву тај рударски комбинат.

12. Приштина je јавно запретила и кроз институције поставила нова законска ограничења no питању Дијалога, na je тако посебним покрајинским Законом и одговарајућом Платформом, који се односе на могући наставак преговарачког процеса, искључила могућност компромиса и као једини могући исход преговора поставила чланство тзв. „Косова" у УН и признање њене „независности" од стране Србије. Истовремено je наведеним документима утврдила да сматра да су за њу решена кључна питања економског опстанка Срба у Покрајини, као што су државна и друштвена имовина, Трепча, Газиводе и сл.

13. Шеф приштинског парламента Кадри Весељи je затражио подршку за политику и мере које према Србији и Србима предузима Рамуш Харадинај, као и регионално уједињење против председника Републике Србије Александра Вучића, позивајући Црну Гору и Македонију да се са ПИС у Приштини удруже у тој „борби". Весељи je у том смислу изразио спремност да се до решења, ако je потребно, дође новим ратом у коме je и сам спреман да учествује.

14. Премијер ПИС у Приштини Харадинај смењује легитимне представнике српског народа у покрајинским институцијама и поставља „подобне Србе", како би створио привид мултиетичности и заступљености Срба у тим институцијама. Приштина слично чини и са паравојском у Покрајини позивајући Србе да joj се прикључе.

15. Приштина no тзв. тајним и фингираним оптужницама хапси Србе за наводне ратне злочине и тиме, супротно Резолуцији 1244 СБ УН, која налаже да се на КиМ створе услови за сигуран и безбедан повратак свих расељених и избеглих лица, онемогућава овај процес и поспешује исељавање преосталог српског народа.

16. Скупштина ПИС у Приштини усвојилаје Резолуцију о наводном геноциду Србијеtokom рата на Косову 1998-1999. године. Без икаквих доказа изнети су подаци о наводно хиљадама убијених Албанаца, десетинама хиљада силованих албанских жена и огромној ратној штети нанетој Покрајини. Најављено je и оснивање Трибунала за наводни геноцид на Косову који би требало да суди Србима за ратне злочине.

Имајући у виду све наведене околности и чињенице, јасно je да Приштина чини све што je у њеној моћи како би опструирала евентуални наставак Дијалога. Упркос свему, Република Србија и даље не види алтернативу разговорима и мирном решавању проблема. Посвећеност миру и стабилности региона једини je разлог због којег ни на једну од наведених мера Приштине до сада није одговорила актима реторзије. Међутим, Србија није и никада неће бити спремна да било кога дискриминише, као и да прихвати да буде дискриминисана no било којем основу. Управо зато je у више навратајасно прокламован став Републике Србије да je једини начин за наставак Дијалога и покушаја тражења трајног решења за односе Београда и Приштине безусловно укидање поменутих приштинских дикриминаторних царинскнх такси, које трају већ пуних 188 дана и које већ коштају српску економију десетине милиона евра.

Даљи наставак преговора могућ je само у постојећем формату Дијалога, који се од 2011. године одвија уз посредовање ЕУ. Ради се о формату који je, упркос великим проблемима и блокади, у последње време у прошлости јасно показао знатан стабилизујући капацитет, због чега ra Република Србија сматра оптималним механизмом решавања спорова Београда и Приштине, који заиста нема алтернативу, бар не прихватљиву. У том смислу, корисно je подсетити се чињенице да се процес Дијалога одвија у оквиримајасног мандата који je ЕУ добила од стране Уједињених нација, чија Резолуција 1244 и даље представља једини важећи међународно-правни оквир за статус Покрајине.

Због свега наведеног, очито je да оживљавање Дијалога у највећој мери зависи од спремности ПИС у Приштиии да имплементирају већ постигнуте договоре, a посебно оне који им прописују обавезу формирања ЗСО, и да евентуалним новим преговорима не приступају из позиције силе и ултиматума. Такав приступ никада и нигде није дао дугорочне и одрживе резултате, na нема ниједног разлога да било ко верује да би то могао да буде случај на Западном Балкану. У том смислу, за Приштину саму, грађане Покрајине, али и за цео регион било би корисно када би приштинске власти покушале да објективно сагледају лимитирајуће ефекте своје тзв. преговарачке платформе, којом се заправо у потпуности онемогућавају било какви супстантивни преговори.

Када je реч о могућности за постизање, у јавности, толико често помињаног тзв. свеобухватног споразума о уређењу односа Београда и Приштине, услед бројних описаних проблема и препрека, очито je да су помињани временски рокови и садржај тог евентуалног договора су само пука спекулација. За разматрање и закључење таквог евентуалног споразума најпре je потребно да Приштина претходно безусловно укине антицивилизацијске таксе, да се Дијалог обнови у пуном капацитету, да се имплементирају бројни договори који су већ постигнути, као и да се потом приступи преговорима на принципима компромиса и одсуства претњи било које врсте.

3. Међународне организације у којима je спречен пријем ПИС у Приштини од 2014. до 2018. године и повучена признања

У периоду од 2014. до данас, на основу расположивих података, спречен je пријем у 9 међународних организација: УНЕСКО; Светска царинска организација; ИНТЕРПОЛ; Међународна организација за вино и винову лозу (IOV); Европска студентска унија; Европска радиодифузна унија (EBU); Међународна организација врховних ревизорских институција; Европска мрежа оперативног преносног система за електричну енергију; Међународно удружење авио превозника.

У периоду од 2014. до 2018. године 13 држава je повукло признање (Соломонска Острва, Суринам, Бурунди, Либерија, Папуа Нова Гвинеја, Лесото, Комонвелт Доминика (11.12.2012. године признао; 2.11.2018. године повуко признање), Гренада (26.09.2013. признала; 4.11.2018. повукла признање), Комори, Мадагаскар, Палау, Гвинеја Бисао и Сао Томе и Принципе (2013. године повукао признање).

Државе које су признале од 2014. до 2018. године су: Тонга, Сонгапур, Антига и Барбуда, Toro, Бангладеш и Барбадос.

4.  Мере Приштине за нарушавање функционалносги српских општина на КиМ и етнички мотивисани напади у периоду 2014-2018

Неке од најзначајнијих планираних мера Приштине за нарушавање функционалности српских општина на КиМ и промену етничке структуре у општинама са српском већином јужно од Ибра (Грачаница, Ново Брдо, Клокот, Штрпце, Ранилуг и Партеш):

-угрожавање безбедности српског становништва притисцима криминалних група (пљачке, застрашивања и напади у циљу појачаног исељавања Срба);

-хапшења и подизање оптужница против локалних српских званичника и виђенијих Срба под изговором борбе против корупције и организованог криминала, у циљу разбијања јединства и изазивања сукоба међу политичким лидерима Срба, слабљењаутицаја Београда и стварања страха код српског становништва, што рачунају да ће се одразити на појачано исељавање Срба и продају имовине;

-откуп кућа и имања од Срба и њихово трајно исељавање;

-куповина највреднијих имања на важним локацијама за планско насељавање Албанаца (изградња планских насеља за Албанце);

-изгадња викендица у викенд-насељима и на ободима већих општина, те масовна промена пријаве пребивалишта у погодном тренутку;

-исписивање албанског становништва из бирачких спискова граничних општина са албанском већином и њихово уписивање у бирачке спискове општина са већински српским становништвом.

На основу расположивих података укупан број евидентираних етнички мотивисаних напада у периоду од 2014. до 2018. године je 465.

Приметан je велики број пљачки и уништавања имовине (150), напада на културно историјске споменике, верске објекте и гробља (45), провокација, претњи (118) и физичких напада (62), каменовања кућа, возила и лица (30), и друго. Тзв. премијер ПИС у Приштини je половином 2018. године, у оквиру „Политичких разговора" на „Европском форуму Алпбах", упутио отворене претње ратом ако се у преговорима у утврђивању статуса Косова и Метохије дође до решења која нису no вољи албанској страни.

 


[1] Ha Бадње вече, 6. јануара 2017. године, становништву Штрпца и Брезовицеје no први пут након 1999. године пуштен сигнал "мтс" мобилне телефоније. 

***

Остатак извештаја, који се укупно састоји од 98 страна, бавио се статистичким подацима о финансирању из буџета Републике Србије, намени и коришћењу тих средстава, а у одељку "Активности у вези преговарачког поглавља 35" се говори о резултатима дијалога са Приштином.

Како се наводи, „из буџета Србије за протекле четири године за Косово је издвојено најмање 11 милијарди динара“. Како пише Канцеларија, средства су коришћена за изградњу, реконструкцију и санацију путева, мостова и улица на простору Косова, као и за реализацију разноразних пројеката. Ова средства су, наводи Канцеларија, „коришћена за санације цркава и манастира, откупе имања, израде фрески…“

Како се даље види у извештају, само неки од ових пројеката су реконструкције раскрсница, изградња обданишта, фудбалског терена, реконструкција степеништа основне школе и изградња штале у Звечану, пројекат фарме кока носиља у Приштини, одржавање и санирање базена основне школе у Гораждевцу, нове зграде за ТВ Мост и други…

У делу извештаја "Активности у вези преговарачког поглавља 35 - преговарачки процес са ПИС у Приштини: општи контекст и резултати", Канцеларија пише о "кључним и конкретним резултатима". 

"Када је реч о кључним и конкретним резултатима које је Београд постигао током процеса дијалога са Приштином, сматрамо да је најважнији резултат очување мира као стратешког интереса Републике Србије. Захваљујући овом достигнућу, није било организованог и масовног насиља према Србима“, пише Канцеларија. Даље се у извештају наводи, „да је договором о оснивању ћерке компаније Телекома, унапређен квалитет живота Срба у Покрајини.“

(НСПМ)

 

Анкета

Да ли подржавате формирање „малог Шенгена“ између Србије, Македоније и Албаније?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер