понедељак, 16. децембар 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Документи > Захтев СБ УН за контролу МКСЈ у процесу против проф. др Војислава Шешеља
Документи

Захтев СБ УН за контролу МКСЈ у процесу против проф. др Војислава Шешеља

PDF Штампа Ел. пошта
Комитет за одбрану Војислава Шешеља   
понедељак, 18. новембар 2013.

I. Уводне напомене

1.Савет безбедности Уједињених нација формирао је Међународни суд за бившу Југославију (Резолуцијом број 827 од 22. фебруара 1993. године).Дакле, СБ УН контролише рад МКСЈ. Таква правна обавеза произилази из Резолуције 827, али и из дугогодишње праксе да сваких 6 месеци челници МКСЈ подносе извештај СБ УН.

 Последњи такав извештај о раду МКСЈ је поднет у јуну 2013. а наредни треба да буде у децембру 2013. У том контексту, обавештавамо СБ УН о злоупотребама светле и хумане идеје остваривања међународне правде или о грубом кршењу процесних и људских права у случају Шешељ у МКСЈ .

Тачније, СБ УН обавештавамо да је случај Шешељ најжалоснији пример за кршење Универзалне декларација о људским правима УН (Универзална декларација УН) или Магне карте човечанства (како се некада о њој изјаснила Елеонора Рузвелт) . Тачније чланова 7. и 9-11. Универзалне декларација УН који гарантују право на недискриминацију, правично суђење, заштиту од произвољног притвора и презумпцију невиности.

II. Политичка оптужница и произвољно одређен притвор који траје скоро 11 година

2.Оптужница против професора Војислава Шешеља је подигнута 14. фебруара 2003. године (предмет бр. ИТ-03-67) у вези са догађајима који су се одиграли у периоду од''1. августа, или око тог датума, 1991. године'' до ''барем септембра 1993. године''. Дакле, са 10 година закашњења је подигнута оптужница против проф. др Војислава Шешеља. Оптужница се односи на период за који нико не зна тачно када почиње (и када се завршава). Такође, према признању бившег главног тужиоца МКСЈ Карле дел Понте, наведеном у њеној књизи ''Госпођа тужилац'' из 2008. године[1] оптужница против професора Шешеља је подигнута искључиво због политичких разлога, или због захтева тадашњих власти у Србији: ''Ђинђић је у вези са Шешељем имао само једну молбу: 'Узмите га и не враћајте нам га више' ''.

Упркос овим чињеницама (или политичкој позадини оптужнице која је, благо речено, неозбиљна и скандалозно написана) професор Шешељ се није скривао, нити је бежао. Он је већ 23. фебруара 2003. године отпутовао у Хаг. Одмах по доласку на аеродрому је ухапшен и спроведен у притворску једининицу МКСЈ. Ипак, професору Шешељу никада није уручена одлука до ког времена му је одређен притвор, нити на основу чега му се продужава притвор. Дакле, притвор (или ненормално, нехумано и са правне тачке гледишта несхатљиво стање) у предмету бр ИТ-03-67 бесправно се продужава без било каквог правног оправдања и траје већ скоро 11 година (и постаје са аспекта кривичног права казна). Такво произвољно трајање притвора, који нема чак ни квазиправног оправдања, у супротности је са чланом 5, став 1, Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, у којем се таксативно прописују случајеви када може бити ограничено право на слободу. То су случајеви ограничавања слободе: ''на основу пресуде надлежног суда,због неизвршења судске одлуке, да би се предупредило извршење кривичног дела или бекства по његовом извршењу, лишење слободе малолетног лица, или да би се спречило ширење заразних болести,као и да би се омогућила депортација или екстрадиција''.Ништа од претходно наведеног не постоји у случају Шешељ.

Такође, произвољно трајање притвора је у супротности и са ставовима Европског суда за људска права из чувеног случаја Гузарди против Италије (6. новембар 1980) у којима се јасно истиче: ''Суд подсећа да се, проглашавајући 'право на слободу', у ставу 1.члана 5, мисли на физичку слободу личности; циљ одредбе је да се обезбеди да никоме не може одузети та слобода на произвољан начин''. Професору Шешељу право на слободу гарантује и члан 9, став 1 Међународног пакта о грађанским и политичким правима у којем се прописује да: ''Нико не може бити лишен слободе осим из разлога и сходно поступку који је предвиђен законом'', али и став 3 истог члана у којем се прописује: ''Свако лице које је ухапшено или притворено због кривичног дела мора у разумном року да буде суђено или ослобођено''. Такође, и у Конвенцији Заједнице независних држава из 1995. године се гарантује право на суђење у разумном року. У члану 6. став 1. се наводи да су: „Да свако има право при разматрању његовог случаја на праведан и јавни претрес у оквиру разумног рока“.

Међутим, у МКСЈ се судије понашају као да ови основни међународни извори у вези са одређивањем притвора не постоје.

3. Такође, СБ УН сигурно зна да је поводом чувеног случаја Куломин против Мађарске, управо Комитет за људска права УН констатовао да је прекршен став 3. члана 9. Међународног пакта о грађанским и политичким правима јер је јавни тужилац неколико пута продужавао притвор а да током девет месеци Куломин није био изведен пред судију. Исто тако, поводом случаја Мајкл и Брајан Хил против Шпаније управо Комитет УН за људска права је истакао да притвор треба да буде изузетак и да је непотребно одлагање суђења од 1,5 године. Довољно је упоредити ове периоде са скоро 11 година притвора професора Шешељ и биће јасно какве се злопотребе врше у МКСЈ. Коначно, и Универзална декларација УН пружа заштиту од произвољног притвора .

Такође, притвор није заснован на правним основама. У сваком нормалном и иоле демократском кривичноправном систему трајање притвора је ограничено на одговарајући начин и то: У истрази се ограничава максимално роковима и ако се не подигне оптужница протвор се укида ex officio.

Када се подигне оптужница, притвор може изузетно трајати колико и сам кривичноправни поступак, али се и тада мора у кратким роковима преиспитивати од стране суда који доноси посебну одлуку о продужењу или укидању притвора чак и онда када то окривљени и не захтева.

Потпуно је недопустиво у било ком иоле демократском кривичном поступку да се у одлуци о притвору наводи да ће трајати до даље одлуке као што је то случај у предмету против Војислава Шешеља (Налог за притвор донет је од стране Претресног већа II од 26.2.2003. године, а у чијем раду је учестовао и садашњи потпредседник МКСЈ судија Агиус). Такође, у свим иоле демократским кривичним поступцима одлука којом се одређује притвор се увек може побијати жалбом.

4. Такође, након доласка професора Шешеља у притворску јединицу МКСЈ, оптужница је више пута мењана. Професор Шешељ је у тим променама оптужен и за наводни ''говор мржње'' или запаљиве политичке говоре. Ове чињенице јасно показују не само то да је оптужница политички мотивисана, већ и да је она у директној супротности са Препоруком Савета Европе Р (97) 20 о ''говору мржње''од 20.10.1997. године, која је основни правни извор у модерном међународном праву у вези са говором мржње. Тачније, у Препоруци Савета Европе Р(97)20. се истиче да говор мржње треба да регулише грађанско а не кривично право.На пример, у анексу Препоруке бр. Р (97) 20 се наглашава : "Ове мере имају у виду читав низ правних инструмената којима се повећавају могућности предвиђене грађанским правом... Ако то национално законодавство допушта, организације које заступају жртве говора мржње треба да имају право да покрећу грађанске парнице". Такође, у анексу Препоруке Р (97) 20. упућује се да се кроз: "грађанско право дозвољава заинтересованим невладиним организацијама да подносе грађанске тужбе''. Зато је више него неприкладно (и скандалозно) да се у међународном кривичном суду суди професору Шешељу за дела која спадају у грађанско, а не кривично право.

5.У претходно изнетом контексту, треба истаћи и да се професор Шешељ већ скоро 11 година налази у притвору МКСЈ и због оптужби у вези са говором мржње иако је чак и први (и најважнији) експерт тужилаштва, професор Ентони Обершал из САД на почетку суђења у децембру 2007. године изјавио да професор Шешељ никада није позивао на извршење било каквог ратног злочина и да су његови говори имали искључиво политички карактер.Дакле, очигледно је да је оптужница против проф. др Војислава Шешеља заснива на политичким, а не правним аргументима, и да се притвор који траје скоро 11 година, продужава бесправно.

III. Кршења права на јавност суђења

6. Више од половине од преко 80 сведока који су се појавили у предмету бр. ИТ-03-67 су сведочили под заштитним мерама (измењена слика и глас). Велики део процеса у предмету бр. ИТ-03-67 се водио иза затворених врата (уз потпуно искључење јавности). На овај начин, грубо је прекршено право професора Војислава Шешеља на јавност суђења. Право на јавност суђења гарантује члан 6, став 1, Европске конвенције о заштити људских права и основних слобода, јасном формулацијом да свако има ''право на праведену и јавну расправу'', која се може ''искључити из целог или из дела суђења, у интересу морала, јавног поретка или националне безбедности у демократском друштву, ако то захтевају интереси малолетника или заштита приватног живота странка''.Дакле, МКСЈ је грубо прекршио право на јавност суђења јер професор Шешељ није оптужен за одавање државних тајни, за сексуалне деликте или за деликте против малолетника. Такође, Европски суд за људска права је у чувеном случају Претто и други против Италије (8. децембар 1983) истакао: ''Јавни карактер судског поступка пред судским органима, штити стране у поступку како се вршење правде не би обављало тајно, без увида јавности, то је такође, једно од средстава којим се може очувати поверење у судове''. Европски суд је закључио поводом случаја Претто и други против Италије и да ''јавност доприноси остварењу циља из члана 6.став 1, наиме, она обезбеђује правично суђење''. Дакле, МКСЈ у предмету бр. ИТ-03-67 директно крши право на праведно суђење јер ускраћује јавност суђења (беспотребно и често) на основу квазиправних разлога који не постоје у модерном међународном праву. Такође, јавност суђења (која фактички скоро да и не постоји у случају Шешељ) гарантује и члан 14, став 1 Међународног пакта о грађанским и политичким правима у којем се јасно прописује да: ''Свако лице има право да његово случај буде расправљан правично и јавно'' и да се ''може наредити искључивање јавности за време трајања целе расправе или једног дела у интересу морала, јавног реда или националне безбедности''.Дакле, нема разлога за искључивање јавности који би се могао применити у случају Шешељ.

7.Такође, СБ УН сигурно има у виду и да се управо у Општем коментару број 13. Комитета за људска права УН јасно истиче:''Јавност саслушања је важан чувар интереса појединца и целог друштва.У исто време, члан 14, став 1,даје на знање да судови имају моћ да искључе целу или део јавности из разлога изнетих у том ставу. Треба указати да мимо тих изузетних услова, Комитет сматра да саслушање мора бити отворено за јавност уопште, укључујући и новинаре, и не сме бити ограничено на одређену категорију људи''. Више него јасне одредбе које се очигледно занемарују у МКСЈ у случају Шешељ.Зато СБ УН мора да реагује и прекине злоупотребе које се врше у МКСЈ и трају скоро 11 година.

8.СБ УН би требало да има у виду и да је (разматрајући чувени случају Полај Кампос против Перуа) управо Комитет за људска права УН закључио да поступак који је спровођен у затвору без ''присуства јавности, није био ни независан ни непристрасан''.

IV. Штрајк глађу проф. др Војислава Шешеља или ускрађивање права на самозаступање

9.Године 2006, од 10. новембра до 8. децембра, професор Шешељ је био принуђен да штрајкује глађу јер му је било ускраћено основно људско право да се брани сам на суду. Професору Шешељу је био наметнут чак и адвокат из Велике Британије извесни Дејвид Хупер (који није знао ни реч српског језика). Професор Шешељ је одбио било какав састанак са Хупером. Такође, за време штрајка глађу од 8. новембра 2006. до 10. децембра 2006.професор Шешељ је изгубио 28 килограма и налазио се на самој ивици смрти.Дакле, професор Шешељ је био принуђен да штрајкује глађу да би изборио право на личну одбрану и суђење на језику који разуме, што му иначе гарантују одредбе самог Статута МКСЈ (тачније члан 21 Статута МКСЈ). Такво поступање МКСЈ није само злоупотреба права већ и скандал светских размера. Или, професор Шешељ је био принуђен да штрајкује глађу да би изборио право на личну одбрану и суђење на језику који разуме иако му то право гарантују основни међународни правни извори у овој области, као што су члан 6 Европске конвенције за заштиту људских права и члан 14 Међународног пакта о грађанским и политичким правима. Такође, СБ УН би требало да има у виду да је поводом познатог случаја Мајкл и Брајан Хил против Шпаније управо Комитет за људска права УН је истако да ''право Мајкла Хила да се брани сам није поштовано''.

V. Покретање поступка против проф. др Војислава Шешеља у вези са непоштовањем суда

10. У јануару 2009. године је покренут паралелни поступак против проф. Шешеља, због наводног непоштовања суда.Тај предмет се водио под ознаком ИТ-03-67- Р77.2. Поступак је покренут због књиге професора Шешеља која је изашла још у новембру 2007. године. У књизи се не открива име заштићеног сведока или његова шифра. Напротив, књига се састоји од збирке јавних документа одбране које је прихватило судско веће у првом процесу против проф. др Војислава Шешеља(предмет ИТ-03-67, документа прихваћена још у септембру 2007).Дакле, судска већа у истом суду поступају на супротан (и међусобно искључујући) начин када се ради о професору Шешељу. Такође, књига професора Шешеља (којој се фактички судило у МКСЈ) има око 1.200 страница на српском језику. Али, књига није била преведена на енглески у целости! Преведено је само 7% књиге на енглески и то неповезаних страница (између којих је и по 1000 страница текста). Без обзира на овакве пропусте, судије МКСЈ (које нису знале реч српског језика) на основу овог квазиправног метода и без читања 93% књиге осудиле су професора Шешеља у јулу 2009. године на 15 месеци затвора! Да би правни апсурд био још већи, жалбено веће у предмету бр. ИТ-03-67- Р77 .2 је потврдило ову казну од 15 месеци затвора за непоштовање суда. Ништа слично није забележено у модерној правној историји. Можда јесте само у роману Франца Кафке ''Процес''.

Првостепена пресуда од 15 месеци затвора из јула 2009. и другостепена од 15 месеци из маја 2010. године. у процесу за непоштовање суда против професора Шешеља имају и своју тајну верзију! О каквом се правном скандалу ради јасно показују следеће чињенице. Тајна пресуда се не предвиђа у члану 23. Статута МКСЈ, ни у правилу 98ter Правилника о поступку и доказима МКСЈ. Такође, у члану 14. став 1. Међународног пакта о грађанским и политичким правима се истиче: „Свака пресуда донета у кривичним или грађанским стварима биће јавна, осим ако интерес малолетника захтева да се поступа другачије или ако се расправа односи на брачне спорове или на старатељство деце”.

11.Професор Шешељ је кажњен са 15 месеци затвора у предмету ИТ-03-67 Р77 .2 иако је просечна казна за непоштовање суда у МКСЈ само око 2 месеца затвора показује судска статистика МКСЈ у вези са непоштовањем суда.[2] Зато се може јасно закључити да је применом двоструких стандарда у случају Шешељ, МКСЈ грубо прекшио одредбе члана 7 Универзалне декларације УН. Такође, оваквим нехуманим и квазиправним поступањем, МКСЈ је прекршио чланове 2 и 3, као и члан 26, Међународног пакта о грађанским и политичким правима који забрањују дискриминацију али и члан 14 Европске конвенције о људским правима.

У том контексту, треба истаћи и да познати правници као што су Раија Хански и Мартин Шајнин сматрају да је у Општем коментару бр. 18 (37)усвојеном 1989. године Комитет за људска права УН истакао да под ''дискрискриминацијом не подразумева само непосредну дискриминацију усмерену на одређену категорију лица, већ и ситуације у којима наизглед неутралана законска одредба има несразмерен последице по једну категорију лица у проређењу са другима''.[3] Случај професора Шешеља је најбољи пример за такву врсту дискриминације и зато се може поводом рада МКСЈ у случају Шешељ употребити стара латинска изрека која показује разлику између форме и праксе, simulta aequitas duplex iniquitas (лажна једнакост, двострука неједнакост).

12.Да се управо против професора Шешеља примењују посебни стандарди и пракса у МКСЈ јасно показује и следећа чињеница. Године 2010. покренут је још један поступак за непоштовање суда против професора Шешеља. Тај нови предмет се водио под ознаком ИТ-03-67-Р77.3. Случај је покренут, поново, због књига проф. др Војислава Шешеља. Такође, као и у првом предмету за непоштовање суда, поново се користе формулације које не постоје у модерном међународном кривичном праву. На пример, бесмислене формулације попут оне да је наводно проф. др Војислав Шешељ ''посредно'' обелоданио информације помоћу којих се посредно''могу'' идентификовати сведоци, и да је тако ''створио непријатељску атмосферу''. Посебно је апсурдно што тужилаштво тврди да се ради о некаквој непријатељској атмосфери која утиче и на сведоке одбране. Дакле, према МКСЈ, професор Шешељ је створио ''непријатељску атмосферу'' која угрожава његове сведоке! Невероватно али истинито и узнемирујуће, јер показује у каквом је стању МКСЈ. На основу таквих конструкција проф др Шешељ је осуђен на 18 месеци затвора. Такође, из тих квазиправних конструкција је проистекао још један (трећи) поступак за непоштовање суда. Шешељ је оптужен да са свог сајта није уклонио ''разна документа'' која се односе на претходни процес за непоштовање суда. Дакле, документа која поново наводно угрожавају сведоке (његове) одбране! (Та наводна поверљива документа су у ствари била књиге проф. др Шешеља и поднесци његове одбране). На основу оваквих контрадикција, донета је пресуда која се заснивала на суђењу без извођења доказа и без саслушања иједног сведока одбране или оптужбе. Шешељу није омогућено ни да суђењу присуствује његов кејс менаџер. Такав процес је окончан у мају 2013. године (под ознаком ИТ-03-67-Р77.4) новом драконском пресудом од две године затвора.

13. Истовремено, док су се изрицале овакве драконске казне у Статуту самог МКСЈ нису постојале одредбе у вези са непоштовањем суда. Непоштовање суда регулише само Правилник о поступку и доказима МКСЈ (правило 77).Овакво решење је неуобичајено (и јединствено) у савременом међународном кривичном праву. Уобичајено је у међународном кривичном праву управо супротно регулисање (правилник треба да буде подређен статуту). На пример, такво решење је примењено у Правилнику о поступку и доказивању сталног Међународног кривичног суда (Правилник МКС). Тачније, у првом делу Правилника МКС се износи да је он увек подређен Римском статуту и да је он „инструмент за примену Римског статута”. Зато се може тврдити да начин регулисања који се примењује у МКСЈ и по којем је правилник изнад статута, ствара предуслове за злоупотребу одредби Правилника о поступку и доказима МКСЈ. Све то се јасно испољило у случају Шешељ.

Тачније, призната и општа пракса (обичаји) у међународном кривичном праву не познају суђење за непоштовање суда оптуженима за ратне злочине или пред међународним кривичним судовима. Тако је било у Нирнбергу и Токију, а исти став заступа јасно и Француска (стална чланица СБ УН) у случају Артман пред МКСЈ у новембру 2011. [4]

Коначно, не може се Правилником о поступцима и доказима MKСJ уводити постојање кривичног дела, јер у кривичном праву важи принцим nullum crimen nulla poena sine lege – само законом или међународним актима се могу одређивати казне (уз забрану ретроактивности, осим ако је закон или међународни акт блажи за оптуженог). Поред тога, бесмислен је и сам назив таквог „прекршаја" јер се говори о „непоштовању суда“ што значи да je проф. др. Војислав Шешељ оптужен јер није поштовао МКСЈ и судије, а да су му затим за тај „деликт“ пресудиле саме судије тог суда! Из тог произилази да су му судила лица која су „оштећена његовим наводним деликтом“, што је бесмислено, јер се нигде у свету (у иоле нормалном кривичном поступку) није допуштено да особа која је на било који начин оштећена кривичним делом или деликтом пресуђује за такво дело.

VI. Тренутно стање у основном предмету бр. ИТ-03-67. у случају Шешељ

14. Суђење професору Шешељу је (након штрајка глађу) почело у новембру 2007. године. Међутим, изненада је прекинуто у фебруару 2009. године. Прекид суђења је трајао све до јануара 2010. године. Затим је суђење настављено (уз паралелно трајање више поступака за непоштовање суда). Коначно, у периоду од 5. до 20. марта 2012. су изнете завршне речи у основном предмету бр. ИТ-03-67. Међутим, тек у априлу 2012 председавајући Претресног већа III је заказао доношење пресуде за 30. октобар 2013. Ипак, 17. септембра 2013. године је изрицање пресуде одложено на неодређено време! У међувремену на основу Захтева за изузеће судије Хархофа од 9 .јула 2013. који је поднео проф. др Војислав Шешељ Комисија МКСЈ је 28. августа 2013. донела Одлуку о изузећу тог судије из предмета бр. ИТ-03-67. Коначно, 31. октобра 2013 . вршилац дужности председника МКСЈ је донео Одлуку о именовању новог судије Mandiayea Nianga у предмет бр. ИТ-03-67.

Дакле, тренутно, никавих наговештаја нема, и не зна се, када ће бити завршено суђење у предмету бр. ИТ-03-67. Или, чињенице јасно показују да МКСЈ није био у стању да за скоро 11 година оконча првостепени поступак у случају Шешељ. Истовремено, у том периоду од скоро 11 година, проф. др Војислав Шешељ се налази, без прекида, у притвору МКСЈ. То је скандал незабележен у модерном међународном праву.

VII Скандалозно и незабележено кршење права на експедитивност суђења у случају Шешељ или предмет који траје дуже него било који случај у кривичном, међународном јавном и међународном кривичном праву

15. Упоредна анализа трајања процеса као што су Босна и Херцеговина против Србије и Црне Горе пред Међународним судом правде (2006. међудржавни спор, иначе ово поређење је већ помињано у СБ УН[5] ) Макси процеса у Палерму (Maxiprocesso, одржан у Палерму од 10. фебруара 1986. године до 17. новембра 1987. године, оптужено 465, а осуђено 365 лица припадника сицилијанске „Коза ностре“) и Нирнбершког процеса (од 20. октобра 1945. до 1. новембра 1946. суђење највишим руководиоцима Трећег рајха који је био у рату са 53 државе) као и праксе Европског суда за људска права показују да се флагрантно крши начело експедитивности у предмету бр. ИТ-03-67. Поражавајуће је за МКСЈ и поређење са радом Међународног кривичног суда за Руанду МКСР. Тачније, поређење између два најдужа појединачна случаја, случаја Шешељ пред МКСЈ и случаја Muvunyi пред МКСР. МКСР је у року од 7 година и 10 месеци година донео другостепену пресуду у најдужем појединачном случају разматраном у периоду од 1996. године до 2010 године.[6]

Или, сви претходно наведени процеси су трајали краће од случаја Шешељ. Тачније, случај Шешељ је несумњиво, негативни светски рекорд по дужини трајања првостепеног поступка и притвора оптуженог. Ту скандалозну чињеницу признаје и председавајући већа у случају Шешељ .[7]

VIII. Изузимање судије Хархофа из предмета бр. ИТ-03-67. у септембру 2013. и именовање новог судије Mandiayea Nianga у октобру 2013. и последице тих одлука

16. На основу Захтева за изузеће судије Хархофа од 9 .јула 2013. који је поднео проф. др Војислав Шешељ, Комисија МКСЈ је 28. августа 2013. донела Одлуку о изузећу тог судије из предмета бр. ИТ-03-67. Тужилаштво, судија Хархоф и преостале судије из предмета бр.ИТ-03-67. су поднели 3. септембра 2013. три захтева за појашњење Одлуке о изузећу. Комисија је 7.октобра 2013. одбацила те захтеве. Коначно, 31. октобра 2013. вршилац дужности председника МКСЈ је донео Одлуку о именовању новог судије Mandiayea Nianga у предмету бр. ИТ-03-67.

У том контексту, истичемо да разлог због којег је изузет судија Хархофа (што је потврђено и одлуком Комисије МКСЈ) се своди на његову пристрасност, а тај разлог не може бити „елеминисан“ тако што се пристрасни судија просто искључује из кривичног поступка те замењује другим. Тачније, пристрасност судије Хархофа је већ на својеврстан начин „инфицирала или могла инфицирати“ како сам претходни кривични поступак, тако и преостале чланове Претресног већа III у предмету бр. ИТ-03-67.

Наиме, по логици ствари, пристрасност која је својеврсна психолошка категорија која се своди на предубеђење и прејудицирање кривице оптуженог супротно претпоставци невиности, није наступила моментом самог подношења захтева за изузеће судије Хархофа нити одлуком МКСЈ којим је такав захтев усвојен.

Таквом одлуком је само констатовано да је судија Фредерик Харкоф својим конкретним актом испољио пристрасност (коју је по логици ствари имао и раније). Из овога произилази да је целокупно суђење од почетка (или његов већи део) вођено пред пристрасним судијом, зато постоји разумна сумња да је такав судија у битној мери утицао на извођење доказа током поступка( као на пример, постављање питања сведоцима и својим процесним активностима током поступка). Зато је свака одлука у чијем доношењу је учествовао судија Фредерик Харкоф спорна, јер је донета уз деловање пристрасног судије!

Такође, нормално је да судије које су чланови већа не решавају само процесна и правна питања која су од значаја за за предмет поступка, већ и да међусобно комуницирају (износе своје аргументе и контрааргументе, током већања и гласања када се доносе одлуке). Зато постоји разумна сумња да је пристрасни судија деловао или могао деловати у правцу развијања и постизања пристрасности и код осталих чланова Претресног већа. Ово се још више потврђује и самим официјалним изјашњењем преосталих чланова Претресног већа, који иако немају својство странке у кривичном поступку (и који морају бити крајње непристрасни) од 3. септембра 2013. када су затражили да судија Фредерик Хархоф остане у предмету.

У том смислу се не може се избећи закључак да су пристрасне и оне судије које су се залагале да такав судија остане и даље у кривичном поступку и учествује у доношењу пресуде. Зато постоји изузетно велики ризик да су преостали чланови Претресног већа под утицајем пристрасног судије и сами постали пристрасни. Дакле, постоји разумна сумња да су преостале судије у Претресном већу (у чијем је саставу раније био судија Хархоф) могу на правичан начин даље да одлучују.

То је још један аргумент у прилог ставу да се поступак не може наставити на правичан начин. Тачније, за насталу процесну конфузију практично нема одговарајућег процесног решења из чега произилази да се поступак мора одмах обуставити.

Дакле, будући да се да се у конкретном случају не може донети одлука на правичан и иоле процесно коректан начин поступак против проф. др. Војислава Шешеља треба без одлагања обуставити и пустити га на слободу.

Ако супротно наведеним разлозима, Претресно веће донесе одлуку да се поступак настави са новим судијом, онда је потпуно незамисливо да се учешће новог судије своди само на његов допринос у доношењу и писању пресуде, јер судија пред којим није непосредно изведен ниједан доказ не може имати било какав став о предмету поступка.

IX. Неопходност хитног реаговања СБ УН као контролног и надређеног органа над радом МКСЈ након скоро 11 година кршења људских права у случају Шешељ

17. Бројне злоупотребе од стране МКСЈ у случају Шешељ (које су кратко изнете у претходним деловима) од подизања политички мотивисане оптужнице, произвољног притвора који траје скоро 11 година, бруталног кршења права на слободу и права на самозаступање, до скандалозног измишљања кривичног дела у вези са непоштовањем суда, именовањем новог судије после скоро 11 година процеса, јасно показују да је неопходна хитна и одлучна интервенција СБ УН. У противном, ако изостане хитна интервеницја СБ УН углед самих УН ће бити озбиљно угрожен. Зато је неопходно да се у најкраћем року прекине квазиправно, нехумано, нецивилизовано и скандалозно поступање МКСЈ. Новац који МКСЈ добија од УН се не може користити ради дивљачке злоупотребе права и примењивања метода из средњег века. Mеђународно право и правосуђе нису право јачег (и осиони неконтролисани политички волунтаризам појединаца у МКСЈ) већ правни систем које се заснива на људским правима, гаранцијама и начелима која су садржане у конвенцијама и међународним вишестраним уговорима. Уосталом, још је један од родоначелника међународног права Пуфендорф истицао да су правни систем и морална начела оно што раздваја људе од животиња. Зато СБ УН као оснивач МКСЈ сноси не само правну већ и моралну одговорност за његово функционисање.

 С поштовањем,

 правни саветник проф. др Војислава Шешеља

 доц.др Дејан Мировић

 правни саветник проф. др Војислава Шешеља

 адвокат Милан Терзић 

 


[1] Buybook,Сарајево,стр.173

[2] Хрват Анте Нобило је ослобођен,Албанац Бећа Бећај је осуђен на 4 месеца затвора,Хрват Домагој Маргетић на 3 месеца и 10.000 евра,Хрват Јосип Јовић на 20.000 евра,Хрвати Маријачић и Ребић на по 15.000 евра,Албанац Батон Хаџију на 8.000 евра,Србин Коста Булатовић на 4 месеца, (условно 2 године),Србин Милан Вујин на 15.000 евра,Србин Љубиша Петковић на 4 месеца,Срби Симић и Аврамовић су ослобођени, Србин Драган Јокић је осуђен на 4 месеца,Францускиња Флоренс Артман на 7.000 евра.Такође,у марту 2010. године, у задњем случају у вези са непоштовањем суда пред МКСЈ, Зухдија Табаковић је осуђен на три месеца затвора.

[3] Према Хански Р. Шајнин М.''Најважнији случајеви пред Комитетом за људска права''Београд, 2007, стр 332.

[4] Француска је одбила да изручи Флоренс Артман која је осуђена за непоштовање суда управо се позивајући на аргумент да МКСЈ нема право да суди за непоштовање суда јер је то изван наделжности поверене МКСЈ-у Резолуцијом 827 СБ УН из 1993.којом је основан Трибунал. На пример, у писму француске амбасаде у Холандији упућеном МКСЈ 17.11.2011. (којим располаже одбрана у предмету бр. ИТ-03-67). се наводи такав став Француске и одбија се дефинитвно изручење Артманове:'' The Embassy of France in The Netherlands presents its compliments to the Registry of the International Criminal Tribunal for the Former Yugoslavia and, with respect to its memorandum dated 17 November 2011 relating to the Order of the Appeals Chamber of the Tribunal dated 16 November 2011 in the case of Florence Hartmann (Case No. IT-02-54-R77.5-A) and following orders from its Government, has the honour of notifying the Registry as follows. In the aforementioned order, pursuant to Rule 77 bis (c) and (e) of the Rules of Procedure and Evidence, the Appeals Chamber converted the fine of €7,000 that it imposed on Ms Florence Hartmann on 19 July 2011 to a term of imprisonment of seven days, and accompanied it with a warrant of arrest. Basing its decision in particular on Article 29 of the Statute of the Tribunal, the Appeals Chamber states that “The French Republic is hereby directed and authorised to search for, arrest, detain, and surrender promptly to the Tribunal Florence Hartmann”. Under Article 29 of the Statute of the Tribunal, “States shall co-operate with the International Tribunal in the investigation and prosecution of persons accused of committing serious violations of international humanitarian law. ₣…ğ States shall comply without undue delay with any request for assistance or an order issued by a Trial Chamber, including, but not limited to:... the arrest or detention of persons.” Article 1 of French Law No. 95-1 of 2 January 1995 stipulates that France shall cooperate in the implementation of Resolution 827 of the United Nations Security Council, which established the International Criminal Tribunal for the Former Yugoslavia, “with a view to prosecuting persons responsible for serious violations of international humanitarian law committed in the territory of the former Yugoslavia since 1991”. Paragraph 2 of the same Article specifies that “₣tğhe following provisions shall apply to all persons prosecuted for acts that, under Articles 2 to 5 of the Statute of the International Tribunal, constitute serious breaches of the Geneva Conventions of 12 August 1949, violations of the law or customs of war, genocide or crimes against humanity.” The obligation of states to cooperate regarding requests made by the International Criminal Tribunal for the Former Yugoslavia, set forth by Article 29 of the Statute of the Tribunal and implemented in France through Law No. 95-1 of 2 January 1995, is therefore limited to persons responsible for “serious violations of international humanitarian law committed in the territory of the former Yugoslavia since 1992”. Consequently, this obligation cannot be extended to the implementation of a sentence imposed for divulging information still classified as confidential. Therefore, in this case, France has no judicial foundation at its disposal that would permit it to act on the request for the arrest of Ms Florence Hartmann and her transfer to the Tribunal. This impossibility in no way precludes France's determination to continue to cooperate with the International Criminal Tribunal for the Former Yugoslavia in the most active manner so as to enable it to accomplish its mission. The Embassy of France in The Netherlands avails itself of this opportunity to renew to the Registry of the International Criminal Tribunal for the Former Yugoslavia assurances of its highest consideration''. 

[5] Говорећи на седници Савета безбедности УН од 6.12.2010. године, (на којој су председник МКСЈ, судија Патрик Робинсон и главни тужилац Серж Брамерц подносили редован извештај) представник Руске Федерације Панкин је упоредио сложеност и трајање процеса пред Међународним судом правде са оним у предмету бр. ИТ-03-67 пред МКСЈ: „При свом уважавању према МКСЈ може се приметити да чак и Међународни суд УН, који ради над најпроблематичнијим процесима, који имају колосани политички резонанс и правно значање, не утемељује тако дугачке рокове у вођењу својих процеса“. 

[6] Председник Међународног кривичног суда за Руанду (МКСР) судија Денис Бајрон упутио је Савету безбедности Уједињених нација 5. новембра 2010. године писмо/извештај о раду МКСР. У овом документу се износе статистички подаци о просечном трајању процеса пред МКСР. Када се ти подаци упореде са трајњем процеса у предмету бр. ИТ-03-67. пред МКСЈ поново се долази до закључка да се флагрантно крши људска права у случају Шешељ. Тачније, табела изнета у Анексу I,А на стр. 20-22. писма/извештаја о раду МКСР од 5. новембра 2010. године је потпуно поражавајућа за МКСЈ. У табели се наводе упоредни статистички подаци за 40 појединачна предмета пред МКСР од 1996. године до 2010 године.

[7] У параграфу 79. на стр. 26. Издвојеног мишљења од 22. октобра 2010. године, судија Жан Клод Антонети тачно предвиђа : „У том контексту, чини се да ће суђење Шешељу постати најдужи поступак у историји по питању притвора. Суђење је почело 7. новембра, али треба напоменути да је он у притвору од 24. фебрара 2003., што је светски рекорд''.

 

Анкета

Да ли подржавате формирање „малог Шенгена“ између Србије, Македоније и Албаније?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер