Agrar kao "deveta rupa na svirali" ili daleko je Holandija

Srbija ima kapacitet da u izvozu poljoprivredno-prehrambenih proizvoda prevaziđe Holandiju! Ova tvrdnja, koliko god u ovom trenutku nerealno zvučala, ima posebnu specifičnu težinu. To nije izjavio ni jedan od srpskih ministara poljoprivrede, koji su se od 2000. najčešće rotirali, što se može tumačiti i kao dokaz da je za državu agrar uvek bio „deveta rupa na svirali“ i da se taj resor najčešće koristio kao moneta za potkusurivanje prilikom sklapanja koalicionih sporazuma. Nije to ni uobičajena krilatica svih stranačkih lidera u jeku predizborne kampanje. Takvo uverenje pre više od tri godine izneo je tadašnji zamenik šefa delegacije Evropske unije u Srbije Adriano Martins.

A gde je srpska poljoprivreda tri godine posle toga? Na istom mestu gde je i bila. Prepuštena na milost i nemilost mnogo snažnijoj konkurenciji iz inostranstva i u teškom finansijskom stanju, koje domaći proizvođači bez mnogo veće podrške najpre države, a potom i banaka - kreditora, sami ne mogu bitnije da poboljšaju.

Zato će Srbija, ma koliko to sada zvučalo nerealno, mnogo pre dostići Holandiju u fudbalu nego u proizvodnji hrane. Holandija godišnje izveze poljoprivrednih proizvoda za 76 milijardi evra, dok srpski izvoz tih proizvoda nikada nije premašio 2,1 milijardu evra. Da bi, dakle, naš izvoz agrarnih proizvoda dostigao 10 odsto holandskog, morao bi da se uveća 3,5 puta!

Ni poređenje sa drugim zemljama ne ide nam mnogo u prilog. Od 2005. do 2009. izvoz poljoprivrednih proizvoda Srbije bio je samo 301,6 dolara po hektaru, Hrvatske tri puta veći, 992,7 dolara, a starih članica EU 6.000 dolara po hektaru! Same te brojke i podatak da nemački poljoprivrednik u proseku hrani 152, a srpski tek 18 stanovnika, pokazuju koliki je neiskorišćeni potencijal i koliko ima prostora da se poveća niska produktivnost domaće poljoprivrede. No, uslov za to je da se hitno preokrenu negativni trendovi. U poslednjih pet godina broj svinja smanjen je za 450.000, goveda za 140.000, muznih krava za 110.000, a mleka se proizvede 116 miliona litara manje. Pre nekoliko dana nemačka kompanija „Tenis“ je saopštila da planira u Srbiji da proizvodi tri miliona tovnih svinja. Pre godinu dana u svim farmama u Srbiji bilo je samo 144.000 svinja više!

No, i ovakav kakav je, naš agrar svake godine obezbeđuje neto priliv veći od milijardu evra, jer se za toliko više hrane izveze nego što se uveze. S druge strane, skoro sve druge privredne grane u robnoj razmeni sa inostranstvom beleže deficit. Sama ta činjenica trebalo bi da bude dovoljna da i država svojim merama agrarne politike doprinese povećanju poljoprivredne proizvodnje, a posledično i rastu izvoza i bruto domaćeg proizvoda (BDP) i da tako ubrza izlazak iz recesije. To je posebno značajno, jer je tri od poslednjih šest godina Srbija beležila pad BDP-a. Da zlo bude veće procene Svetske banke su da će Srbija ove godine biti jedina zemlja u regionu sa padom BDP-a. A taj negativni trend najlakše bi se mogao prekinuti upravo stimulativnim merama agrarne politike.

Jasno je da Vlada Srbije, koja poslednjih meseci svu pažnju usmerava na fiskalnu konsolidaciju, sa ciljem da do 2017. zaustavi dalji rast javnog duga, koji je već dostigao 24,2 milijarde evra, nema novca za rasipanje. Tim pre ono malo raspoloživih sredstava ne bi trebalo trošiti za subvencionisanje bogatih stranih investitora, već ga usmeriti tamo gde on može najbrže dati najveće efekte. A to je poljoprivreda, za čijim proizvodima postoji tražnja i na evropskom, a posebno na ruskom tržištu.

Sam agrarni budžet, koji je do 2006. bio pet-šest odsto, a poslednjih godina je manji od četiri odsto ukupnog budžeta, nije dovoljan da se obezbede subvencije i za kupovinu novih sorti i hibrida, sistema za navodnjavanje, nove mehanizacije, mineralnih đubriva i hemijskih zaštitnih sredstava... S druge strane bilo bi nerealno od države očekivati i tražiti da se u jeku mera štednje dodatni novac izdvaja za agrar. Umesto toga, postojeći novac trebalo bi efikasnije iskoristiti.

On bi, na primer, mogao da posluži za subvencionisanje dela kamata za dinarske kredite sa fiksnom kamatnom stopom, sa dužim rokom otplate uz određeni period mirovanja obaveza (grejs period). Na taj način bi proizvođači mogli teret otplate kredita rasporediti na više godina, a ne kao sada po pravilu na najviše godinu dana. Samim tim im mesečne rate ne bi predstavljale nepodnošljiv teret. Primenom ovakvog modela svi bi bili u plusu. Država bi sa istom količinom novca finansijski podržala veći broj proizvođača. Banke bi ponovo počele da odobravaju kredite, a paori bi došli do preko potrebnog novca za finansiranje ratarske i stočarske proizvodnje. Naravno, cilj svega nije samo da se obezbede jeftiniji krediti, već da oni budu samo poluga da se raznim inovacijama poveća konkurentnost i obezbedi održivost proizvodnje, a to podrazumeva povećanje prinosa i smanjivanje cene koštanja po jedinici proizvoda. U suprotnom sve će biti uzalud, a najveći teret svaliće se na pleća 95 odsto malih proizvođača.

Druga mogućnost je da se sredstva agrarnog budžeta iskoriste kao neka vrsta garantnog fonda, iz koga bi se bankama jemčilo za kredite odobrene poljoprivrednim proizvođačima. U bankarskom sektoru Srbije trenutno je ključni problem visok udeo nenaplativih, rizičnih kredita i zato su banke veoma oprezne i sada traže mnogo veće garancije da će im nove pozajmice uredno biti vraćene. S obzirom da se jemstvo države još ne dovodi u pitanje, formiranje ovakvog garantnog fonda bi omogućilo bankama da više novca usmere u agrar. Drugi pozitivan efekat ovakvog modela podrške je da bi se značajno smanjio rizik za banke, pa bi bilo za očekivati da će i kamatne stope na te pozajmice biti niže nego što su sada.

Bez jednog od ovakvih modela podrške, teško je očekivati od banaka da će odobravati dugoročne, investicione kredite poljoprivrednim proizvođačima. A skupi, kratkoročni krediti, kakvi se uglavnom sada nude, samo su korak bliže finansijskom kolapsu i bankrotu srpskih proizvođača.

Agrar zaslužuje veću podršku i zbog toga što je to jedina proizvodnja koja ima siguran plasman, s obzirom na procene da će do 2050. broj stanovnika, a samim tim i potencijalnih kupaca naše hrane porasti za dve milijarde.

Hoće li Srbija iskoristiti tu šansu, ne zavisi ni od koga sa strane, već isključivo od nas. Zato ne bi smeli da i tu priliku prokockamo. A pogotovo ne bi bilo dobro da olako omogućimo strancima da od 2017. kupuju naše oranice. Sve drugo se može proizvesti. Osim obradivog zemljišta. Mada ni same površine ne znače ništa. Uostalom, Srbija ima 2,2 puta više obradivih površina od Holandije (4,2 prema 1,9 miliona hektara), a naš izvoz poljoprivrednih proizvoda je 35 puta manji od holandskog. Ako je već tako, zašto ne uzmemo recept od „lala“. Iz Holandije, ne iz Vojvodine.

Autor je predsednik Srpske narodne partije