субота, 21. децембар 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Економска политика > Циљеви санкција САД НИС-у - удар на успешну панчевачку рафинерију, откуп и продаја фирме другом купцу и прекид чврсте енергетске везе Русије и Србије
Економска политика

Циљеви санкција САД НИС-у - удар на успешну панчевачку рафинерију, откуп и продаја фирме другом купцу и прекид чврсте енергетске везе Русије и Србије

PDF Штампа Ел. пошта
Живан Лазић   
петак, 20. децембар 2024.

Сједињене Америчке Државе запретиле су да ће америчким компанијама забранити да послују са фирмама које после 15. јануара буду у аранжману са Рафинеријом нафте у Панчеву.

Разлог је већинско руско власништво у једином прерађивачу нафте у Србији, па, по мишљењу одлазеће екипе из Беле куће, и према овом успешном предузећу треба применити санкције какве су на снази према фирмама чије се пословање одвија у најпространијој земљи на свету. 

Свеједно што пословање рафинерије готово да ни не дотиче Русију, а од круцијалног је значаја за Србију, где се делатност, безмало у целости, обавља и где се плаћају порези.

Увоз сирове нафте

Образложење да се санкције примењују како би се спречило да (руски) власници добит пренесу у матичну земљу и тако помогну увећању капитала којим Москва финансира ратовање у Украјини не делује уверљиво. У досадашњих 15 година рада у новој власничкој структури, добит је увек улагана у развој. Штавише, нови власници су редовно инвестирали још и додатни капитал. Управо снажним и добро осмишљеним улагањем, рафинерија је од старе и превазиђене постала једна од модернијих у Европи.

Наравно, ниједна већа компанија не жели да се лиши пословања са америчким партнерима или изгуби приступ америчком, далеко најживљем тржишту. Практично, Вашингтон овом одлуком све, не само америчке, досадашње или потенцијалне партнере, пре свега добављаче сирове нафте, одвраћа од сарадње са панчевачким прерађивачем, који од 4,5 милиона тона годишње прерађене нафте највише милион тона прибави са домаћих нафтних поља, док све остало увезе преко Јадранског (некада Југословенског) нафтовода. 

Овај нафтовод од Омишља на Крку транспортује "црно злато" према пет некадашњих рафинерија (Ријека, Сисак, Славонски Брод, Нови Сад, Панчево), од којих већ дуже време ради само једна. Нису реална надања да ће се европске компаније оглушити о индиректну наредбу са друге стране Атлантика, мада економије и најмоћнијих земаља Европске уније већ дуже време посрћу баш због политичке несамосталности Старог континента и прихватања свих наређења Беле куће, чак и оних која директно воде у минус.

Јадранским нафтоводом

Јадрански нафтовод изузетно је успешна фирма којој је транспорт сирове нафте према Србији основни посао. Тек након што су уведене санкције према сарадњи са руским фирмама, почео је проток нафте према Словачкој и повећан је према Мађарској, док се у перспективи може још рачунати на чешке рафинерије. 

Прошле године је проследио око три и по милиона тона ка Србији, седам ка Мађарској, две према Словачкој и нешто према рафинерији у Ријеци. Приходовао је око 154 милиона евра, а нето добит 435 запослених износила је чак 53 милиона евра. 

Располаже и капацитетима за складиштење око два милиона тона сирове нафте и пола милиона тона прерађених дестилата, док у фирми истичу да би уз мало улагања капацитет нафтовода могли да повећају на 24 милиона тона годишње. Надају се да ће наредне године склопити посао са чешким рафинеријама, што би подразумевало и улагање у проширење капацитета.

Међутим, и њима је јасно да би у случају престанка санкција партнери из Мађарске у најбољем случају преполовили набавку јадранским правцем, а Словаци би вероватно још више смањили. Панчево је далеко најсигурнија дестинација, мада и у Србији намеравају да се изградњом нафтне спојнице до Будимпеште ослободе зависности од ЈАНАФ-а. 

И Мађари су се бунили на високу цену услуге транспорта овом трасом, а и из српских нафтних компанија могле су се чути приговори на исту надокнаду. ЈАНАФ има јасан пословни интерес да настави транспорт, али је тешко очекивати да ће фирма у државном власништву излазити из генералне политичке оријентације државе Хрватске. Другим речима, нису реална надања да неће услишити вољу са другог континента.

Преполовити број запослених

Размотримо како ће, по свему судећи, изгледати ситуација на српском нафтном тржишту након 15. јануара, наравно, ако у међувремену не дође до неких промена. Прва два-три месеца снабдевеност ће бити као и до сада. Држава Србија, а и сама рафинерија и већи потрошачи имају одређене резерве и оне ће се трошити док не пресахну. 

Но, близу три четвртине деривата на пумпама су из Панчева, док једну четвртину чине увезени деривати из иностраних рафинерија. После 15. јануара, увоз би се знатно увећао, бар утростручио. Евентуалне несташице не би требало да буду превелике, али је лако могуће да се у блажој паници цене горива нешто увећају.

Ефекат америчке забране највише ће се осетити на панчевачкој рафинерији. Моћи ће да рачуна на сировину са домаћег тржишта и на оно што се прошверцује. Тешко да ће имати нафте довољно и за половину досадашње прераде од четири милиона тона, а свакако ће бити изузетно тешко да сачува и оно мало извоза у Румунију, Бугарску и БиХ. За драстично умањен рад, реално говорећи, биће довољна и четвртина сада запослених.

Удар

Удар на панчевачку рафинерију и јесте циљ. Формално образложење за грубу интервенцију проналази се у сукобу на европском истоку. Чини се да многима смета баш успешан развој компаније, од заосталог сирочета до прерађивача који по квалитету прераде спада у први европски дивизион. Још више смета што се препород догодио од када је већинско власништво руско и тако се показало да, супротно устаљеном веровању, у овој великој земљи има прворазредних и технолога и управљача.

Упоредо са најавом увођења санкција, подстакнута је и прича да би било добро власништво над НИС-ом, тиме и рафинеријом, вратити у "српске руке", пошто актуелни власници извлаче (пре)велику зараду. При томе се потпуно игнорише пословна ситуација Нафтне индустрије Србије пре доласка странаца, док је била у власништву државе Србије. 

Подсетимо се, мада није било никаквих забрана, повремено је било несташице, квалитет горива био је уочљиво слабији од понуде конкурената. Технологија прераде била је деценијама заостала и фирма је дуговала око милијарду евра. Није било основа ни да се помисли на осавремењавање.

Мало тржиште, без сировина

У таквој ситуацији једини излаз био је улазак страног капитала. Покојни премијер Зоран Ђинђић је покушао да привуче водеће америчке рафинерије, свакако најбоље у свету. Пола владе је отишло у САД да успостави ближу економску сарадњу, првенствено да нађе партнера који би уласком у сувласништво ревитализовао српску нафтну индустрију. Амери су у две реченице одбили - немате сировине и мало сте тржиште, било је кратко објашњење њихове тоталне незаинтересованости.

Нешто касније купац је пронађен у капиталу из Русије. Осим 400 милиона евра, прихватио је и да надокнади близу милијарду евра губитака, као и да улагањем ојача фирму. Уложио је још милијарду евра, изградио компанију у рангу европски модернијих и, наравно, сада убира профит, али и надаље знатан део зараде инвестира у додатно технолошко усавршавање фирме.

Галама

Извесних слабости у купопродајном уговору било је у непотребном давању купцу на коришћење налазишта термалних вода и плаћању рудне накнаде од само три одсто, колико је по закону износила у време аранжмана. Тек касније је повећана на седам одсто, али се руска страна купопродајним уговором обезбедила од раста овог намета, што је, иначе, светска пракса. Заборавне треба подсетити да у време док је НИС био српска државна фирма рудна нафтна накнада уопште није била ни дефинисана, па се није ни плаћала.

Америчку санкцију према панчевачкој рафинерији прати обнављање галаме како би решење било у "враћању НИС-а Србији и Војводини". Од америчког амбасадора Хила до заборављених провинцијалних политичара, сви су хорски узвикнули да се поврати доста непрецизно "домаће власништво". 

Први циљ је да се изузме из неочекивано успешног руског власништва, прећуткује се пословање компаније док је била државна. Или је, можда, циљ да се добра фирма откупи и потом прода другом купцу и тако прекине чврста енергетска веза Русије и Србије, како је, у невешто прикривеној форми, пожелео и амерички амбасадор Хил, а потом хорски гракнула и гомила ликова који покушавају да преко политичког активизма за себе нешто ућаре.

(021.rs)

 
Пошаљите коментар

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, Рио Тинто отворити рудник литијума у долини Јадра?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер