понедељак, 23. децембар 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Економска политика > Дезинтеграција СДК као институције у сврху дезинтеграције државе
Економска политика

Дезинтеграција СДК као институције у сврху дезинтеграције државе

PDF Штампа Ел. пошта
Ђорђе Стојковић   
понедељак, 14. децембар 2015.

Распадом СФРЈ, настаје Савезна Република Југославија - СРЈ , коју су чиниле две републике бивше државе СФРЈ: Република Србија и Република Црна Гора. Нова држава је морала да дефинише своје институције, те је махом задржала старе, као што је случај са Службом друштвеног књиговодства - СДК, али им је променила имена. Тако је 1991. године донет Закон о Служби за платни промет и финансијски надзор ("Службени гласник РС", број 76/91). Нова-стара Служба је задржала све своје ингеренције које је имала у СФРЈ, по Закону о СДК.

Три године касније, 1994.године на савезном нивоу СРЈ доноси се Закон о престанку важења Закона о Служби за платни промет и финансијски надзор - СППФН ("Сл. гласник РС", бр. 45/94) и тиме се de jure само мења име институције у Службу за платни промет- СПП. Све ингеренције и имовина остају исте, а Служба задржава своју правну самосталност као независни регулаторни механизам платног промета у новој држави СР Југославији. Важно је напоменути да је Служба располагала значајном имовином, која јој је потребна за обављање делатности у виду објеката пословног простора, те је овим законом регулисано да СПП, као правни наследник СППФН, односно СДК има право коришћења ове имовине без накнаде, коју је користила СППФН по билансу стања на дан 31.12.1993.год. а која је у државном власништву Републике Србије. Док је истим законом регулисано да том имовином право располагања има Влада Републике Србије и да се средства остварена продајом других средстава могу користити за опремање СПП за обављање послова из свог делокруга на територији Републике Србије. Дакле, значајна имовина СДК која је била у државном власништву, 1994.год. је дата на коришћење новој - старој СПП, без права располагања, а то право располагања остварује држава као власник, с тим што држава може отуђити имовину само ако је то за потребе СПП као корисника у циљу опремања Службе за обављање њене основне делатности.

Горенаведено је врло битно, јер неки економисти као један од главних разлога за касније укидање ЗОП као правног наследника СПП и СДК 31.12.2002.год. виде управо потребу за приватизацијом те имовине, која је на атрактивним локацијама у Београду и свим градовима Србије.

Tako Небојша Катић каже на свом Интернет блогу: „Стварни разлози за укидање СДК су можда на сасвим другој страни. СДК је располагала одличним пословним просторима на најбољим местима у градовима Србије. Таквом плену се вероватно није могло одолети и то је определило њену судбину. Када се прође Београдом, на местима где је некада била СДК, сада су најчешће банке“.[1]

Дакле, Служба друштвеног књиговодства је 1991.год. преименована у Службу за платни промет и финансијски надзор, са непромењеним ингеренцијама и делатношћу. Да би 1994.год. та Служба била преименована у Службу за платни промет, опет са непромењеним ингеренцијама и делатношћу, као самостални регулаторни механизам контроле платног промета, какав је и била у бившој СФРЈ. Чекало се доношење новог савезног Закона о платном промету, који ће ближе одредити положај ове Службе.

Дакле, Служба друштвеног књиговодства је 1991.год. преименована у Службу за платни промет и финансијски надзор, са непромењеним ингеренцијама и делатношћу. 

У међувремену је савезни министар за финансије прописао Правилник о начину и поступку извршења платног промета („Сл. лист СРЈ“ бр. 25/93, 5/94, 7/94, 30/94, 42/94) који је блиско регулисао материју пословања Службе. За ову тему најважнији део Правилника се односи на контролу и он показује шта је уствари био главни посао Службе. Тако у члану 8. поменутог Правилника пише: „Контрола законитости и исправности налога за плаћање које Служба прима од других носилаца платног промета односно организационих јединица Службе обухвата и проверу исправности обрачунског документа, односно података који се достављају уз налоге за плаћање“.

Ово је битно јер је Служба представљала међуконтролу између фирме и Пореске управе. Није могао да се да налог за плаћање, а да Служба као међуконтролор не провери да ли је све у складу са законом о пореском поступку и то се најбоље види код технике исплате зарада радницима. Дана када је требало да фирма исплати зараде радницима, финансијска служба фирме доставља спискове запослених, на којима се виде посебни бројеви (позив на број) који мора да се појаве у систему платног промета када се уплате порези и доприноси на зараде запосленима. Радници Службе проверавају спискове и утврђују да ли је заиста извршено плаћање пореза и доприноса ка државним фондовима и Пореској управи, ако јесте Служба ће одобрити исплаћивање зарада запосленима. Ово није било битно само са аспекта плаћања пореза држави да би се пунио буџет, него и са аспекта заштите запослених. Наиме, ако запослени прими плату, а нису му уплаћени доприноси за пензионо осигурање, он у будућности неће моћи уживати у благодетима које носи пензија, јер му послодавац није адекватно уплаћивао пензиони стаж и тиме му ускратио праву на адекватну надокнаду и финансијску сигурност коју пензија носи престанком радног стажа.

Такође, ако се не уплате доприноси за здравствену заштиту, Републичком фонду за здравствено осигурање, цео здравствени систем је погођен, јер неће имати довољно средстава да сервисира потребе својих корисника и пати квалитет живота грађана Србије, јер нису у стању да добију адекватну здравствену заштиту. Дакле, фирма не може да изврши исплату зарада запосленима, ако није измирила све обавезе према Републичком фонду за пензијско-инвалидско осигурање, Републичком фонду за здравствено осигурање и Пореској управи.

Тиме је Служба платног промета штитила државу од опасне спирале дугова, која би претила да се јави у буџетским институцијама, које служе општем добру грађана, као што су: здравствена заштита, пензиони фонд и сам буџет Републике Србије, из кога се финансирају делатности од општег значаја за народ и државу, као што су: просвета, војска и полиција. Својом међуконтролом, Служба је штитила државу. Њена међуконтрола је била неопходна јер је доводила до благовременог извршавања обавеза од стране привредних субјеката. Служба је прегледала налоге за плаћање и спискове и онда одобравала плаћање и пуштала даље те документе ка Пореској управи. То је оставило Пореску управу као евидентичара, а Службу као извршиоца у пореском поступку. Каснијим изостављањем те битне међуконтроле, Пореска управа је била у стању да утврди неправилности приликом исплате зарада, али тек пошто су се оне десиле.

Дакле, без Службе неправилности се дешавају и онда се исправљају пореским санкцијама од стране Пореске управе, уместо да су отклањане превентивно. Много је здравије за економију у целини да се неправилности не дешавају, него да се санкционишу пошто се десе. Нажалост, Пореска управа нема капацитета да истовремено врши контролу када се обављају трансакције. Пореска управа може деловати само posteriori, док је Служба деловала a priori.

Године 1995. доноси се нови савезни Закон о Народној банци Југославије, чији најважнији део чини онај да Служба платног промета, губи своју правну самосталност и постаје Завод за обрачун и плаћања, који послује у оквиру Народне банке Југославије. Од 1962.год. ова иста агенција позната као СДК је пословала као самостално регулаторно тело, ту своју самосталност је наследила и у новој држави СРЈ 1991. године када је постала Служба за платни промет и финансијски надзор, да би новом изменом регулативе опет задржала своју самосталност као Служба платног промета 1994. Само годину дана касније 1995. ова агенција губи своју правну самосталност и почиње да ради под новим именом: Завод за обрачун и плаћања - ЗОП. Када институција губи правну самосталност, логично је да се и њена целокупна имовина утапа у институцију која је преузима.

Упркос губитку правне самосталности и независности у односу на Народну банку Југославије, нова Служба под новим именом Завод за обрачун и плаћање је задржала све ингеренције и улоге које је имала у претходним деценијама као СДК. 

Тако су сви пословни простори Службе платног промета, у власништву државе Србије, а над којим је право располагања имала СПП, прешли у Народну банку Југославије, која се над том имовином укњижила као корисник. Касније је НБЈ, по распуштању ЗОП 31.12.2002.год. формирала банку под називом Национална штедионица, којој је преписала сву имовину ЗОП, а која је врло брзо приватизована и сада послује под именом ЕФГ Еуробанкм а.д. у већинском власништву грчке ЕФГ банке.

Последично намерама законодавца да све послове Службе платног промета пребаци у организациону јединицу Народне банке Југославије - у Завод за обрачун и плаћања, мења се Закон о платном промету, са последњом изменом 1999.године у "Сл. лист СРЈ", бр. 53/92, 6/93 - испр., 16/93, 31/93, 32/94, 61/95, 28/96, 30/96, 34/97, 44/99, 47/99 - испр. Из Закона о платном промету се бришу одребе о Служби платног промета и исте се додељују Народној банци Југославије.

Упркос губитку правне самосталности и независности у односу на Народну банку Југославије, нова Служба под новим именом Завод за обрачун и плаћање је задржала све ингеренције и улоге које је имала у претходним деценијама као СДК. И даље је ЗОП био контролор платног промета и неспорна међуконтрола између предузећа и Пореске управе. Међутим, поставши интегрални део Народне банке Југославије и изгубивши своју правну самосталност, почиње да губи и самосталност у вођењу пословне политике, те тако предузећа почињу масовно да дугују за порезе и доприносе, јер им је ЗОП пропуштао налоге за исплаћивање зарада запосленима, а све по налогу политичких елита преко НБЈ и врха државе.

У економији једноставно није било довољно новца, а привреда СР Југославије која је била креирана да буде извозно оријентисана је била измучена вишегодишњим економским санкцијама Савета безбедности Уједињених Нација, тако да је у том тренутку и било разумљиво да држава почиње сама да „једе своју супстанцу“ дозвољавајући привредним субјектима да не измирују благовремено порезе и доприносе према њој, а све у циљу заштите социјалног мира. Чекало се да економија крене са мртве тачке и да ће систем профункционисати сам од себе, али очито нису имали на уму да када једном макар и мало „подигну рампу“ за неплаћање пореза и доприноса и ослабе механизме регулације, то може имати трајне последице на понашање привредних субјеката и нарушавање климе у привреди, у којој од тог тренутка почиње да буде дозвољено кршење закона. Оно што се касније десило укидањем 2002.год. ЗОП је било одрицање државе од свих видова контроле и давање зеленог светла привреди да целокупно пословање пребаци у сиву зону, остављајући државу без драгоцених прихода и то све по закону и по налогу политичких елита.

О томе како је ЗОП умео да зажмури на једно око великим предузећима пише Небојша Катић на свом блогу:

„Готово да је било немогуће поделити плате а да обавезе које уз плату иду не буду измирене. Истине ради, бивало је да се „интервенцијом са високог места“ дозволи исплата зарада и када за порезе и доприносе није било новца. Ову привилегију су понекад имала велика предузећа са много запослених. Држава је била у страху од штрајкова, или како се то милозвучније звало, од обустава рада. Овакве ситуације су биле изузетак а не правило, и нису компромитовале добро уходан механизам“.[2]

Иако је ЗОП био склон крајем 1990-их година да зажмури понекад на једно око у циљу очувања социјалног мира, он је ипак евидентирао обавезе привредних субјеката према Пореској управи као међуконтролор. Није ЗОП опраштао дуговања у име државе, већ је одлагао њихово плаћање, пуштајући фирме да исплате зараде радницима без плаћања пореза и доприноса, али је уредно евидентирао колико фирме дугују на име пореза и доприноса и те податке достављао Пореској управи. Укидањем ЗОП није остао ко ће то да евидентира. Настало је расуло у систему платног промета Републике Србије, па тако плаћање пореза и доприноса држави постаје више добровољна, а не принудна и обавезна радња.

После 2000.године када је Република Србија кренула путем транзиције социјалистичког начина управљања привредом у капиталистички начин управљања привредом, јавила се намера законодавца за укидањем Завода за обрачун и плаћања у целости, као непотребне институције. Законодавац је решио да послове платног промета у потпуности пребаци на банке. Зато је усвојен нови Закон о платном промету СРЈ, који је ступио на снагу 1. јануара 2003.године, а Завод за обрачун и плаћања је угашен као институција 31.12.2002.године, после обраде завршних рачуна за све фирме у југословенској привреди.

Због последица укидања ЗОП и данас се дижу многи гласови уважених српских економиста, па тако проф. Слободан Комазец каже:

„Проучавајући институције и систем плаћања у великом броју држава, закључили смо да је то најефикаснија и најбоље организована институција контроле и плаћања у свету. Многи су се чудили што смо успели да изградимо и очувамо тако ефикасну и квалитетну институцију и механизам контроле, плаћања и информисања, када се друго готово све налазило у кризи. Завод за обрачун и плаћање (ЗОП) није био само институција за обављање (врло ефикасног електронског) система плаћања, већ и контролна и најбоља информациона институција у земљи.

На сцени су стихијски и неконтролисани новчани токови и процеси. У томе не може бити никакве планске и усмерене развојне политике.

Платни промет је пребачен на пословне банке. Недавно се покушало да пословне банке врше контролу наплате пореза и доприноса, мада им то нигде и никада није био посао. Укидање ЗОП-а (2003), као и четири највеће пословне банке, резултат је "удруженог злочиначког подухвата у уништавању националне привреде, финансија и друштва".

Тачно је да се дефицит "лечи" смањењем плата и пензија. Нема више контроле наплате пореза и доприноса, док се раније плате нису могле исплатити док се не уплате порези и доприноси. Свака уплата и исплата је морала бити добро документована. Подизање готовог новца је морало да буде документовано и контролисано, чиме су спекулативне трансакција биле готово потпуно ограничене, а тиме и криминал и корупција.

Данас је готово немогуће наплатити потраживања за испоручену робу и услуге. У привреди влада општа неликвидност. Предузеће може да има низ жиро рачуна код различитих банака, што онемогућава контролу пословања и плаћања. На сцени су стихијски и неконтролисани новчани токови и процеси. У томе не може бити никакве планске и усмерене развојне политике.

Био сам у сукобу с банкарским лобијем из пословних банака, који је свим средствима настојао да се платни промет пренесе на пословне банке, а тиме и угаси ова институција. Нажалост, добили су ову, у основи, губитничку битку. Тиме је и отворен процес (уз криминалну приватизацију) разарања националне привреде, уз раст криминала и корупције. Није то био само резултат тоталног незнања, већ и интереса пословних банака да једну профитабилну функцију присвоје и елиминишу екстерну контролну функцију државе. Када би могли још да елиминишу контролну функцију централне банке, то би био "пун погодак" за тоталну деструкцију финансијског система.

ЗОП није био само "државна агенција за платни промет", већ изузетно развијен информациони систем - право богатство података потребних за вођење макроекономске политике.

Цела државна територија је била премрежена, тако да се могла водити и пратити политика регионалног развоја. Данас тога нема, осим политичких прокламација које не дају резултате. Ово се посебно односи на развојно усмерену монетарно-кредитну политику, јер долази до аутоматског одлива новца и кредита из привреде, огромне неликвидности и терета камата, уз истовремено "зидање" брда дугова. Ненаменско коришћење кредита, изостанак контроле, праћени аутоматским одливом новчане масе из привреде, довели су до презадужености предузећа, неликвидности и масовног неплаћања.

Завод за обрачун и плаћање са свим функцијама које је имао неопходна је институција за сређен и одговоран систем, али и за ефикасан економски и друштвени развој и ефикасну борбу против криминала и корупције. То би била државна Дирекција за обрачун, контролу, платни промет и информације (статистику). Јер, треба ставити под потпуну контролу све монетарне, фискалне и платнобилансне токове, што је претпоставка остваривања здраве и зацртане политике развоја. Уз то треба основати и Институт за развој и Банку за развој. Враћање ЗОП-а не треба гледати само кроз повећање јавних прихода државе (до чега би сигурно дошло), већ и због других далеко значајнијих и готово животних функција, без којих ће се тешко изаћи из ове дубоке и врло комплексне кризе“.[3]

Укидањем ЗОП, платни промет прелази на банке и оне прећутно прихватају улогу међуконтролора за уплаћене порезе и доприносе радницима, иако их на то није обавезивала никаква законска регулатива.

Укидањем ЗОП, платни промет прелази на банке и оне прећутно прихватају улогу међуконтролора за уплаћене порезе и доприносе радницима, иако их на то није обавезивала никаква законска регулатива. Међутим, недовољно обучени службеници пословних банака не разумеју шта треба да раде, па онда и греше и не раде то добро, те тако пролазе налози за исплату плата запосленима без уредно уплаћених пореза и доприноса држави. Други разлог за пролазак таквих налога је тај што банка не жели да изгуби клијента, па не жели фирми да стопира исплату зарада, јер банка у крајњем случају живи од својих клијената, како оног који исплаћује плату, тако и оних што примају плату и врше плаћања са својих рачуна, сервисирају своје кредите код ње итд. И тако су пословне банке прећутно прихватиле улогу ЗОП, да контролишу уплате пореза и доприноса, а у реалности ту улогу нису савесно обављале.

Када је држава увидела да је погрешила, решила је 2012.године да измени законску регулативу и да уведе обавезу пословним банкама да врше контролу уплате пореза и доприноса, коју су наводно банке ионако већ пуну деценију радиле. На први сигнал из државе да ће пословне банке бити законски одговорне за ту контролу, што би значило да би заиста и морале да раде тај посао, а не само да га привидно раде, оглашава се Верољуб Дугалић, генерални секретар Удружења банака Србије, саопштењем Танјугу, 8.априла 2012.год. под насловом „УБС: Није посао банака да контролишу уплату доприноса“. „Генерални секретар Удружења банака Србије Верољуб Дугалић изразио је наду да банке, ипак, неће бити укључене у контролу уплата пореза и доприноса истакавши да ће удружење учинити све да банке не раде посао који није њихов“.[4]

Огласила се и директорка једне велике консултантске фирме истим поводом:“ Директор тржишта у КПМГ-у Милица Бисић оценила је да најављена мера није сврсисходна "јер банке нису део Пореске управе, ни државни орган, нити било шта слично, нити оне, у суштини, могу имати увид у све оно што њихови клијенти раде - да ли плаћају или не плаћају плате, доприносе и друго". Она је навела да, начелно гледано, послодавац који исплаћује плату, исплаћује порезе и доприносе, а они који не плаћају, исплаћују запослене у готовини у целини или делимично, што значи да банке с тим немају везе јер то значи да исплата делимично иде преко рачуна, на шта се плаћају доприноси, а делимично иде у кешу“.[5]

Тек када се веродостојна рачуноводствена документа презентирају банци, она одобрава исплату новца са рачуна предузећа на име исплате плата радницима.

Међутим, Милица Бисић, директор тржишта у КПМГ, пренебрегава више битних чињеница. Предузеће може код себе у каси да држи благајнички максимум и то је по закону прописано колико у готовом новцу може да стоји у благајни предузећа. Тај новац се користи за неке ситне дневне потребе, као што су: трoшкови горива за аута, репрезентација, тј плаћање службених ручкова у готовини, дневнице за службени пут у земљи и слично. Готов новац којим предузеће располаже није довољан да се од њега исплаћују плате запосленима. Новац за исплату плата је велики новац за предузеће и превазилази благајнички максимум. Да би се из банке, где стоји новац на рачуну предузећа, подигла велика количина новца да се исплате зараде, морају се презентирати спискови запослених, на којима треба да стоји да су уплаћени порези и доприноси према „ОП“ обрасцу. Тек када се веродостојна рачуноводствена документа презентирају банци, она одобрава исплату новца са рачуна предузећа на име исплате плата радницима.

Проблем је што би тако требало да буде и што је тако радила СДК, а банке не раде тако. Банке дозвољавају предузећима да подижу новац са рачуна на име исплате зарада запосленима, а да не презентирају веродостојна рачуноводствена документа о плаћеним порезима и доприносима. То је уочени проблем и банке могу да спрече ненаменско подизање новца који се користи да се запосленима исплаћују зараде без плаћених пореза и доприноса, када би хтеле. Зато од њих држава и захтева да преузму ту улогу, за коју су се бориле да раде, када су лобирале да се укине СДК (ЗОП).

Дакле, читаву деценију пошто је угашен ЗОП, који је имао капацитета, знања, воље и законска овлашћења да ради међуконтролу уплату пореза и доприноса држави, они који су тражили да ЗОП буде укинут, а то су пре свега пословне банке, које су обећавале да ће посао ЗОП, радити боље и ефикасније, сада категорички одбијају да преузму део одговорности ЗОП, иако су преузели сва његова права. То се дешава када држава реши да укине своје институције контроле, а то што се дешава се зове непослушност држави, јер ако држава донесе закон ко има право да јој се супростави? Пословне банке и консултантске фирме, евидентно.

Знају да могу да се супроставе држави, јер држава нема ни моћи, ни капацитета да поново у реалном времену оформи ЗОП из неколико разлога. Прошло је више од деценију од укидања ЗОП и сви кадрови који су требали да пренесу знање следећим генерацијама су у пензији, неки су остали трајно без посла, а неки довољно млади да нађу посао су то урадили у пословним банкама. Држава је уништила базу кадрова ЗОП, то је први разлог. Други разлог је тај што се платни промет одвијао без контроле, ево већ 12 година и у таквом пословном окружењу створени су јаки лобији и картелска повезаност, који онемогућавају било какву акцију државе у погледу контроле. Трећи и можда најважнији разлог је недостатак воље државе, која је опет уско повезана са вољом политичких елита, којe потпадају под утицаје лобија и картела. У таквој ситуацији држави нема опстанка. Држава подразумева владавину закона силом, а она држава која не може силом да примени своје законе, негира своје постојање.

Одрекли смо се социјализма да држава не би управљала капиталом, али нисмо тражили да капитал управља државом.

Сваки вапај научне и стручне заједнице за повратак полуга контроле платног промета, наилази на осуду политичких елита, које одмах тај вапај прокажу као позив за повратак социјализма. Да ли је социјализам када се плаћа порез? Порез се плаћа и у Сједињеним Америчким Државама, зар не?

Kључна моћ коју поседује IRS је могућност да аутоматски одбија порезе са исплатних чекова за плате запослених

Internal Revenue Service - IRS је створена 1952.године као агенција за примену пореске власти. Кључна моћ коју поседује IRS је могућност да аутоматски одбија порезе са исплатних чекова за плате запослених. Ово овлашћење је IRS добила од Конгреса САД, када је усвојен закон који тражи од послодаваца да одбијају порезе, који припадају савезној држави на приход са исплатних чекова за плате запосленим. Овај захтев за одбијањем пореза од плате је био само један од корака које је савезна влада САД предузела да повећа приходе, како би прибавила огромна финансијска средства за борбу у Другом светском рату.

Данас се ради преко рачуна аутоматско одбијање за већину савезних пореза (тзв. пореских долара) који иду влади, са само малим делом који се шаље заједно са пореском пријавом до 15.априла, када је рок који је поставила IRS за коначну предају пореских извештаја. Аутоматско одбијање пореза је важно за савезну владу САД, зато што омогућује стални прилив пореског прихода. Такође је корисно за спровођење добровољне пореске послушности пореских обвезника, зато што лични порески терет изгледа мање тегобан када се одбитак пореза врши од зараде, пре него што се она исплати запосленом, то јест пре него што запослених добије чек од плате. [6]

Врло је интересантно да су методи инспекцијске контроле били исти код СДК и IRS. За инспекцијску контролу Служби друштвеног књиговодства није био потребан судски налог, као што би то било потребно некој другој државној служби као што је полиција. Службеници СДК су на основу писменог овлашћења издатог у СДК вршили инспекцијску контролу у предузећу и имали су право да прегледају сву документацију која је укључивала: пословне књиге, документацију о основним средствима, документацију и залихама и све остало. Дакле, комплетна инспекцијска контрола пословања за интерес државе, да би се утврдиле неправилности у пословању. Међутим поред инспекцијске контроле обе посматране службе врше и ревизију финансијско-материјалног пословања. Као што службеник IRS у Америци има широка законска овлашћења, тако је и службеник СДК у Југославији имао широка овлашћења. Уколико је прилоком ревизије уочио неправлности и незаконитости службеник СДК ће ако су оне у мањем обиму поднети предузећу Решење о отклањању уочених неправилности и незаконитости. Ако су пак неправилности и незаконитости у пословању, службеник СДК ће поднети кривичне пријаве за кривично дело или прекршајну пријаву о привредном преступу. Ова два дела закон разврстава обично по количини новца о којој се ради и ако дело прелази одређени новчани износ онда представља кривично дело, а ако је испод тог износа онда се ради о привредном преступу. И у Америци код поступања IRS је слично: службеник врши ревизију и кад уочи неправилности и незаконитости, подноси Решење о уоченим и изриче мере. С тим што је амрички порески закон доста строжији, тако да је Решење службеника IRS извршно и по њему се мора одмах поступити и привредни субјект којем је уручено Решење има терет доказивања да није крив.

Евидентно је да се у Америци порез држави узима као врло озбиљна ствар, озбиљнија од било ког кривичног дела.

Дакле, код Решења IRS за разлику од других законских поступака у Америци, не постоји пресумпција (претпоставка) невиности. По Решењу IRS, свако је крив док се не докаже да је невин. У време СДК у Југославији тај поступак је био доста блажи, тако да се против Решења службеника СДК могла повести жалба ка инстанци СДК на републичком нивоу, па ако он потврди Решења и одбије жалбу, онда је субјект којем је уручено Решење могао да поведе спор код надлежног Вишег привредног суда, а на одлуку Вишег привредног суда, увек постоји право жалбе Врховном привредном суду, као највишој инстанци. То је кључна разлика, што се тиче поступања са Решењима о санкцијама према прекршиоцима у привреди, али то већ зависи од правног система земље, а по правном систему САД, само у пореском поступку је субјекат крив док се не докаже да је невин, док у свим осталим случајевима постоји претпоставка невиности, чак и за тешка кривична дела. Евидентно је да се у Америци порез држави узима као врло озбиљна ствар, озбиљнија од било ког кривичног дела.

Дакле, поред већ изнетих разлога за укидање ЗОП (СДК) као што су: приватизација и отуђивање државне имовине, у виду пословних објеката, којом је ЗОП (СДК) располагао; пребацивање профита од провизија у платном промету на пословне банке; одузимање држави контролних полуга за проверу уплата пореза и доприноса на зараде запослених, чиме је омогућено директно урушавање фондова као што су: Фонд пензијско-инвалидског осигурања, Републички фонд здравственог осигурања и Буџета Републике Србије, на рачун којег се финасирају институције: Војске, полиције, просвете; можда најважнији разлог за укидање ЗОП (СДК) лежи у онемогућавању државне контроле токова новца од прихода од приватизације државних предузећа у Републици Србији.

Подсетимо се Устава СФРЈ и Закона о СДК, који дефинишу принципе Службе друштвеног књиговодства, где на списку Принципа функционисања СДК, под бројем 5 стоји: Служба је друштвени књиговођа, евидентичар и контролор законитости употребе друштвених средстава.

Управо овај принцип, на којем је била изграђена цела Служба, био је стуб контроле и овлашћења, које је СДК имала. Служба је уредно евидентирала све токове новца у привреди државе, ништа није могло да прође кроз платни систем а да то Служба уредно не евидентира. Служба је по Уставу СФРЈ и Закону о СДК, била самостална у раду и за свој рад одговарала директно Скупштини СФРЈ. Служба је дакле била институција, која је одговарала највишем државном телу. Ту самосталност у раду и принципе на којима је заснована, наследила је и у новој држави СРЈ, као Служба за платни промет и финансијски надзор 1991.године и касније као Служба платног промета 1994.године. Савезним законом о платном промету СРЈ, Служба губи правну самосталност и утапа се под правни суверенитет Народне банке Југославије, у виду Завода за обрачун и плаћања, али задржава принципе на којима је основана, а то је: да буде главни контролор протока новчаних средстава у привреди државе и контролор законитости употребе новчаних средстава.

Тек после 31.12.2002. године у Републици Србији су се десиле највеће приватизације државне имовине. Токове новца није бележила Служба, јер Службе више било није.

Евиденцији Службе (ЗОП) није могло да избегне ништа, иако је понекад на притисак политичке елите Служба дозвољавала кривљење правила, опет је све уредно евидентирала. Та позитивна особина Службе да све уредно евидентира, значила је њену сувишност када су политичке елите одлучиле да не желе да држава Србија има Службу која записује све токове новца. Тако је закључно са 31.12.2002. тачно у 12 часова, држава показала своју силу, према свом главном књиговођи, евидентичару и контролору и специјална јединица полиције послата је у централу ЗОП (СДК) у Београду, да „помогне“ запосленима, који су у том моменту завршили све обрачуне, да напусте своја радна места.

Тек после 31.12.2002. године у Републици Србији су се десиле највеће приватизације државне имовине. Токове новца није бележила Служба, јер Службе више било није.

Међутим, ако у Републици Србији није било ко ће да бележи куда иде сав новац од приватизације државних предузећа, не значи да неко у иностранству није бележио. Тако је „Међународни конзорцијум за истраживачко новинарство“ (The International Consortium of Investigative Journalism - ICIJ)[7] објавио истраживање двојице својих новинара, Ђорђа Падејског и Мајкла Хадсона (Michael Hudson) о томе како је из Републике Србије захваљујући офшор компанијама, илегално изнесена 51 милијарда америчких долара, државног новца. То само доказује намеру за укидањем Завода за обрачун и плаћања, као главног контролора протока новца у Републици Србији и тадашњој СР Југославији. Државни евидентичар би све токове бележио и не би било могуће да се изнесе финансијским трансакцијама целокупан приход од приватизације у Републици Србији. Десетине милијарди се не износе из земље у џаковима, него преко банковних рачуна, а те рачуне је некад контролисао ЗОП (СДК). Због тога пред приватизацију, политичким елитама није ни био потребан државни евидентичар. То је одредило судбину ЗОП (СДК).

У оригиналном истраживању у енглеској верзији на сајту „Међународног конзорцијума за истраживачко новинарство“ између осталог се каже:

Док је међународна заједница славила победу демократије, моћни мешетари су у тишини уновчили бришућу трансформацију бивше државно вођене економије, скривајући милионе долара на офшор рачунима и тиме чинећи да се скоро две трећине ново-приватизованих српских предузећа гурне у пропаст.

Закулисне интриге које су претходиле неуспеху „Агрохема“ такође одражавају непрестана питања о офшор рајевима и њиховој улози у стварању корупције и тешкоћа у Србији и другим посрнулим економијама широм света.

Офшор тајност на острвима промовише економску бол на копну у виду: сиромаштва, корупције и незапослености, кажу стручњаци за финансијску транспарентност. „Систем сенки чини да сиромашне земље, остану сиромашне“, каже Stefanie Ostfeld, политички саветник за „Global Witness”, антикорупцијску групу са седиштима у Лондону и Вашингтону.

Док се земља бори да године диктатуре и рата остави иза себе, незапосленост расте у облаке, хиљаде предузећа су једноставно отишла у смрт или опстају као бледи дух прошлости, а десетине милијарди долара је у поплавном таласу излетело из земље на офшор склоништа.

Популација Србије се смањила последњих година на нешто преко 7 милиона, због одласка великог броја радника који траже посао негде другде. Док се земља бори да године диктатуре и рата остави иза себе, незапосленост расте у облаке, хиљаде предузећа су једноставно отишла у смрт или опстају као бледи дух прошлости, а десетине милијарди долара је у поплавном таласу излетело из земље на офшор склоништа.

Пошто су Срби изашли на улице и приморали Милошевића да оконча своју владавину у октобру 2000.године, талас демократских, ка западу пријатељски настројених политичара је преузео власт, заклињући се да ће донети нову еру напретка. Почели су да намећу свеопшту приватизацију државних фирми, као што је „Агрохем“, обећавајући уносна страна улагања, повећања извоза и енормна повећања плата радницима.

Агениција за приватизацију Републике Србије је била одговорна да провери да ли су купци заиста прави улагачи, који неће оголити предузећа за имовину и избацити раднике на улицу. Међутим, српски Закон о приватизацији је дизајниран са рупом: купци нису били обавезни да у потпуности открију свој идентитет и власничку структуру.

То је водило ка стотинама аукција у којима су се купци појављивали, наизглед као страни улагачи али су у стварности то били добро повезани Срби, који користе параван-компаније да купују државна предузећа и измузу њихову имовину уз велике зараде, а све то поткрепљују извештаји Савета за борбу против корупције Владе Републике Србије.

Савет је извештавао, да су у многим случајевима нови власници узимали хипотеке и задуживали компаније, продајући или пребацујући власништво над земљом и објектима, машинама и опремом, на офшор компаније или друга предузећа повезана са њима самима.

Скоро 2.000 од 3.017 државних предузећа која су била приватизована између 2001.године и 2010.године су престала са радом или су потонула у банкротство или су пак на ивици затварања, судећи по Социо-економском савету Србије, заједничком телу Владе Србије и синдиката.

Приче о отпуштањима и беди, понављају се широм Србије. Стопа незапослености у земљи је једна од највећих у Европи – 27% у фебруару (2013) , судећи по подацима Европске Уније. Покрајина Војводина као житница и домаћи терен за фирме као што су „Агрохем“ и „Фиделинка“ је један од најтеже погођених региона.

Да ли ће Србија преокренути своју економију, може делом да зависи и од тога да ли може да заустави да новац проистекао из корупције и избегавања пореза, настави да излази из земље. Студија „Global Financial Integrity“ истраживачке и заступничке групе, процењује да је педесет и једна милијарда америчких долара (51.000.000.000 USD) кроз сумњиве финансијске токове изашла из Србије у периоду од 2001 до 2010 године, што представља по износу изнетог новца из једне земље у развоју, 16. по висини суму од 150 земаља у развоју, које су проучавали.

Британска Девичанска Острва, карипска испостава за „прање прљавог новца“, примила су скоро 900 милиона америчких долара у трансферима из Републике Србије само у току 2012.године, судећи по подацима Народне банке Србије.

За бивше раднике „Агрохема“ ток новца од „Агрохема“ ка офшор станицама, пружа доказ о закулисним пословима, који су попили крв њихове компаније, у виду ресурса и капитала. Неки од радника су се придружили протестима против српских власти, које нису успеле да одбране раднике од закулисних пословних радњи.

„Очекивали смо да ће полиција и суд да нас заштите, али то се није десило“ , рекао је Живан Крстић, бивши радник „Агрохема“ који сада ради као председник Удружења мањинских акционара Агрохема, које представља раднике који се не одричу акција своје фирме.

Већина његових бивших колега сада живи на ивици сиромаштва, без посла и без среће. Крстић каже да је недавно видео једног од њих како се шуња око контејнера, тражећи по њима старе електричне уређаје, из којих би могао да извади бакар и да га прода за новац којим би прехранио породицу“.[8]

Некадашњи систем је имао грешака, а данас су грешке постале систем.

Некадашњи систем је имао грешака, а данас су грешке постале систем.

Без полуга регулације, које морају чврсто да стоје у рукама државе, канале платног промета је могуће злоупотребити за илегално изношење новца из државе, за неплаћање пореза држави и последично смањење квалитета живота грађана Србије. Ако држава постане сиромашна, не може ни већина њених грађана да буде богата, пошто већина грађана поштено ради и жели да живи од свог рада. Када се држава одрекла система контроле новчаних токова оличеног у некада независној регулаторној институцији под називом Служба друштвеног књиговодства (или Завод за обрачун и плаћања) догодило се доста противправних приватизација државне имовине и изношење капитала из земље, што је за последицу имало отпуштање око 700.000 радника из приватизованих предузећа и смањење степена задовољења људских потреба грађана Србије. Транзиција из социјалистичког модела управљања привредом у капиталистички модел, могла је да има много срећнији епилог да је држава имала свог главног књиговођу, евидентичара и контролора оличеног у СДК. Политичке елите су пресудиле да таква Служба није потребна држави Србији и сада 13 година после те одлуке тек постајемо свесни магнитуде такве лоше одлуке. Према истраживањима независних иностраних експертских и новинарских група, из Републике Србије је у преиоду од 2001 до 2010 године изнета 51 милијарда америчких долара, и то све од приватизоване државне имовине. То се не би десило да је постојала Служба, која надзире финансијско пословање привредних субјеката и врши контролу новчаних токова. Декларативно, понеке функције СДК су пренете на друге државне институције, али оне нити имају капацитета, тако ни снаге, ни воље да те послове обављају.

Главнину послова СДК данас ниједна институција у држави Србији не обавља, јер за то не постоји интерес политичких елита. Стање у економији Србије је лоше, а на делу је деиндустријализација. Када би та деиндустријализација значила пораст услужних делатности базираних на новим технологијама и раст нових грана привреде, повећање извоза на рачун тих нових грана које немају везе са индустријом, то би била добра вест. Међутим, у Србији се гасе фабрике, али их ништа не замењује. Радна места нестају у трену, стотине хиљада постају социјални случајеви о којима држава не може да брине, јер су јој фондови празни, а ти фондови су јој празни управо јер је платни промет и цео финансијски систем ван контроле, а за то су криве лоше одлуке које стоје иза гашења СДК.

Мој професор Ивица Стојановић има обичај да каже: „Никад не можемо рећи да је економија лоша, него да су лоши они који економију воде“. И ту је у праву, јер економија као људска делатност стварања не може бити лоша, јер свако стварање нове вредности је добро и пожељно. Лоши могу бити само они који не умеју да управљају том делатношћу. Држава се повукла и даље се повлачи из свих облика својине у привреди, што јесте одлика транзиције у капитализам. Међутим, држава није смела да се повуче из области регулације токова новца, платног промета и финансијског система уопште. Ту је држава (или они који државу воде) направила кардиналну грешку, која је резултирала девастацијом српске економије. Без регулаторног механизма у платном промету трпе сви: и држава и привредни субјекти, а понајвише поштени грађани Србије, који од државе за свој порески новац очекују заштиту и поштовање својих људских и грађанских права. Држава није у стању да заштити ни своје приходе од моћних мешетара, а ни своје грађане, који од државе узалудно током ових 15 година транзиције помоћ очекују.

Увођење реда у финансијским токовима значиће увођење реда у пореским давањима, што ће последично допринети реду у функционисању државних буџетски финансираних служби, а што ће побољшати степен задовољења људских потреба грађана Србије и што свеукупно води реду у друштву.

Крајњи је моменат да се уведе регулаторни механизам какав је била Служба друштвеног књиговодства у бившој Југославији и коначно уведе ред у финансијским токовима. Увођење реда у финансијским токовима значиће увођење реда у пореским давањима, што ће последично допринети реду у функционисању државних буџетски финансираних служби, а што ће побољшати степен задовољења људских потреба грађана Србије и што свеукупно води реду у друштву. Увођење реда у држави почиње од увођења реда у финансијама. Држава мора да оформи Службу, ако жели да уведе ред у финансијама. То је сасвим једноставно. Начин за то постоји и изложен је у овом раду кроз приказ функционисања Службе друштвеног књиговодства. У Архиву Србије постоји 167 метара архивске грађе о СДК, ако држава поново пожели да оформи Службу. Сви путеви до уређеног и функционалног платног промета воде ка формирању нове СДК.

Лажни аргументи, лажних економиста да је СДК тековина комунизма и да ју је зато требало укинути, нису на месту управо због тога што је СДК омогућавала контролу уплате пореза и доприноса фондовима здравстеног и пензијско-инвалидског осигурања. Порез свакако није комунистичка тековина, а ни поштено зарађена пензија или поштено плаћено право на лечење. Управо укидање СДК је омогућило лажним економистима и лажним родољубима да се обогате на рачун народа и државе, јер новчане токове више нема ко да контролише.


[1] Интернет блог Небојше Катића, чланак: Висока цена аматеризма, постављен 20.10.2011.год,

https://nkatic.wordpress.com/2011/10/20/visoka-cena-amaterizma/

, приступљено 01.04.2015.

[2] исто

[3] Комазец проф.Слободан, Полемике: Вратите СДК за излазак из кризе, Вечерње новости, Београд 29.01.2015.год, http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/ekonomija/aktuelno.239.html:

531371-Slobodan-Komazec-Vratite-SDK-za-izlazak-iz-krize , приступљено 29.03.2015.год.

[5] исто

[6] http://legal-dictionary.thefreedictionary.com/Internal+Revenue+Service ;

приступљено: 29.03.2015.год. превод са енглеског: Ђорђе Стојковић

[7] Padejski Djordje, Hudson Michael, Offshore Firms Funneled Away Millions As Serbian Companies Shed Workers and Lurched Toward Ruin, 3.10. 2013;

http://www.icij.org/offshore/offshore-firms-funneled-away

-millions-serbian-companies-shed-workers-and-lurched-toward ;

приступљено: 3.4.2015.год. са енглеског језика превео: Ђорђе Стојковић

[8] Padejski Djordje, Hudson Michael, Offshore Firms Funneled Away Millions As Serbian Companies Shed Workers and Lurched Toward Ruin, 3.10. 2013;

http://www.icij.org/offshore/offshore-firms-funneled-

away-millions-serbian-companies-shed-workers-and-lurched-toward ;

приступљено: 3.4.2015.год; са енглеског језика превео: Ђорђе Стојковић

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, Рио Тинто отворити рудник литијума у долини Јадра?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер