Ко опструира идеју о Београду као центру за кинеске инфраструктурне инвестиције?

Сећате ли се Милана Бачевића и његове изјаве о Београду као центру кинеских инфраструктурних инвестиција? Уколико занемаримо његов каснији метрички лапсус са кинеским милијардама, који га је упркос солидним резултатима коштао министарског положаја, данас се можемо упитати: откуд та идеја и како то да су је српске фабрике стварности у страном власништву тако слатко употребиле у дневнополитичке сврхе, а да нико није ни покушао да објасни њену позадину и значај за саму државу?

Чија је идеја?

У Србији и на Балкану уопште савремену Кину ту и тамо гледају искривљеном диоптријом прошлог века. Балканска визура Кине још увек подразумева шешир од сламе и бамбусов штап, пре него супербрзе возове, „Леново“ или „Хуавеј“.

Сећам се „колегинице“, која је недавно представнике једне угледне кинеске организације, не трепнувши, питала зашто Кина не развија своје пруге, уместо што хоће да их гради на Балкану. При томе, мученица, уопште није знала да од двадесетак хиљада километара брзих пруга у свету на Кину отпада половина. Сутрадан је забезекнуто гледала кроз прозор воза који би целу њену државу могао да пређе за око пола сата са заустављањима на станицама.

Слични су у Србији писали о Београду као центру кинеских инфраструктурних инвестиција. Са пуно необавештености и острашћености.

Истина је да је кинеска страна врло озбиљно разматрала могућност да Београд постане центар за инфарструктурне пројекте у оквиру механизма за сарадњу Кине са земљама централне и источне Европе. Разлога за то има више, а најважнији је мост Земун – Борча, чија ће изградња бити окончана ове године. Овај мост биће нека врста кинеске грађевинске личне карте пред европским инфраструктурним тржиштем. Затим, ту су пројекти обнове српских термо-електрана и изградња потпуно новог блока термо-електране у Костолцу, у коју ће, први пут на европском тлу, бити уграђен кинески агрегат, послови на Коридору 11 и сутра обнова и изградња железничког правца Београд – Будимпешта.

Слични центри били би у другим градовима земаља централне и источне Европе, у зависности од области сарадње коју те земље понаособ развијају у сарадњи са Кином. Бивши министар Милан Бачевић, дакле, није измислио или сам предложио кинеској страни могућност да Београд буде центар за кинеске инфраструктурне инвестиције.

Неистинита вест

У којој мери Кинези још увек разматрају такву могућност, данас је тешко рећи. Колико сам их упознао, они не воле крупне речи пре дела. Њихов манир је да говоре након што посао буде завршен. Није у питању само пословична уздржаност, него практичан принцип који штити компаније непотребних, а могућих потреса на берзама чија би финансијска магнитуда могла да се осети у целом свету.

Крајем фебруара ове године, Блиц[1] је чак објавио да су Кинези, тобоже, изабрали Загреб[2] уместо Београда за такав центар. Чак су у наслову навели да су Хрвати изабрани уместо Бачевића! Касније је исти дневни лист на листу спорних изјава бившег министра ставио и његову најаву да ће Београд бити такав центар.

„Да ли због гафова министра рударства или зато што су тако планирали, тек Кинези су отворили централу ЦСЕБА[3] у Загребу, а не у Београду”, писало је у тексту Блица који је потписао извесни Б. Анђелић. Каква професионална срамота новинара и уредника!

Блиц је навео да је Загреб изабран за такав европски центар, јер је “кинеска организација ЦСЕБА”[4] у главном граду Хрватске отворила главно европско представништво, а Београд ће бити тек једна од њених европских канцеларија.

Прећутано је да је ЦСЕБА[5] („Chinese Southeast European Business Association”) приватна асоцијација хрватског предузетника Марија Рендулића у Кини. Циљ његове организације је довођење кинеских инвеститора у Хрватску и уопште на европски исток, па чак и азијски запад, што је за сваку похвалу и ништа више од тога.

Уосталом, међу циљевима те организације истакнуто је да ће основати канцеларије у Кини, Србији, Словенији, БиХ, Црној Гори, Македонији, Румунији, Бугарској, Албанији, али и у земљама које Секретаријат за сарадњу Кине и земаља централне и источне Европе уопште не обухвата као што су Грчка, Турска, Украјина, Белорусија, Грузија, Јерменија, Азербејџан, Казахстан, Киргистан, Таџикистан, Узбекистан, Туркменистан и Русија.

Нажалост, вест о почетку рада организације ЦСЕБА у Загребу објавио је и Танјуг, не проверавајући ко је оснивач и шта је ова организација у ствари.

Није било извињења јавности, нико није питао кинеску страну да ли је то заиста центар за кинеске инфраструктурне инвестиције, нико није питао ни државу Србију да ли је објављујући неистину можда угрожен неки од њених интереса.

Показало се да су медији били спремни да употребе, па чак и потроше крупан национални интерес у дневнополитичко поткопавање политичких неистомишљеника. Стављањем пословног подухвата приватне организације ЦСЕБА у сасвим други, неистинит контекст, на уштрб једног од тадашњих министара, на уштрб владе и на уштрб најаве нечега што би сигурно користило Србији, почело је медијско саплитање Томислава Николића, чије се финале одиграва данас.

Где је крај таквом новинарству и таквом вредносном, да не кажем политичком систему?