Model međupenzionerske solidarnosti – trenutno jedini održivi penzioni sistem

Teško je zamisliti da u uslovima ozbiljne finansijske krize sa kojom se država Srbija suočava, vlast neće posegnuti za nekim oblikom smanjenja rashoda za penzije. Razlog je jednostavan, četvrtina ukupnog budžeta odlazi na penzije i to je izdatak gde se može uštedeti najviše. Načini na koji se ovo može učiniti su raznoliki.

Psihološki najteži je nominalno i realno smanjenje penzija. Svakom penzioneru je, u tom slučaju, jasno da je na gubitku. Pored toga, kupovna moć slabi, i proizvođači okrenuti domaćem tržištu i uvoznici gube deo tržišta.

U slučaju da se, kao za vreme Miloševića, u sistem upumpava novac bez pokrića neki penzioneri bi imali iluziju, koja ne bi dugo trajala, da su im penzije nedirnute ili čak povećane prostim povećanjem nominalne vrednosti. Međutim, povećanje novčane mase bez pokrića bi izvršilo odgovarajući pritisak na cene pa bi nominalno povećanje penzija zapravo realno kaskalo za inflacijom, a sa dužom primenom ekspanzivne monetarne politike, kojom bi bili kažnjeni uspešni, štedljivi i oni bez protekcije vladajućih struktura, privreda bi dodatno propala.

Rešenje kojoj je pribegla prethodna vlada je stalno zaduživanje, koje ima svoj kraj, iz prostog razloga što zaduživanje radi trošenja, a ne radi ulaganja u stvaranje nove vrednosti ne omogućava da se uzeti krediti vrate i, shodno tome, vodi u bankrot kojem smo se značajno približili.

Zbog svega ovoga odlučio sam da ponudim svoje rešenje, koje smatram pravednim, manje bolnim i delimično stimulišućim za domaću privredu.

Pre nego što iznesem ovo rešenje, moraćemo se zadržati na pitanju koliko su penzije u Srbiji ekonomska a koliko socijalna kategorija. S obzirom na značajan uticaj PUPS-a na ovaj domen, jasno je da su penzije i politička kategorija.

Ekonomska ili socijalna kategorija

Nije zanemarljiv broj ljudi koji smatraju da su penzije nešto što je zarađeno radnim stažom i uplatama u penzioni fond. Ovakvo stanovište je privlačno ali i uskogrudo. U bivšoj Jugoslaviji kao i u današnjoj Srbiji nikad nije postojalo pravo tržište rada. Mnogo je veći značaj nekada i sada bilo postojanje i snaga veze pomoću koje je neko nalazio posao. Pogotovo je ovo slučaj sa zaposlenima na budžetu i u javnim preduzećima. Na ovaj način je onaj deo građana koji nije imao nekoga da ga pogura bio diskriminisan. Situacija je posebno teška poslednjih godina, a povremeno štampa piše o slučajevima izuzetno uspešnih studenata koji ne mogu da nađu posao, dok mnogo lošiji đaci od njih nalaze uhlebljenje bez problema. Pri tome zaposleni na budžetu najčešće imaju neopravdano veća primanja od zaposlenih u privredi a o povoljnijim uslovima rada da i ne govorimo. Da nepravda bude veća zaposleni na budžetu nekoliko puta ređe dobijaju otkaz, država se zadužuje da njima održi standard, i pored slabe produktivnosti, a svi mi te dugove moramo da otplaćujemo.

Zaposleni u privredi, pogotovo kod privatnika, stalno su suočeni sa mogućnošću otkaza, većinom imaju niža i neredovnija primanja, a i sami privatnici, koji nisu zaštićeni partijski kadrovi, stalno su u opasnosti da ostanu na ulici.    

Suština je u tome da je jedan deo građana, dobrim rođačkim, partijskim i ostalim vezama bio i ostao povlašćen, što im je omogućilo da na nelegitiman i nelegalan način zauzmu dobro plaćena mesta koja omogućavaju i bolje uslove za penzionisanje. Osim toga znam i za slučajeve gde su obični kancelarijski službenici ostvarivali beneficirani radni staž i odlazili u penziju relativno mladi i prilično zdravi. Da ne govorimo o ogromnom broju lažnih invalidskih penzija.

Naravno, zbog ovakvog stanja stvari, i postojanja tržišta rada samo za jedan deo diskriminisanih građana, država je neefikasna, dodatno korumpirana i neprestano guši ono malo privrede koja još uvek nešto proizvodi, što na kraju krajeva dovodi do nemogućnosti privrede da finansira penzioni fond što nas dovodi do sledećeg argumenta o tome da su penzije daleko više socijalna kategorija.

Oko polovine ukupne mase penzija ne potiče iz uplata zaposlenih za penzioni staž već država uplaćuje dodatni novac iz drugih prihoda, kako bi omogućila penzionerima veći standard i bolje uslove života. Smatram da se u ovom slučaju vrši nova velika nepravda.

Mislim da je cilj države vrlo plemenit, ali da je način na koji se vrši veoma nepravedan i ekonomski neefikasan i upravu u tom delu postoji prostor za bolju organizaciju.

Pravedno, održivo i stimulišuće za domaću privredu

Kao što smo gore naveli polovina mase penzija je zapravo pokušaj države da pomogne penzionerima. Međutim, na način na koji se to sada radi, bogatiji penzioneri dobijaju više, a siromašniji manje!

Pretpostavljam polazeći od argumenta da je penzija ekonomska kategorija, koji kao što smo videli ne odgovara stvarnom stanju, paradoksalno, država subvencioniše pojedinačne penzije prema uplatama. Jasno je da nema govora o ekonomskoj kategoriji kada se penzije subvencionišu. Ovde nećemo uzeti u obzir još jednu nepravdu, da su se nekada obračunavali deset godina u kojima su bile najveće uplate u penzioni fond na osnovu kojih je određivana penzija, dok se danas, mnogo realnije, obračunavaju uplate u toku celog penzionog staža.

Dakle, prosečna penzija od nekih 25000 je subvencionisana oko 50%. Što se tiče prosečne penzije smatram da nema nikakvih problema. Ono gde ja vidim problem je da se penzija od 15000 subvencioniše sa 7500 dinara a da se penzija od 80000 subvencioniše sa 40000 dinara. Ako država hoće da pomogne penzionerima da dostojanstveno žive onda valjda treba da im dodeljuje sredstva svima jednako. Ako je prosečna penzija 25000 i prosečna subvencija je 12500 din. U slučaju da se ova pomoć države, koju svi mi plaćamo, raspodeljuje jednako onaj koji sada ima penziju 15000 imao bi 20000 (realni izvor 7500+12500 subvencija) a onaj koji ima 80000 imao bi 52500 din (realni izvor 40000+12500 subvencija). Mislim da je na osnovu ovog primera jasno da je posredi velika nepravda kada je u pitanju način obračuna penzija u Srbiji, gde bogatiji penzioneri postaju još bogatiji a siromašniji su zakopani u siromaštvu i često moraju da prose ili preturaju po kontejnerima.

Moj je predlog sledeći. Kada država bude prinuđena da smanji masu penzija koje se isplaćuju onda neka je smanji po sledećem modelu. Onaj procenat koji se isplaćuje iz uplata zaposlenih u penzioni fond neka ostane takav kakav je, a onaj koji država subvencioniše neka se smanji za potreban iznos a zatim raspodeli na jednake delove. Na primeru bi to izgledalo ovako. Zamislimo da je država prinuđena da smanji masu penzija za 10%. U tom slučaju, prema predlogu koji sam izneo deo iz realnih prihoda ostaje nedirnut a subvencionisani deo se smanjuje za 20% a zatim deli na jednake delove. Prosečna penzija bi se smanjila sa 25000 na 22500 dinara, ona koja sad iznosi 15000 bi bila 17500 (r.i. 7500+10000 subvencija), dok bi ona koja je sad 80000 bila 50000 (r.i. 40000+10000 subvencija).

Model je veoma jednostavan i daleko je pravedniji od sadašnjeg. Pri tom je politički održiv jer bi u slučaju ovakvog obračuna veći broj penzionera bio na dobitku nego na gubitku, jer većina penzionera prima ispodprosečne penzije. Nisam navodio puno statističkih podataka da bih tekst održao jasnim i jednostavnim a svi navodi se lako mogu proveriti ili su opštepoznati. Na žalost, prihvatanjem ovakvog modela jedan značajan, ali po broju manjinski deo penzionera bi bio „oštećen“. Zapravo bi to bio samo njihov subjektivni i sebični utisak jer na osnovu argumentacije koju sam izneo sadašnji penzioni sistem je duboko nepravedan i ekonomski neodrživ.

Veći broj penzionera sa vrlo malim primanjima dobio bi, za njihove dosadašnje standarde, znatnu sumu novca, koju bi verovatno trošio na hranu i higijenu, mahom domaćeg porekla, što bi pomoglo domaćoj privredi. Sa druge strane, penzioneri sa izuzetno visokim primanjima, koji često novac troše na uvoznu robu i luksuznije proizvode, morali bi da prestanu sa ovakvim navikama što bi doprinelo smanjenju trgovinskog deficita i pritiska na kurs evra.

Neki, kojima sam usmeno izneo ovaj predlog, nazvali su me komunistom, ali čitaoci NSPM koji se sećaju mojih tekstova znaju da sam pravi krstaš tržišne privrede, ali da sam isto tako pobornik društvene odgovornosti prema ljudima kojima sudbina nije bila naklonjena i fer pleja bez koga nema plodova tržišne utakmice.